Ако неко не користи слова српске азбуке неверодостојно је да каже како припада српском језику и култури. Звучи као – самообмана, грешка у размишљању, рупа у знању и образовању
Манифестација „Ћирилична баштина” у Бајиној Башти (Фото: uziceoglasnatabla.com)
Стубови српске језичке и опште културе су Народно позориште, Народни музеј, Народна библиотека, бројна друга позоришта, музеји, галерије, библиотеке и разни домови (културе, штампе, војске и други), српски споменици и натписи на гробљима, свеукупна СПЦ, САНУ, Матица српска, бројне задужбине, писано народно стваралаштво, српска држава са свим својим системима (просвета, универзитет, војска, полиција, судство, здравство и други), наслеђена издања, публикације, документи и рукописи – сем оних из доба комунизма, лична документа, матичне књиге, регистри, катастри, национална телевизија са сва три програма … СВЕ то је, практично, на српској азбуци.
Онај ко не користи језик/писмо који су у миленијум чврстом темељу свега тога има потпуно право на различит избор, друго писмо и језик. Али, зашто би тврдио да припада српској језичкој култури, ако је у тако очигледном несагласју са свим оним у чему, практично, нема ниједног слова писаног језика који он користи? Сасвим је у реду да каже да припада југословенској, српскохрватској, комунистичкој, или некој другој варијанти унесрећеног српског језика и културе, нема ничег лошег у томе.
Краљевачки Трг српских ратника, детаљ (Извор: foursquare.com)
Али, некако, неверодостојно је ако каже да припада српском језику и култури. Звучи као – самообмана, грешка у размишљању, рупа у знању и образовању. Поређења ради – ја имам пуну слободу и право да у Националном позоришту у Лондону уживам у некој представи на енглеском језику, али – не припадам том језику и култури.
На основу чега неко ко не пише српски писмом његове културе и државе у практично свим главним токовима и пољима кроз цео миленијум, до данас, каже да припада баш томе језику и писаној култури која настаје на њему, а не користи, идеално, ни слова тог писма? Оде на гробље, на пример, и тамо нема ни једног слова од оних које он користи. Како се његово, написано, „Dobar dan“ разликује од званичних језика неколико околних држава? На основу чега може да тврди, и како може да докаже да је то српски, а не један од тих језика?
Слоган „Српске азбуке“ и „Ћирилице“ (Дизајн: Војвода Крсто Миловановић†)
На крају, поновићу, само запажам да је недоследно када неко каже да – језички – припада култури које је симбол, на пример, Народно позориште, а очевидно је да – не припада. Зашто се не изјасни друкчије, истинито, у чему је проблем?
Зашто би неко ко, на пример, каже „казалиште, колодвор, бок, путовница“, рекао да говори српски, када је много тачније да говори – хрватски?
Categories: Гостинска соба
Потпуно накарадно и погубно размишљање. Подједнако болѣсно и потпуно у колосѣку наметнуте идеологије да мушко може постати женско простим оперативним захватом и само зато што се тако „осѣћа“.
Нѣ одређујем ЈА коме језику и култури припадам, него ЈЕЗИК којим се изражавам. Опрѣдељивати припадност култури само на основу писма и нѣчијег нарѣчја или вокабулара јесте идиотизам. Сваки језик на овом бѣлом свѣту може се бѣлѣжити разним писмима, па тако и српски, који је писан „чртама и резама“, глагољицом, ћирилицом, латиницом разних врста, вуковицом, а може се, ево, писати и на овај мој, експериментални начин.
Ако нѣко дѣло напишем на француском језику, па макар и српском ћирилицом или кинеским хијероглифима, то моје дѣло припада француској, а нѣ српској или кинеској књижевности и култури, па макар се ја лично изјашњавао као Србин, Кинез или Марсовац. Зато је, рѣцимо, и наш саврѣменик Андрѣј Макин француски, а нѣ руски писац, и то никоме нѣ пада на памет да оспори, па ни самом Макину. Нѣ мѣњају ово правило ни егзотични примѣрци из редова Срба, попут оног нѣсрѣћног изрода Мирка Ковача, који се одрекао српства, напрасно прогласио „хрватским писцем“, мислећи да је то постигао пуким изјашњавањем и „хрваћењем“ свог књижевног израза. Може се нама његово дѣло допадати или нѣ допадати, али појава изрода је такође битна одлика српског бића, па самим тѣм и српске културе.
Тако и Тин Ујевић припада српском језику и култури – самим тѣм што је писао на СРПСКОМ језику. И Мирослав Крлежа, у практично свему што је створио (осѣм „Керемпуха“ – да ли то припада хрватској или словеначкој култури, нѣка се сами Хрвати и Словенци договоре). Тако је и СВА дубровачка књижевност чисто српска, као и прѣписка писана тзв. „писмом босанских бегова“ – заправо иначицом српске срѣдњовѣковне ћирилице, коју су муслимански племићи најдуже сачували у употрѣби. И Доментијан, и Његош, и Стерија, и Кодер, и Десница, мада већину њих просѣчни саврѣмени Србин слабо или никако нѣ разумѣ.
Такође и примѣри рѣчи које аутор чланка наводи: „казалиште, колодвор, бок /скр. од ‘помоз Бог?/, путовница“ су све до једне ЧИСТО СРПСКЕ рѣчи зато што је свака од њих створена по законима творбе српског језика и од српских језичких корѣнова. Може се нѣкоме од нас нѣка од тѣх рѣчи „свиђати“ или „нѣ свиђати“, али њих потпуно природно користе и наши Крајишници, Буњевци, дѣо босанских Срба… Или аутор њих искључује из српског народног корпуса?! Менѣ, рођеном у Рашкој области се, ето, баш допада израз „колодвор“ – држим да је рѣч милозвучно направљена (без обзира на то што је изведена по нѣмачком узору), сажетија је од синтаксе „желѣзничка станица“ и понѣкад је и сам користим у својим текстовима.
Каткад је родољубивије и паметније ћутати, него изјашњавати се о нѣдовољно појмљеним стварима.
jednoj rupi u zemlji ziveo je Cetnik (ovo je parafraza pocetka „Hobita“, vec sam jednom to koristio! Zabavlja me kada cetnici vrse reviziju istorije, a sada, u ovom trenutku, zive pod zemljom, kao i u 2.sv.ratu i gledaju kako se drzava raspada i dalje cekajuci, samo ne SAD i VB koji su odavno ovde, vec KGB-ovca i pateci za Zapadom Alternative za Nemacku, Nacionalnog fronta… )! I, Cetnik nije dozvoljavao svojoj cerci da se druzi sa mnom, jer nemam srpski gen i dr. Lepenski Virus nije potvrdio moj cisto arijevski srpski rodoslov (to sto su mi pradedi ustase odsekle glavu, a dedi pobile pola familije, nije bilo vazno, posebno sto je ovaj drugi bio ustasko-titoisticki-jugo-boljsevicki partizan). Ali, svako ko je citao moje komentare mogao je da primeti siroko obrazovanje i sposobnost na originalno misljenje, a ako tome dodate crni humor i da sam bivsi kosarkas, dakle visok, siroka ramena, podlaktice :)))))) … i ,kao jagoda na torti, da sam neprijatan (ovo je kod devojaka/zena mana, ako nemate prethodne osobine, a vrlina ako imate), onda je jasno de se ne samo druzila sa mnom, vec i sedela u klupi :))))
Posle srednje, treba da joj ucinim neku uslugu za koju Cetnik, Cetnik k’o cetnik, ocekuje da joj naplatim. Ja, naravno, to ne uradim i tu se promeni njegov stav prema meni, postanem rado vidjen gost u kuci… Elem, posle faksa nju krene, nadje posao u struci, radi i po inostranstvu i … lose se uda – za Srbina, da ne bude zabune! Brak se raspadne, ona dodje u tesku materijalnu situaciju, ima dete i odluci da ode na Zapad! A, Zapad je, ne lezi vraze – Hrvatska! Da bi dobila putovnicu uda se za Hrvata, a oni su svi bili „branitelji“, ja je zezam sta bi, sada vec pokojni, Cetnik rekao, ona se brani da je ovaj bio u inzenjeriji i da nije pucao…
Elem, njena i Srbinova cerka tamo zavrsi osnovnu i celu gimnaziju na ekavici – niko ne pravi problem! Kada dodju, govore kao da nikada nisu ni otisle, kao i „zavicajci“, samo u suprotnom smeru, maloj ponekad izleti „колодвор“, „путовница“, „особно“, „zavicajcima“ mnogo vise i… ko kojoj „kulturi“ pripada? Ona nema nigde nikakve nesrpske krvi, izuzev par reci, govori „na azbuci“ (cirilica, ova Kopitareva, nije azbuka, to smo vec raspravili)!
Na osnovu cega mozete dokazati da je „понос“ „понос“, a ne „понос“, posebno u Srbiji u kojoj se ponos i serendanje ne razlikuju ni van ovih crteza zvanih slova !
Оба ова пуноглавца испред мене филозофирају на писмима која нису тренутно важеће српско ћирилично писмо. Ако имате нешто да напишете, напишите то онако треба, немојте себи давати за право да одређујете како треба.
Гремлин@
У праву сте, на појединачном нивоу је то тако, на националном није.
Општи, заједнички ниво одређује стандард, а у оквиру њега постоје одступања, изузеци и разлике, и то је нормално, тако је свуда.
Гремлине, рекла бих да нисте схватили текст, иако је врло јасан.
Аргументи вам не стоје.
И Иво Андрић и Меша Селимовић су се ИЗЈАСНИЛИ да припадају српској књижевности.
@Гремлин: Није ми лако похвалити ти овакво паметно размишљање, код писма којијем пишеш . Мало је писмених глава који би знали место ЈАТу (или ЕРСрбији) у правим речима ?! Помажем ти се спрдати .
Имаш ли ти баш прави осећај нашијех прапрадедова, или оних који се служе икавицом , на пример ??? Ниси ли смешан онима који тај осећај имају, а задрт онима-нама који га немају ?
Мислиш ли да си паметнији од Вука који се десетине писаних знакова с разлогом, дубоко промишљено, одрекао?
Баш сам сломљен у демократској дебати (са 3:0 у лајковима)о 33. знаку срБске Азбруке, после славнИЈЕх „ЖЈ“ и „ШЈ“ у нарИЈЕчју Приморја и Брда. Молим опоненте да ме просвИЈЕтле како се чита гремлинско „Нѣ“ , као НЕ , ЊЕ, НИ или НИЈЕ ? И је ли то једна или четири рИЈЕчи (немам у фонту знак „ѣ“ ).
@Цока
За послѣдњих 30-ак година прочитао сам на стотине и тисуће оваквих текстова. Нѣма се ту бог-зна-шта разумѣти, увѣк исти плићак. Аргументи ми стоје, зато шта се сва логика сличних написа, свѣсно или нѣ, своди на: „даћемо дѣо нашег, да би нам признали да има и нѣшто што је наше“.
Елем, Андрић и Селимовић би припадали српској књижевности и да су се другачије изјаснили. А запитасте ли се икад: шта их је уопште нагнало да се изјашњавају тѣм поводом? Обојица бѣху убѣђени Југословѣни. Умрли су у доба најбучнијег „братства и јединства“ – један пет година прѣ, други двѣ године послѣ Титове смрти. Један је чак био потписник тзв. Новосадског споразума, други – писац студије о Вуковој реформи – дотад једине у којој се нѣко усудио да Вукову „генијалност“ стави под упитник, макар и увијеним, „птичјим језиком“. Јер, Вук је у доба Титове Југославије био једна од кључних, нѣприкосновених икона, тачније – идола. Шта је онда таква два Југословѣна могло нагнати да се тако националистички, па још и написмено, завѣштајно изјасне?
Можда нам на то дају одговор рѣчи још једног српског Југословѣна, католичког Србина, па још зета Ватрослава Јагића – језикослова Милана Решетара, који је слично поступио 40-ак година прѣ поменуте двојице. Он у приступној бесѣди Српској Краљевској Академији, почетком марта 1941, уочи самог стварања НДХ, рѣче отприлике овако: „Менѣ су Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нѣћу никако рѣћи да се у Дубровнику нѣје говорило хрватски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику био увѣк српски“.
Нѣкако испада да су сва тројица, макар у послѣдњим данима овоземаљског битисања, схватили да су читавог живота „џаба кречили“, да је покушај вѣштачког стварања јединствене, југословѣнске нације нѣповратно пропао, па су се на тај начин одрѣкли свѣх трулих уступака што су их за живота у име „велике идеје“ чинили, е да би бар донеклѣ изгладили направљену штету, а себе нѣдвосмислено прикључили јату, коме су порѣклом и бићем припадали…
Нажалост, многи Срби канда ништа из њихових примѣра нѣсу научили, па упорно стају на исте грабуље…
@035
Да и ја тебѣ помогнем спрдати.
Да, мислим да сам паметнији од Вука по датом питању, будући у друштву једног Јована Хаџића, Стерије, Евстатија Михајловића и прочих његових неистомишљеника, кудикамо ученијих и образ(ова)нијих од грлатог Тршићанина. Јован Хаџић у младости бѣјаше ватрени Вуков присталица; међутѣм, са студијама, изучивши грчки и латински, упознавши се са стањем у нѣким другим живим језицима – схвата да ствари нѣ стоје онако како је као Мали Ђокица замишљао и мѣња своје мишљење. Вук, са друге стране, за читавог свог дугог живота нѣје савладао НИЈЕДАН страни језик (чак ни нѣмачки своје жене), па се тиме још и дичио: Хаџићу је прѣбацивао да му је „глава пуна туђѣх рѣчи“, те стога он нѣ може имати појма о томе шта је прави народни језик. Слична „високоумна“ логика краси и типове попут тебе.
Да је Вук избацивањем „јата“ направио грѣшку, мисле и нѣки саврѣмени српски језикослови, иначе поштоваоци његовог лика и дѣла. Један од њих је вуковицу чак допунио „јатом“, тврдећи да тек са тѣм словом Вукова реформа добија коначан, логичан и заокружен облик. Вуково одрицање од „јата“ правда нѣдовољном развијеношћу тадашње лингвистике, због којег ни Вук нѣје могао донѣти правилно рѣшење. Написао је уџбеник у коме је дао веома једноставна и јасна правила употрѣбе „јата“, полазећи од саврѣменог стања српског језика. С мало научне и државничке воље, допуњена „вуковица“ би могла одмах бити уведена у употрѣбу, па би даље дробљење српског језика смѣста било заустављено, а погубне стране Вукове реформе би се постепено исправљале. За почетак, нѣ би било потрѣбе за штампањем уџбеника новоизмишљеног „буњевачког“ језика чиме се штета учињена Вуковом реформом дугорочно још више продубљује.
С таквом „допуном“ Вукове реформе, ја се не слажем утолико што мислим да код употрѣбе „јата“ трѣба такође узети у обзир историјску и етимолошку страну проблема. Осѣм тога, и код њега је потпуно занемарено питање староштокавских говора, што српству такође још увѣк наноси нѣсагледиву штету (о томе је понѣшто покушавао да каже пок. академик Драгослав Михаиловић, па су дежурне хијене одмах кренуле да га растргну). Зато ја за свој грош у оваквим коментарима, као што рѣкох у првом коментару овдѣ, експериментишем с „јатом“ – нѣ радим тек „по осѣћају“, како ти кажеш.
