Ознаке

, ,

Човек не може а да не размишља о чињеници да ми не умемо ни у Цркви да се научимо колико смо једни другима потребни. Колико успех сваког од нас зависи од успеха оних поред њега.

Можда најчувенији групни портрет у светској уметности, Рембрантова „Ноћна стража“ у Националном музеју у Амстердаму постављена је у истој сали са још неколико групних портрета, рађених мање више у исто време. Око чувеног ремек-дела тиска се маса људи, осталим сликама лакше је прићи.

С једне стране заједничко сагледавање свих ових слика помаже човеку да схвати Рембрантову генијалност. До које мере се он издваја међу осталим сјајним уметницима.

С друге стране јавља нам се и питање да ли би и тако генијални сликар дошао до висина које остављају човека без даха да му у успону нису помогли покушаји многих око њега.

Упорно заборављамо колико смо ми повезани видљивим и невидљивим везама једни са другима, са својом околином, са својим прецима, са целим светом, сви заједно са Богом.

Кад смо вратили своју државу нисмо за кратко време до почетка разорних светских ратова који су нас највише коштали успели да разрадимо довољно успешне и трајне начине повезивања. Балкански индивидуализам показао се као штетнији од других који су имали неки системски коректив.

Успех појединаца код нас обично се дешава не због других него упркос другима и види се од околине више као добитак на лутрији него као плод континуитета и повезаности са целином из које се црпи снага и креативност.

Ако неко може да нас научи томе како да опстанемо као успешни појединци у заједници то је Црква, али Црква мора убрзано да ради на томе да постане истинска а не само декларативна заједница у којој се поштује личност.

Нису све групне слике у сали са Ноћном стражом генијалне, али на свима се види задовољство и понос учесника због припадања групи, заједници као и труд да се изборе за своју личну непоновљивост. Свакога од њих понаособ али и уметника који их је сликао за памћење.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements