Ознаке

, ,

Оно што може да се уради и под оваквим неповољним околностима јесте да се гради држава, национална и грађанска у исто време, демократска, праведна, организована и функционална. Која служи свим грађанима, заснива се на истини о прошлости, и разумној практичности у односу према садашњости

Махом је познато да у демократским земљама људи после важних дужности у својој каријери, нарочито војних и политичких, понекад одмах по завршетку дужности, а много чешће кад оду у пензију, откривају важне чињенице из области у којој су радили, које пре нису биле доступне. У чланцима, књигама или сећањима током разговора за медије.

Зашто то чине? Одговор је – из одговорности према истини, правди, историјској тачности, и трајних, општих вредности. Ради интереса који су виши и универзалнији од привремене политике, или положаја којима су служили током каријере.

Они су били лојални држави и свом радном месту док су радили; то се подразумева и добро је за државу, јер је за њено добро функционисање лојалност од кључног значаја.

Кад заврше с радном дужношћу, они своју лојалност издижу на виши и општији ниво, и постају лојални истини и историји, што је у крајњем случају опет добро и за њихову државу јер указује на њене мане и пропусте, и тако ствара могућности да буде боља и праведнија. За све то има места у демократским друштвима: како се цени посвећеност повереном послу док он траје, тако се цени и то накнадно служење коначној истини – која служи свима.

Код нас је све друкчије, практично обрнуто. То важи за већину, не за све, наравно, али та већина одређује скоро све друго. Нити су наши државни службеници и намештеници лојални док су на положају, нити служе вишем интересу после. Они, испоставља се, све време служе својој самољубивости и сопственој представи своје посебности и значаја, ако су на високом положају и сопственој представи своје историјске величине, служе прозаичним интересима своје породице, родбине и пријатеља, сопственом материјалистичком интересу, самопромоцији, грабежу свега што се може узети и однети.

Нигде у свему томе, као у демократским земљама, нема нити државе, нити општег интереса и трајних вредности; сем на речима, наравно. Њихова дела су у потпуном несагласју с оним што говоре, чега они понекад нису свесни због свог скромног знања и способности. Они у митовима, фалсификатима и манипулацијама истином и историјским подацима и догађајима налазе себи потврду и оправдање, позивају се на себи сличне претходнике, на силу околности и стварности, на неопходност сналажења и преживљавања, а о томе шта је држава – немају појма. Уређена, национална, праведна држава  заснована на одређеним општим вредностима и стандардима. Они познају само идеолошку државу засновану на обманама и лажима, државној сили, политичкој самовољи и скривању стварности, и у њој се добро сналазе.

Срби немају своју државу већ вековима па су изгубили јасну представу о њој – сем у кратким раздобљима током којих су једино хитали савремености и брзо напредовали. Чак, створили су трајан однос према држави у којој живе као непријатељској јер је вековима била туђа, окупаторска, она које се треба клонити, закинути је и, чак, оштетити где год и кад год се то може. Укради, однеси кући, поломи, баци ђубре свуда, окрени главу – кад је државно, ничије је.

Зато они нису корисни за општу ствар ни док су на положају, нити после. Срби на функцијама и у државној служби немају представу како се држава чини бољом, ефикаснијом и праведнијом, тако да уместо сврсисходни закони и прописи, грађанима и државним животом управљају идеологија и политика уз велику количину самовоље тренутних носилаца власти. На пример, када сиђу с положаја (у власти или опозицији, свеједно, сви су једна велика интересна група међусобно веома солидарна), домаћи политичари се опет баве собом и својом представом о себи, међусобним сплеткама и приватним интересима, па мало ко сведочи истину из времена власти.

Зато је Србија земља у којој се још не знају чињенице и истина о бројним важним, често преломним одлукама и догађајима из, на пример, раздобља после Другог светског рата. Како и где су вршене бројне егзекуције, како и када су донете далекосежне одлуке (о Србији, њеној култури и језику, на пример) за које се ни дан-данас не зна ништа. Ћутали су и још ћуте савременици, доносиоци одлука и учесници у њима.

Нису били лојални свом народу и идеји о својој држави ни тада, ни  када једном дође време за њу, као што су, на пример, били Хрвати и Словенци све време, већ искључиво себи и приватним интересима који произлазе из њиховог привилегованог положаја. Нити су имали представу о важности служењу општој истини и тачној историји.

Ни данас није друкчије, ништа се не мења. Зато Србија још лута, без идеје о националној (у смислу културне одређености, а не било чије привилегованости), праведној, уређеној и демократској држави у својој елити. Зато су се од ње одвојили и напустили је сви околни народи као некога који не уме да се брине ни о себи, а камоли да буде од користи другима у било чему. Садашња Србија је настала силом догађања које није контролисала после двехиљадите године, а не из свести о потреби за самосталном државом и усмереним, контролисаним делањем ка том циљу. Њена елита све време касни, ако је игде кренула, иде иза догађаја, ако их је уопште свесна, прихвата свршене ствари и све већу штету. Притом, не пропушта прилике да се неодговорно богати и бахати све време. Зато је Србија пала у много чему на последње место у Европи, а пада све више и у светским размерама.

Време и део историје када су Срби имали државу, која им је могла служити као узор, идеолошки је оцрњено од стране комуниста, када су и одгајене целе генерације јањичара (описно, а не увредљиво употребљена реч) да забораве на њу, да избришу из свести и мрзе своју прошлост, државу, културу, језик, цркву.

Због тога ни данас не знају шта је национална и добро уређена држава, и зато је немамо.

Зато се грађани Србије и данас, кад им нешто треба, по правилу обраћају родбини и пријатељима, користе разне облике корупције, и понижавају се пристајањем на лоше, и одустајањем од доброг – уместо својој уређеној држави и њеним механизмима, законима, системима. Који данас нису у служби грађана, јер је држава још туђа, као окупаторска, треба је тако отуђену заобићи јер не разуме своје грађане и не зна и не жели да им помогне.

Они Срби који су знали своју историју и памтили своју државу и њене важне, националне, културне и друге одлике побијени су, осуђивани и затварани, темељно опљачкани, материјално и морално уништени и ућуткани после Другог светског рата. Систем вредности, национални циљеви, наслеђе, култура и језик поништени и замењени новим, јањичарским, комунистичким. До данас, међу већином.

Шта радити данас, кад су геополитичке силе тако јаке и кад се не може урадити много?

Оно што може да се уради и под оваквим неповољним околностима јесте да се гради држава, национална и грађанска у исто време (в. горе), демократска, праведна, организована и функционална. Која служи свим грађанима, заснива се на истини о прошлости, и разумној практичности у односу према садашњости. Која је лакша и удобнија за живот јер је за своје грађане које разуме и цени, и служи њима.

То је могуће. Из унутрашње кохезије и снаге такве државе законито произлазе њен материјални напредак и бољи положај у односу према другим државама.