За тебе су све ово што рѣкох, наравно – шпанска села. А видиш, јуначе, то је тек врх леденог брега, и да би расуђивао на дату тему, нѣје довољно само знати 30 слова. Нѣ можеш са Гремлином „дебатовати“ о томе, колико год плусића или минусића добијао. Прво би морао проћи његово искуство рада с мало сложенијим и захтѣвнијим текстовима из разних области, упознати се макар с основама читаве проблематике, па се усудити да изађеш са својим сматрањима без ризика да испаднеш смѣшан у друштву. Ако ти пак моја игра с „јатом“ смета – ништа простије него прѣскочити моје коментаре.
На крају свѣма поклањам једну поучну руску легенду. Кажу да је још цар Николај I размишљао да из руске азбуке избаци слово „јат“. За то је у руском језику имало много више разлога, него у српском: Руси су углавном „јекавци“, слово „е“ читају као „је“, већ тада се изговор два слова једва могао разликовати, па се чинило разумним ратосиљати се „сувишног јата“. Цар је упитао познатог филолога Николаја Греча, писца тадашњих руских граматика: чему у руској азбуци служи слово „јат“? Овај му је као из топа одговорио: „Оно, Ваше Величанство, служи томе да се писмени разликују од нѣписмених!“ И „јат“ су у Русији укинули тек бољшевици, крајем 1918. године. Припадници послѣдње, избѣгличке плејаде великих руских стваралаца, попут Ивана Иљина, Берђајева, Буњина… ту „реформу“ никада нѣсу прихватили. Данас већ и у Русији свѣдоче општој поплави осрѣдњости, изражајној убогости и наглом срозавању руске књижевности… Колико је тек нама Србима, у поплави дипломираних нѣзналица, потрѣбан један гречевски знак разликовања писмених од нѣписмених…
@Гремлин: И Вук је имао тај проблем да сачува језик говедара од онијег писменијег (како је писао док није чуо и доказ за глас „Х“).
Ваљда је се с тога и уздржао научити друге језике, како не би дошао у искушење да не препознаје гласове, семантику и акценте матерњег језика ког је целог живота изучавао.
Заиста је храбар избор принципа „пиши како говориш“ ка што је и својему роду оставио опомену и Његош :“Липо, љепо, лепо и лијепо, било, бјело, бело и бијело-листићи су једнога цвијета, у пупољ се један одњихали.“
А јеси ли ми и од Њгоша паметнији ? Или само школованији ?
Но не поучи ме за оно: како се чита гремлинско „Нѣ“ , као НЕ , ЊЕ, НИ или НИЈЕ ? И је ли то једна или четири рИЈЕчи , како су ме у основној учили ?
За 035
Ad1. Цитат „пиши као што говориш, а читај као што је написано“ у нашим крајевима, обично се приписује Вуку Стефановићу Караџићу, међутим цитат је заправо ортографски принцип који је измислио управо Јохан Кристоф Аделунг.
Ad2. Виђу Његоша:
Липо, лѣпо, лепо и лијепо,
било, бѣло, бело и бијело
@Његошолог :Заправо Његош је изабрао мешану ортографију али је се бар доследно држао што се не може рећи за тадашње и садашње ортографије Бабе Смиљане .
Ауторско право и нисам приписао Вуку, што се у нас често чини.
Као што се : „Немојте се држати закона к`о пијан плота“ незасужено приписује Титу или: “ Нико не може да ме плати толико мало , колико ја могу мало да радим “ Закону о удруженом раду :-)))
@035
„Гремлинско“ НѢ је заправо старословѢнско илити старосрпско НѢ. Код ове рѣчце се за сада држим етимолошког начела, зато што се у саврѣменом језику у саставу мноштва сложеница (као и префикс „прѣ“) нѣ изговара исто. Једино испрѣд самогласника прѣлази у „е“: неискусан, необичан, неотуђив. Овако издвојено се данас најчешће изговара као „не“, рѣђе „ње“ или „ни“. Поента и јесте у томе да се рѣчи пишу уједначено, а изговор је од трећеразредне важности: нѣка свако чита како је научио у свом родном мѣсту. И овај принцип једино Срби међу толиким народима доживљавају као нѣшто „ненормално“.
Можда је Његош зато и написао пѣсму, чији дѣо си цитирао: лѣпо и бѣло се нѣсу „размножиле“ у нѣколико разнородних рѣчи само зато што су нѣки почели да их пишу према изговорима по разним покрајинама, а нѣ уједначено као дотад. Врѣме је показало да је он ипак дебело прѣцѣнио и умност народа, и интелектуално поштење интелигенције: одмах се по том шаву кренуло у кројење нових „језика“, и данас смо ту гдѣ јесмо. Ето због чега други народи своје генијално гесло „пиши као што говориш“ нѣсу применили на себѣ, него га прѣко једне нѣдоучене обајгоре увалили нама, најпаметнијима.
Већ сам раније рекао да противници Вукове реформе језика не могу да смисле ни једну логичку реченицу којом би формулисали њену мањкавост. Зато се попут наших ‘демократа’, чији вокабулар је идентичан са хрватско-муслиманском анти-српском пропагандом у форми критиковања ‘Слобе тиранина који је отпочео све ратове’, и они одмах придруже муслиманско-хрватским критичарима Вукове реформе и употребе народног језика, чије критике су недавно овде објављене као ауторски текстови.
Ево, најзад, овде можемо некако да (као из топа!) формулишемо једну реченицу која, ма колико да је садржински имбецилна, ипак звучи (граматички) логично. Важност некадашњег слова ‘ѣ’ је у томе што ‘служи томе да се писмени разликују од нeписмених’. Доказ за то је да у Русији због (бољшевичког) избацивања тог слова имају ‘општу поплаву осрeдњости, изражајну убогост и нагло срозавање руске књижевности’. Тим више је код нас Срба, ‘у поплави дипломираних нeзналица, потрeбан тај знак да би разликовали писмене од нeписмених’…
@035
Слажем се да сте били прецизни и рекли да је Вук Ст. К. изабрао принцип који је неко други смислио; као што му је реформу смислио Копитар на идејама (исквареним!) Саве Мркаља! И шта је Вук Ст. К. урадио: био интелектуални лопов, препродавац наших старих књига, Вучић онога доба (етсетера). Као што рече @Гремлин, што Аделунг и остали нису применили тај сјајни принцип 🙁 на својим народима? Зашто Енглези нису исекли све корене са старо-енглеским?
За Вука снатрите шта хоћете, и комуњаре су држале његов „светли лик“, али владику Рада не мештајте у то! Да је „он мешао стари и нови правопис“, дрска је лаж. Једино веће дело које је штампаном новом ортографијом јесте „Шћепан Мали“, а о томе:
Књига је штампана новим, Вуковим правописом – а како је до тога дошло остао је запис у књизи Љубомира П. Ненадовића, који цитира Његошеве речи: „Е није вриједно, продужи владика, повјерити коме штогођ. Ја сам предао рукопис Андрији Стојковићу у Трсту, да га, као што ме је једнако молио, печата, а он ето печатао га новом ортографијом. Нова је ортографија добра, али нијесам рад, да ја у томе предњачим. Има ко те путове крчити без црногорског владике. […] До душе, нијесам му казао да печата ни старим ни новим правописом.“ (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 56)
Имам осећај да ћемо опет изнова обрнути круг и опет видети изливе аутошовинизма и самопљувања фрустрираних јатових пилота. Дакле, Вук је интелектуални лопов јер је применио правило ‘пиши као што говориш’?
А могли смо да се угледамо на Енглезе који се још држе ‘старо-енглеског’. Истина, био је покушај Бертранда Расела да реформише енглески алфабет и да буде фонетски попут српског. Чак су и паре за тај пројекат биле одвојене. Зашто то није успело ни код Енглеза нити код Немаца? Можда зато што су код њих, за разлику од нас, морони превагнули?
Опет овде имамо референцу на др Онорија, где се каже да је српски језик стар хиљадама година и да има континуитет још из палеолита. Енглески је био скоро нестао у 12.веку и сачувао се само у манастирима. Немачки је још много млађи језик. Ко овде треба да се угледа на кога?
Мој син је са 3 године знао сва слова а са 4 је већ читао дечје текстове. Сва наша деца могу да читају пре основне школе. У Америци већина свршених средњошколаца из државних школа не зна ни да чита, нити да пише. Чак ни академци не могу да напишу исправно диктат који превазилази свакодневни (самопослужни) говор. А када то написано дају неком другом академцу, овај то не уме да прочита без грешке. Они не знају да напишу ни енглеска имена без спелинга а камоли нпр српска а камо-камоли да то још и прочитају. Питајте их да напишу нпр. ‘евсевије’ без спелинга. Запање се кад им кажем да код нас нема спелинга а код њих је то национално такмичење у рангу математичке олимпијаде које се чак преноси на телевизији.
Код нас се понегде сматра ‘кул’ када се види да у енглеском или немачком понекад има 4 слова за један глас. Које су то ‘Мркаљеве ‘искварене’ идеје? Шта је то негативно што имамо а да је настало под Копитаревим утицајем (један шестоперац је раније писао да је то била његова сугестија да се ради на речнику српских речи)?
Да ли je и код Енглеза њихов ‘бритиш ервејз’ вододелница између писмених и неписмених? Да ли је истина да се код Кинеза онај који зна мање од 2000 знакова сматра неписменим а да они најписменији после 20 година учења знају и преко 5-6000?
Да ли има негде неки језик и алфабет где странац може за само један дан да научи да чита без грешке и да, барем једноставне текстове, пише по диктату без грешке? Довољно је само да научи алфабет и да добро начуљи уши.
„Поента и јесте у томе да се рѣчи пишу уједначено, а изговор је од трећеразредне важности: нѣка свако чита како је научио у свом родном мѣсту. И овај принцип једино Срби међу толиким народима доживљавају као нѣшто „ненормално“.“
Значи, пишимо уједначено (како је, ваљда, неко препаметан прописао) а изговарајмо како се коме хоће!
(Ма нек се плеше, нек се плеше!)
Од оволике количине памети, мени се јежи кожа.
Немојте, људи, ко Бога вас молим!
Гремлине, објасните на шта се односе речи “ „даћемо дѣо нашег, да би нам признали да има и нѣшто што је наше“. Шта то треба дати, да би … шта?
Мислим да се Андрић за српски и српство определио одмах после рата, могуће је још и током њега, због геноцида над Србима у Хрватској, и да та одлука није имала много везе с послератним југословенством, а још мање је дошла пред смрт, ако сам добро разумела.
У младости се изјашњавао као Хрват, ако је био „убеђени Југословен“, није то био већину живота. Меша се, мислим, изјаснио да припада превасходно српској, а онда и босанско-херцеговачкој књижевности. Исто тако рано, пре пуног удара комунистичког југословенства.
Подржала бих благу реформу Вукове реформе и увођење – враћање ‘ѣ’. Можда и избацивање слова „ј“, али, то је посао за стручњаке у које се не бих пачала. Волела бих да се Србија опет изговара и пише као некад, „Сербиа“, нарочито ради лаког изговора, чак и странцима.
Иако је за многе сувишно, скренућу пажњу на чињеницу да текст није постављен ни оштро, нити борбено, већ користи изразе као што су: „неверодостојно је казати“, „има потпуно право на различит избор“, „зашто би тврдио“, „у очигледном несагласју“, „сасвим је у реду“, нема ничег лошег у томе“, „на основу чега може да тврди“, „како да докаже“, „некако (је) неверодостојно“, „само запажам да“, „зашто се не изјасни друкчије, истинито“, „много тачније“.
Нема осуде и одсечних тврдњи, има упитаности и питања којима се тражи одговор, друкчије мишљење и разлози. Примери су примера ради, како и пише, као типичне речи, а типично не значи – искључиво, да нема изузетака и преклапања.
Јер, ради се о два писма у српском, нередовном стању у језику које нико више у Европи нема, и не жели да има. И култури. И вредностима, и цивилизованости, и стандардима. И познавању модерне историје сопственог језика.
Наш вицкасти „Посматрач“ по старој навади брка лончиће, мѣша бабе и жабе, те све забибери магловитим и уопштеним, тобоже широко познатим „истинама“ (засољених, по могућности, чистим подметачинама), па кад се сит налупета, прѣскочив 1000-лѣтну српску ћирило-методијевску и светосавску писменост, дочека се на ноге у палеолиту…
Тако и овдѣ: „противници Вукове реформе“ имају вокабулар „идентичан са хрватско-муслиманском анти-српском пропагандом у форми критиковања ‘Слобе тиранина који је отпочео све ратове’“(?!), па се још придружују „муслиманско-хрватским критичарима Вукове реформе и употребе народног језика“(!?!). Ниједног конкретног примѣра – та ми све ово што је Посматрач надробио, је л те, сви знамо, само још он да сазна шта је рѣкао.
Затѣм се „духовито“ поиграва са „садржински имбецилном“ рѣченицом Николаја Греча – човѣка из чијих су се граматика учили матерњем језику класици попут Достојевског, Толстоја, Нѣкрасова, Тургенѣва, Лѣскова… Наш „Посматрач“ је свакако квалификованији за ту работу, јербо се „напајао бистром водом са тршићког извора“. Мученик и нѣ примѣћује да се спрда са собом, а нѣ са Гремлином, који је рѣченицу само прѣвео.
Даље нам трућа о нѣписмености америчких срѣдњошколаца и академаца, а „заборавља“ нам напоменути да је рѣч о новијим истраживањима, да њихово нѣзнање нѣје послѣдица замршености писма, већ свакојаких „болоња“ и рефорама образовања, те да је код нас истовѣтна ситуација из истих разлога, без обзира на то што имамо „најсавршеније и најједноставније писмо на свѣту“. Нѣдавно сам имао посла са двоје младих, пунолѢтних људи: нѣсу умѣли наглас прочитати најједноставнији текст од пола странице, састављен од простих рѣченица, а један од њих, полазник школе глуме(!) нѣје био кадар правилно да изговори рѣчи „црномањаст“ и „сеиз“ („црмоњанаст, црњоманаст, црномоњаст, сизе, сајз…“)
Онда Посматрач вели да „у енглеском или нѣмачком понѣкад има 4 слова за један глас“ – а ја говорим о томе да је наш проблем што понѣкад имамо и по 4 РѢЧИ за један (дво)глас.
И да нѣ дуљим… Раније мишљах да се иза разних надимака нашег сматрача крије нѣки напаљени шипарац, жељан да се, макар и анонимно, истакне у друштву одраслих. Сад из његове опаске видѣх да је човѣк увелико родитељ – па нѣ знам шта би сад трѣбало да мислим…
Виђу врага: …“нѣсу умѣли наглас прочитати најједноставнији текст од пола странице, … нѣје био кадар правилно да изговори рѣчи …“.
А пре тога рече: „.. изговор је од трећеразредне важности: нѣка свако чита како је научио у свом родном мѣсту“.
Сваки коментар на ово дробељање је чисто губљење времена и енергије.
СВЕТА ЋИРИЛИЦА
Док се овде на сајту Стање Ствари Срби јалово надгоњавају о ћирилици , она
замире.
„ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ, БИЋЕ И СРБА“ је завршна реч у тексту лингвисте др
Милорада Телебака у његовом тексту „Срби против ћирилице“. Нико други није
хтео да га објави осим часописа Црквене општине Дервента. Он је држао
предавања о значају ћирилицве у свакој општини Републике Српске. Иза њега,
данас почившег, наступа у општинама проф. др Душко Певуља, учећи Србе да
они имају и своју латиницу.
Члан 10. Устава Србије:
„ У Републици Србији у службеној употреби сун српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика им писама уређује се законмом , на основу
Устава.“
Од 2006., кад је донесен Устав, Матица српска својим правописом пркоси и
Уставу и србском народу тако што је у њему написано да је и латиница српско
писмо. У правопису има и образложење – она је остатак из језичког заједништва
са Хрватима. Значи да Срби не могу без хрватских остатака, јер је њихова култура
јача од србске.
Садашњи председник Матице проф. др Драган Станић на почетку првог мандата
(сада је у трећем, што значи да добро ради на много важнијим питањима него што
је ћирилица ) овако је рекао Драгољубу Збиљићу : „Нама је историја дала два
писма, и има тако да остане.“ И још је забранио да усружење ЋИРИЛИЦА и даље
одржава скупове у свечаној сали Матице за састанке.
Исти председник Матице се јако изненадио кад је избројао у некој улици Новог
Сада укупно 1,5% ћириличких натписа ( објавио „Печат“).
Председник Србије је више пута рекао пред ТВ камерама :“Наша је и латиница“.
Крајем прошле године председник је био на отзварању неке ложионице у Панчеву,
исписане латиницом, па је рекао у ТВ камере : „Има неких који би да укину
латиницу. То се не сме радити, јер је то наша историја после 1945.“
Испред интелктуалне елите изјаснио се о писму и проф. др Мило Ломпар у својој
огромној култној књизи „Дух самопорицања“. Писму је посветио укупно две
реченице, определивши се за два србска писма: ћирилицу као доминантно писмо
и латиницу као гранично писмо ( страна 355 ). И једва писмен човек може
препознају у јавности колика је та доминација србског писма.
Академик Радомир Лукић , кад је ћирилица први пут у историји заштићена
Уставом, искључиво његовом заслугом, овако је писао 1990.у тексту „Против
посебног закона“, објављеном у „Политици“:
„И у оно срећно време кад је у Србији, као и у савкој нормалној држави, владало
њено национално писмо- ћирилица,“
„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропиос нацрта Устава
Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад решило једно
једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“
Данас државна власт, уз помоћ правоиписа Матице српске, не дзвољава да
ћирилица влада у србским земљама, него она може бити само помоћница
хрватској латиници, док потпуно онемоћа.
Ових дана кружи интернетом песма Радована Караџића написана његовој жени
Љиљани 19. јуна 2021. са робије у „пријатељској“ Енглеској својој жени Љиљани ,
чија последња строфа гласи овако:
„Гоне Бога у мојој вени,
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете ћирилице.“
У Републицим Српској, коју је Радован оставио у ћирилици, године 2021. изгласан
је закон по коме тамо више нико није обавезан да српски језик пише ћирилицом,
па ни сама држава.
У самој Србији држава је саградила музеј за ћирилицу негде код Бајине Баште,
што даље од престоног Београда. Министар за културу је јавно рекао да ће школе
организовати екскурзије до музеја. Ваљда зато да српска деца виде како је некад
живела ћирилица.
Радованову песму проследио сам добрим Србима, а рођак Мане ми одговорио да
је био на Љиљаниној сахрани. И тако добром србском брату Радовану, страдалом
зато што је такав, остаде само ћирилица. Покажимо да нећемо издати нашег
Радована тако што ћемо сви писати Матици српској, и тражити од њеног
председника да не огреши душу правописом, остављајући у њему и даље
хрватску латиницу. Она се у новом правопису ни на који начин не сме поменути,
ни као друго, ни као помоћно писмо. Јер би то било исто као и прописати потпуно
здравом и нормалном Србину да користи штаке. Или би се тиме рекло да
ћирилица није способна да живи са Србима без помоћи неког туђег писма. Будимо
само нормални, угледајући се на сав остали свет. Односно послушајмо академика
Лукића који владајућој ћирилици без помоћи туђег писма даје значај српске
националне самосвести.
Писањем Матици српској нећемо показати само то да је србство још живо после
дугог комунистичког испирања србског мозга, и живости УДБЕ, него и то да нећемо
трпети понижавање и издају србског народа србским правописом Тражићемо од
Матице српске да се противи отваарању оног музеја за ћирилицу, јер се не може
сахрањивати док је још увек жива. Припремљена зграда може, евентуално,
послужити за лечење од шизофеније зване србско двоазбучје ( мисао Владислава
Ђорђевића).
Ако неко није вичан писању, нека макар пошаље Матици овај текст.
Данас је једина узданица за србску ћирилицу напред показани уставни пропис о
језику и писму, а за то је најзаслужнији почивши лингвиста мр Бранислав Брборић.
Он се ослонио на иницијативу и енергију удружења „Ћирилица“ Нови Сад, на челу
са проф. Драгољубом Збиљићем, препознавши да је то хтење србског народа.
Народ је то и потврдио определивши се за ћирилицу на референдуму који је
претходио Уставу из 2006.г.
Тако је мр Бранислав Брборић опрао образ лингвистичкој струци, али само под
условом ако се новим правописом Матице србске престане двоазбучјем пркосити
уставном једноазбучју, а што се чини од 2006. све до данашњег дана.
Писањем Матици српској показаћемо да нисмо издали ни нашег страдалника
брата Радована, ни србство , ни себе!
Дакле, по очекивању, имамо поново један празан коментар од заступника крипто-аутошовинизма и пљувања по Вуковој реформи језика. Никако да сазнамо које је то ‘искварене’ Мркаљеве идеје бечки коњушар доделио Вуку да спроведе. Скоро да ништа није вредно помена али имамо једну гремлиновску духовитост – у покушају.
Реч је о ‘тисућљетној српској ћирило-методијевској писмености’. Вероватно се ту покушава протурити теза о солунској браћи која су наводно неким Словенима донела писменост. Хајде да видимо, што би рек’о Мујо, ђе је ту логика. Узмимо за полазиште филкетову верзију дисања на трску која је довољно моронска за ову калкулацију. То значи да су неки Словени (не знам да ли је био још неко осим Срба) дошли на Балкан у доба цара Ираклија. Тек после 250 година дотична браћа су им наводно донела писмо које је по једном од њих названо кирилица.
То значи да су Срби чекали 10 генерација да им неко донесе писменост, што је врло чудно јер су живели у римској империји и имали су свакодневни дотицај са локалним писмом, а нису хтели да га преузму. У тако нешто чак ни филке, ако га користимо као одговарајући еталон логике, не би поверовао. Ако у калкулацији користимо истиниту варијанту без дисања на трску, онда би то значило да су Срби чекали око 1500 година (60 генерација) ту браћу пошто су Грци добили писменост у 6.веку пне, наводно од Феничана.
Дакле, шта је истина у свему поменутом, зашто ова шала није упалила и зашто се нико није смејао на њу? Константин је био у дипломатској мисији на Криму код Руса и Хазара и ти пронашао неку врсту писма које је названо кирилица. Он је то писмо донео у Моравску и покушао да Србима наметне уместо њихове постојеће србице, која је произашла из винчанског писма. Грци су наиме, уз подршку Ватикана, хтели да присвоје србицу за себе а Србима наметну кирилицу, на којој никада ништа није било написано. Пошто то није успело, у 16.веку је назив србица промењен у кирилица а Ћирилово писмо је преименовано у глагољицу.
Пишући под својим псеудонимом, Черноризац Храбри, Константин је написао да су Срби у то време писали цртама и резама. Очито је да дананшњи противници Вукове реформе, настављају чак и данас да користе лажи свог родоначелника. Цела књига громопуцателног анти-вуковског наратива је спала на једно слово, без кога су људи наводно неписмени и не умеју да прочитају ни пола стране. Да видимо како је то изгледао черномањасти Гремлиноризац Храбри, у време док још није имао седе, и када је Ћаци Лепенац још увек био само Дон Кихот и Розинантино копито.
https://www.youtube.com/shorts/5fdHF8HWDpk
@Цока
Љубазно сте питали, па тако и одговарам. А одговор Вам је садржан у свему што горе написах. Читав чланак, свака мисао у њему – све је потпуно накарадно. Сасвѣм у тону онога чему теже српски злотвори. Притом уопште нѣ мислим да је аутор нѣкакав антисрбин. О, нѣ. Он је, чланак написао, можда, из најплеменитијих побуда, Проблем је у томе што он уопште нѣ разумѣ прѣдмет о коме говори. Истиче ћирилицу као једну од највиших врѣдности српске културе (што она и јесте!), али је, свѣсно или нѣ, своди на обред без садржаја. На фолклор. Да вас подсѣтим, и мучени Слободан Милошевић нас је у свом чувеном пророчком, опроштајном говору, упозорио на то да ће фолклор бити једини одушак који ће нам окупатор за утѣху оставити. Чувен говор, али га је, изгледа, мало ко добро чуо.
Мишљах да сам с оних пар опаски на највеће глупости у тексту већ рѣкао довољно, али сам очито прѣцѣнио саговорнике. О бесмислицама у сваком пасусу бих могао написати читав есеј, ама би то, господо драга, трѣбало нѣшто и да кошта. Посебно имајући у виду завитлавања нѣких коментатора.
Али, хајде, на вам на поклон још један примѣр. Аутор сугерише да нѣко ко нѣ пише ћирилицом нѣ може полагати право да ЈЕЗИЧКИ припада култури, чији је један од битних симбола – Народно позориште. Он се ту, дабоме, обраћа саврѣменицима. ОК. Али у том истом Народном позоришту је много пута игран, рѣцимо, ДУНДО МАРОЈЕ, од извѣсног Марина Држића. Срѣдина XVI вѣка. Српство у мраку ропства, и у том периоду – српски Дубровник, једина жишка трајања (свеприсутног латинског „континуитета“) српске културе. Дѣло штампано латиницом (нѣ овом садашњом, али латиницом). И – шта ћемо сад? Ако наш саврѣменик-латиничар, колико год (нѣ)битан, нѣ може припадати српској култури, којој култури онда МОРА припадати Марин Држић који, јадан, можда у сну нѣје могао сањати наше садашње распре? Усташе радосно тапшу ручицама: „Тако је! Дајте нам Држића, остало је ваше! А ми ћемо, миц по миц, већ доћи и до Андрића, колико год се он изјашњавао као Србин!“
Е, па нѣће да може. Нѣ дам!
Видите, горе МОНОМ поменути Дубровчанин Милан Решетар је одавно НАУЧНО доказао којем народу припадају Држић, Гундулић, Руђер Бошковић и ини велики Дубровчани. Нѣвоља је у томе што ни писац чланка, нити ИЈЕДАН од досадашњих коментатора у својој кући нѣма ниједну Решетарову књигу, ако је за њега икада уопште и чуо. Иначе нѣ би писали то што су писали. А од оваквих „ситница“, драга Цоко, почиње свака нововѣковна трговина српских великаша. У име умишљеног братства или добросусѣдства, па још са вѣчитим туђинским слугама, нагодићемо се да је нѣшто наше – њихово, па још нѣшто, упркос чињеницама, све док нѣ останемо без ичег. Е, па нѣ може. Исто важи за новопечене бошњаке, црногорце, македонце, сутра можда и за буњевце или горанце. То се само множи, а нѣје нѣка мудрост сагледати и појмити, принцип је увѣк исти.
Што се Андрића и Меше тиче, нѣћу трошити рѣчи, остајем при своме. Андрић је каријеру почео као младобосанац, они су листом били убѣђени Југословени, поткрај живота је учествово у Новосадском договору. И то је то. Југословѣни, али и Срби.
Што се тиче Ваше опаске о „Сербиа“ – то је плод славеносрпског правописа и утѣцаја руског језика, Срби никад то нѣсу тако изговарали нити себе називали Сербима, осѣм, можда, рѣтких покондирених тикава из најтањег, горњег слоја, у једном кратком периоду – што је такође тешко доказати. Рѣцимо, наслов Доситѣјеве чувене химне највѣроватније се изговарао: „Востани Србије!“, што је у двѣ рѣчи мѣшавина славеносрпског и српскословѣнског, али то је дужа прича…
Ако ћемо о доради Вукове реформе, о томе се нѣ може озбиљно разговарати без одговарајућег прѣдзнања, иначе се све сведе на партизанско-четничко, или ћацијевско-блокадерско празно прѣпуцавање – чему је доказ и ова наша (још једна у низу) пропала дискусија. Дакле, за разговоре о „јату“ и још пар српској азбуци неопходних слова, о томе шта српски језик уопште јесте и туђинским интересима у вези њега – саговорници би морали прочитати, као минимум, слѣдећих нѣколико, разнородних књига (дѣла самог Вука Караџића се подразумѣвају, и држим да је њихову суштину мање-више свако савладао, јер је то ствар основног образовања):
Меша Селимовић – За и против Вука (студија, има је у штампаном виду и у ПДФ издању на интернету)
Петар Ђорђић – Историја српске ћирилице (хрестоматија) – има је у ПДФ-у на интернету и у штампаном виду код антиквара, по купиндима и лимундима
Снѣжана Кордић – Језик и национализам – доступна у ПДФ-у на интернету (хрватска лингвистица, прави вуковац, ама просто је красно како строго научно и тачно излаже све што српском уху годи, да би у кључним стварима направила уравниловку и „показала“ да оно што је српско и нѣје баш само српско, те да су и Срби умѣли по језичким питањима бити примитивни и кварни као бошњаци и хрвати. На ову се удицу упецала већина српских лингвиста)
Петар Милосављевић – Српска писма (хрестоматија) – доступна у ПДФ-у на интернету, по купиндима и код антиквара
Радмило Маројевић – Нови рат за српски језик и правопис или Српски језик данас (студије, полемике) – обѣ доступне по купиндима, друге понѣгдѣ још има у књижарама. Свеједно коју ћете одабрати, садржина је слична, мада у другој мало дорађена. У обѣ је, између осталог, научно образложено зашто је неопходно вратити „јат“ у азбуку.
Мирослав Јовановић – Језик и друштвена историја//За и против Вука – може се још наћи у књижарама издавача Службени гласник или по купиндима итсл. Први дѣо наслова је ауторска студија о Вуку, његовом дѣлу и животу, а други – хрестоматија, састављена од текстова Вукових саврѣменика, његових неистомишљеника и противника, уз пар битних текстова потоњих аутора, Скерлића и Нушића. Већину ових Вукових критичара нигдѣ раније нѣсмо имали прилике да читамо у цѣлини. Овдѣ су дати на једном мѣсту, а с њима и суштина свега због чега је Вукова реформа од самог почетка спорна.
Драгослав Михаиловић – Мајсторско писмо (чланци, коментари, полемике) – има је још по књижарама, по купиндима и антикварима. Невелика књига, али академик ју је издао о свом трошку, пошто су на њега због ставова о језику одмах дигли хајку.
Могао бих додати још понѣшто од Исидоре или Винавера, понѣку новију студију, али ових седам књига вам је минимум минимума који, поред обавезне школске лектире коју сте, ваљда, прошли, морате сварити да бисте уопште смѣли помислити да нѣшто смислено можете мислити о српском језику. У њима вам је срж свега за и против Вука. Иначе је боље ћутати, да избѣгнемо празне приче и глупа надгорњавања. Ионако се ни ја ни ви по том питању ништа нѣ питамо.
И послѣдњи осврт још једном вајном „критичару“ @Суводолском: из онога што написах јасно произилази да сам, говорећи о двогласу „јат“, рѣкао да је свакоме допуштено да га чита ОНАКО КАКО СЕ У ЊЕГОВОМ КРАЈУ ИЗГОВАРА (а нѣ „како се коме хоће“ по вашем идиотском „тумачењу“), док је у примѣру с омладинцима била рѣч о томе да они нѣсу били кадри да по ВАЖЕЋЕМ правопису најпростије срочен текст правилно прочитају, што илустровах са два примѣра, гдѣ су једну српску рѣч упорно погрѣшно читали, а другу, турцизам – читали као англицизам. Шта вам још нѣје јасно, и ко од нас двојице „дробеља“? Покријте се ушима.
Гремлине, хвала на одговору.
Што се чланка тиче, он је кратак и бави се само једним аспектом односа између писма и културе, ја га тако схватам. Пронашла сам још један чланак истог аутора, дужи, вредан читања – без иједног јединог коментара! Зато је можда боље овако, језгровито и симболично.
Није лако изазвати интересовање, разумевање и поштовање, то и сами видите на основу реакција на Ваше коментаре.
Из неког разлога, верујем да аутор чланка има одговор на Ваше примедбе, па нека се јави.
Гремлин@
Нисам тако оштро поставио ствари у свом тексту, у смислу да није могуће, већ да је „неверодостојно“. Обратио сам се осећају и знању читалаца, позвао на размишљање о очигледним противуречностима; нисам никога осудио, нити поставио границе које се не могу прећи. Уосталом, живот и наша култура све то већ обухватају.
Но, то није толико важно. Шта ћемо с латиницом Марина Држића?
Исто што и с другим писмима и варијантама ћирилице, од најстаријих сачуваних јеванђеља до данас. Исто што и Мађари и многи други с претходним рунама, готицом, глагољицом и другим писмима, или облицима и варијантама истих писама. Исто што и Италијани с двадесетак других дијалеката пре формирања у нацију у 19. веку када је (само) један од њих узет за стандард италијанског језика. Ништа није припало другом, ништа није избрисано, ништа није забрањено за коришћење. Само, није више стандардно у савремености.
Све што је било, а не припада савременом стандарду, постало је историја и наслеђе тог истог језика, народа, културе. Просто.
То је рецепт за формирање савремених нација, функционалних држава и стандардних језика – успешан до сада.
Нико сем државе Србије у Европи не користи за свој главни, стандардни језик два писма, без обзира на све оно што је претходило у развоју тог језика. Ништа тиме не губе, све је и даље њихово (наслеђе), користи се тамо где и колико је потребно да се користи. Не користимо само дела писана латиницом, већ и друга, писана другим писмима, или варијантама истог писма.
Не знам одакле долазе такви страхови, али, стално су ту у неком облику. Из незнања, несигурности, из идеологије која подгрева измишљене опасности, из непознавања опште лингвистике и језичких и других стандарда. Али, гаје их, и опет, и опет избацују и образовани људи, професори универзитета, академици … Увек на површину испливају нетрпељивост, мржња, страх … уместо нормалног, здравог, општег. И, зато, стојимо у месту. Није тако само у језику, већ и у области демократије, права, слобода, организације државе, општеприхваћених стандарда.
Цока@
Хвала Вам, потражио сам и нашао, мислим, текст који сте споменули, а на који сам био потпуно заборавио. И на још један, недавно, исто на „Стању ствари“, који ми је пронашао „Грок“ (ВИ).
(ЉВЈ)
@Маг
Хајде да разлучимо нѣке ствари.
Најпрѣ писмо. Наравно да се слажем да Срби трѣба да имају само једно званично писмо и да оно мора бити ћирилица. Толико сам за то, да већ годинама нѣ купујем дѣла саврѣмених српских писаца штампана латиницом. Ако ми је чак и важећа ћирилица сувише тѣсна – како могу озбиљно схватити писца који допушта да му се дѣло штампа још нѣсавршенијом латиницом? Изузетак направим само у случају врѣдних прѣведених дѣла, нѣдоступних у ћириличном издању.
Жестоко сам против, међутѣм, да се латиница и у шали назове „хрватском“, зато што је она објективно више српска, него хрватска. Образложих већ зашто. Ако ћу баш бити „помирљив“, рѣћи ћу да је српска колико и хрватска, али само њена југословѣнска верзија. Дубровчани једва да су знали и да постоје нѣки Хрвати, па на њихову иначицу латинице више имају права полагати Италијани, него они. Сама бивша браћа захтѣвају да јасно разграничимо шта је наше, а шта њихово, и ја сам за то да им се удовољи до послѣдње ситнице. Свако снисхођење с наше стране значи цѣнкање за сопствену баштину и чита се од других као испољавање страха и нѣсигурности.
Сад о самој ћирилици и језичком стандарду. Сваки стандард је ствар друштвеног договора. Ако нѣки стандард изазива толико спорова од самог свог настанка – значи да са тѣм стандардом нѣшто дебело нѣје у реду. Нѣсу те спорове покретали докони коментатори попут нас, већ најбољи међу Србима – од Стерије до Драгослава Михаиловића.
На први, најозбиљнији нѣдостатак указивали су већ Вукови саврѣменици. Новим стандардом је сувише сужен и сам појам, и изражајна моћ српског језика. За суженим вокабуларом природно слѣде сужено поимање стварности, скромнији домети књижевности, неумѣрена поплава туђица и отежано учење матерњег језика. Упоредите једнотомне Рѣчник страних рѣчи Клајна/Шипке и Рѣчник српског језика Матице српске: први је чак малчице обимнији од другог! А ни у Матичином рѢчнику нѣсу све рѢчи српске, и он је пун туђица. ТО НѢЈЕ НОРМАЛНО! У кући имам и такве руске рѣчнике: једнотомник руског језика је пет пута обимнији од њиховог једнотомника страних рѣчи.
Вукови саврѣменици такође упозораваху да новим стандардом нашу 1000-годишњу писменост нѣ чинимо тек „ванстандардном“, како Ви кажете, већ да је буквално бацамо на сметлиште: „Наши потомци нѣће бити у стању ни да читају дѣла наше старе писмености као ми!“ – упозораваше Евстатије Михајловић. Нѣје имао ко да га чује – ни њега, ни његове истомишљенике. Руси и Бугари су такође имали своје реформе, али ни једни ни други нѣсу толико засѣкли у живо ткиво језика и обогаљили га као ми. Њима је кудикамо лакше читати своје старе текстове него Србима.
Да је само у питању одрицање од прошлости, ни по јада. Нови језички стандард је поспѣшио дробљење и тог суженог српског „стандардног“ језика, о чему понѣшто већ рѣкох, па да се нѣ понављам. Штавише, то уситњавање се прѣд нашим очима наставља, усрѣд Србије се штампају уџбеници „буњевачког“, „бошњачког“, „црногорског“ језика, полако се ради на кодификовању и „тимочког“ или „шопачког“ језика, или како ће већ то назвати… А какав је српски одговор на то вршљање?
Кад поменусте италијанске дијалекте – на нѣвиђено се смѣм опкладити да би упоредна анализа показала да се ти дијалекти више међусобно разликују него, рѣцимо, стандардни српски, бугарски и словеначки језик. И код њих је са свѣм тѣм разликама у питању ЈЕДАН језик, а ми и од овог суженог српског производимо нове језике и стандарде.
Биће ипак да су други народи нашли моделе да у писаном језику те дијалекатске разлике СМАЊЕ умѣсто да их вѣштачки УВЕЋАВАЈУ? Кажу да је код Кинеза разлика између кантонског, мандаринског и хака већа него између нѣмачког и енглеског, њихови говорници се међусобно уопште нѣ разумѣју, али се они због заједничког писма сматрају само дијалектима и дѣлом једног, кинеског језика.
О чему се ту ради? Срби су насели на један врло јефтин трик. У сваком језику има гласова који се нѣ изговарају „чисто“, који прѣдстављају спој или мѣшавину два или три гласа. Ћирило-методијевска писменост је прѣпознала нѣколико таквих гласова: я, ю, щ, ѣ, ѕ. А Вук је прогласио да се српски језик састоји искључиво од „чистих“ гласова, што је, наравно, глупост. Ако се одрицање од прва три побројана слова може и оправдати модернизацијом и поједностављањем писменог језика и стандарда, укидање послѣдња два нѣ може никако, јер су још увѣк и те како живи у народном језику за чије увођење се толико залагао. Штавише, ако се сва разлика ијекавице, икавице и екавице своди само на изговор (тзв. одраз или рефлекс) „јата“ – онда се уопште и нѣ може говорити о различитим дијалектима. Њихови говорници се скоро стопостотно међусобно разумѣју, сваки од тѣх изговора припада новоштокавском, који се тек може назвати дијалектом у правом смислу, поред којег у саврѣменом српском језику имамо само још староштокавски дијалект са његовим разним изговорима – искључиво екавским, за разлику од новоштокавског. А и разлика између та два дијалекта је далеко мања него у разним дијалектима других европских језика – па зар нѣје најнормалнија ствар да те, вѣштачки произведене разлике, анулирамо једноставним враћањем три слова (ѣ, ѕ, ъ) у азбуку? Тѣм прѣ што се таквим потезом добре стране реформе уопште нѣ поништавају – напротив, реформа се том корекцијом управо заокружује у вуковском духу, а уједно се будућим ђацима већ у основним школама омогућава потпуније савладавање матерњег језика и олакшава проучавање наше старе писмености. Већ сам раније којегде напомињао: Вук је послѣдње од три најбројана слова (ъ) и сам задржао (његова азбука је изворно имала 31 слово, ъ су избацили тек Вукови слѣдбеници 30-ак година послѣ његове смрти); ѕ је избацио због нѣдовољног познавања и његове распрострањености и староштокавштине уопште, коју је он нѣнаучно сматрао „исквареном“; а о суштинском значају и сврси „јата“ заиста нѣсу имали јасну свѣст ни његови противници што су је бранили. „Јота“ је такође сувишна – српско писмо је једино ћирилично писмо с латиничним словом, а то „љутим борцима за ћирилицу“, зачудо, нимало не смета. У старој ћирилици и за јоту имамо одговарајућу замѣну – пише се као латинично I, i, само са двотачком изнад или без икакве тачке – то је већ ствар договора.
За озбиљне и поштене разговоре о суштинским питањима, Срби, међутѣм, „нѣмају живаца“ – колико због личних интереса, толико и због домановићевског „мртвог мора“ – духовне учмалости и хроничне површности од које хронично пате, па све своде на спрдњу и празно блебетање, чему је свѣдочанство и ток наше „дискусије“ овдѣ, која је овим, што се мене тиче, коначно затворена.
Ја овако прилазим том питању: варијанта латинице која се користи у хрватском и у српском језику је за мене хрватска латиница из следећег разлога: она је данас једино писмо хрватског језика, културе и државе. То нико, баш нико на свету не оспорава на било који начин.
Иста варијанта латинице користи се као друго писмо и у српском језику. Српски језик има своје главно писмо – ћирилицу, која је у миленијум дугој вертикали прожето кроз српску културу, историју, Цркву и државу, до данас. Хрватска латиница је наметнута у Србији као друго писмо тек после Другог св. рата, с циљем да се ћирилица с временом потисне.
(в. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/da-li-je-cirilica-planski-prepustena-tihom-izumiranju.html)
Напомена: кад год употребим израз „хрватска латиница“, то је искључиво као ознаку, име, појам, потпуно неутрално, никако вредносно, у смислу добро-лоше. За мене је лоше то што српски језик има два званична писма, и тиме се већ деценијама бавим.
У питања реформи српског језика и правописа се по правилу не упуштам јер – не познајем довољно ту област. Слажем се с оним што је коментатор Цока кратко рекла у вези с тим. Њој се захваљујем што ме је његовим спомињањем навела да пронађем овде један свој текст на који сам у потпуности био заборавио (в. https://stanjestvari.com/2017/06/19/o-ljudima-drzavi/).
ЉВЈ
Ево неколико истргунтих цитата из чланка са РТС сајта (секција Култура, 28.2.2026):
Још у његово доба једни су му замерали да није довољан Европејац, да му је језик простачки, свињарски и говедарски, други да одваја Србе од православља и Русије, а због католичког „ј“ претили су му да ће му пребити и ону другу, здраву ногу. Данас га називају лоповом, уништитељом језика, мрзитељем религиозности, високе културе, духовности и отмености, аустријским шпијуном који је похрватио српски језик, и – првим српским комунистом.
Епископ бихаћко-петровачки Сергије пре неки дан оживео је расправу о „србском“ и православном карактеру Вуковог језика. После тврдње како смо „запоставили дивни богослужбени језик који смо нажалост замијенили новим српским језиком несретног Вука Караџића“, уследила је забрана службе на српском језику и обавеза служења на црквенословенском током целог васкршњег поста. Упутство преосвећеног владике Сергија завршава се „жељом да се благољепије нашег Богослужења и богатство поредка наше Српске Светосавске Цркве и Кирилометодијевске традиције и предања не заборави.“
Два Вукова врло оштра критичара у данашњем друштву и сами су самоуци као Вук, али то их није начинило милостивијим према њему. То су Светислав Басара и Милослав Самарџић.
Басара је о Вуку у интервјуу једном угледном недељнику рекао: „Ендемска, можда и генетска склоност ка идиотском спектакуларизму допринела је да пресудну борбу добију Азијати предвођени Вуком Kараџићем, уништитељом језика, мрзитељем религиозности, високе културе, духовности и отмености. Осим свега тога – и лоповом. Све по чему је познат покрао је од Саве Мркаља.“
Изучавајући четнике, Самарџић је развио изоштрени њух за све што је антисрпско. Тако је написао и књигу у којој је показао да је Вук Караџић аустријски агент, који је радио на похрваћивању српског језика. Једно поглавље у књизи „Тајне Вукове реформе“ зове се „Вук Караџић – први српски комуниста“.
Дакле, једни замерају Вуку да није био довољан Европејац, да му је језик простачки, свињарски и говедарски. Како је то још Сава Текелија написао: „Глуп Србљину буди, говедарски говори, онда си Вуков Србљин.“
Они клерикални Вукови противници заборављају једног његовог претечу који је, налик Вуку, био необично смео у преокретању културе и језика, па и самог богоштовља. То је Свети Сава, који није био само чувар традиције, већ творац многих нових ствари, од којих ће настати српска култура и идентитет. Већ је и он знао да традиција живи само ако се занавља.
Рат против српског језика и правописа: За шта је коме крив Вук Караџић
Пише: Предраг Ј. Марковић, субота, 28. феб 2026
https://oko.rts.rs/kultura/5087268/rat-protiv-srpskog-jezika-i-pravopisa-za-sta-je-kome-kriv-vuk-karadzic.html