Ознаке

, , , , ,

Геополитика старе Кине одувек се руководила са два различита али заправо конвергентна основна принципа: Великим кинеским зидом и Великим путем свиле. Они оличавају две наизглед супротне кинеске тежње: „изласка Кине у свет“ и, насупрот томе, потребу да се Поднебеско царство заштити од утицаја споља, како би Кина остала Кина. Концепт „Новог пута свиле“ по први пут је представљен 1992. године. Већ од краја XX века трају стална настојања Запада превођеног Сједињеним Државама да на сваки начин саботира његову изградњу

Извор: Печат

Сусрет председника Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине, Доналда Трампа и Си Ђинпинга, одвио се под сенком ракетног напада на војни аеродром сиријске војске у Шаирату. Америка се тиме по први пут непосредно умешала у шест година дуг рат у Сирији. Председник Трамп је ову наредбу издао током посете кинеског председника. То је била јасна порука Кини. За оснивача Викиликса Џулијана Асанжа, реч је о „свесној америчкој одлуци да понизи Сија, која ће имати озбиљне последице“.

Уследила је одлука Беле куће о упућивању јуришне групе бродова предвођене носачем авиона ка Корејском полуострву. Ова одлука, која је односе у Азијско-пацифичком региону тренутно довела до усијања, наводно је донесена због „претњи које пристижу Америци из Северне Кореје“. „Северна Kореја је и даље претња број један у том региону“, изјавио је недавно портпарол америчке Пацифичке команде.

Главна геополитичка драма XXI века

У ствари, „претња број један“ по америчке интересе и права америчка мета није Северна Кореја него Кина: „Американци у Кини виде свог главног конкурента. Иако је њихова агресија данас уперена против Русије, они објективно воде борбу са Кином и њеном планетарном експанзијом“, сматра руски академик Сергеј Глазјев. Према мишљењу Ким Џон Хена, професора Тонгук универзитета у Јужној Кореји и експерта за Северну Кореју, главни циљ најновије геополитичке операције САД је притисак на „главног покровитеља северног суседа – Кину“: „Цео случај треба посматрати као озбиљну проверу савезништва Северне Кореје и Кине“. Претходно су односи две силе драматично погоршани поводом Тајвана, острва у Јужнокинеском мору и територијалног спора Кине и Јапана у Источнокинеском мору, све до претњи употребом силе. „Рат САД против Кине“, изјавио је званичник кинеске армије у јануару ове године, „постао је практично реалност“.

За Америку, Корејско полуострво овде има приближно исти значај као и у доба Корејског рата: оно представља само мостобран ка континенталној Кини. Реализујући своје дугорочне пројекте, попут „Пута свиле“, Кина се из економске претвара у прворазредну геополитичку и војну силу, која неповратно мења геополитичке односе у свету. Из тог разлога, САД прибегавају читавом низу притисака у циљу „обуздавања Кине“. „У америчком стратешком размишљању Кина XXI века све више постаје оно што је за САД у ХХ веку био Совјетски Савез, а то значи: главни супарник у области светске политике“ (Дмитриј Мињин: Повратак империја). То није новина коју је у америчку политику унео Доналд Трамп. С овим ставом се слажу и глобалисти и либералистички интервенционисти окупљени око Клинтонове и Обаме, амерички неоконзервативци као и припадници „алтернативне деснице“. На Кину као непријатеља указао је у свом „опроштајном говору“ и Барак Обама, који је још 2011. прогласио амерички „скок у Азију“ због растућег значаја читавог Азијско-пацифичког региона. Овај регион се последњих година претвара у позорницу за „главну геополитичку драму XXI века“. До 2020. у Пацифику ће, према плановима Пентагона, бити стационирано 60 одсто америчких поморских снага, које су до сада биле распоређене равномерно у Атлантском и Пацифичком океану, као и шест од укупно 11 носача авиона. У својој књизи О Кини Хенри Кисинџер упозорава на могућност жестоког рата Кине и САД, „вођеног попут сукоба који је пре стотињак година означио почетак слома европске глобалне моћи“.

Нови глобални лик Евроазије

„Кина је главни догађај краја ХХ века, а остаје и главни догађај почетка ХХI века“, констатује Михаел Дељагин. Услед тога, „за глобалне шпекуланте, који користе САД као своју организациону структуру и базу, уништење и Кине и Русије је категорички идеолошки – да не кажемо религиозни – императив“ (М. Дељагин: Русији и Кини је припала будућност света).

У ствари, покушаји Запада да „уништи Кину“ трају колико и колонијална историја Европе. После опијумских ратова, Кина је била сведена на полуколонијални статус у односу на Запад. Комунистичка револуција под вођством Мао Цедунга је грандиозна национална обнова која има два важна циља: модернизацију на унутрашњем и ослобађање из (полу)колонијалног статуса на спољнополитичком плану. Економске реформе у Кини званично почињу 1978. године, после ере „културне револуције“. Крајем прошлог века, САД су, после периода зближавања с комунистичком Кином током Никсоновог мандата, отворено подржале противкинески и прозападни студентски покрет. Овај покрет се супротстављао традиционалним културним нормама, колико и „диктатури“ Комунистичке партије Кине. Симболи студентске побуне били су латинично слово „V“ и импровизована статуа Кипа слободе. „Либерализација Кине“ је кулминирала догађајима на тргу Тјенанмен 1989. године, чиме је Народна Република Кина избегла судбину Совјетског Савеза. После завршетка унутрашњег преображаја, раздобља својеврсне „изолације унутар Великог зида“, Кина се, почев од 90-тих година прошлог века, враћа на међународну политичку сцену. Најважнији кинески геополитички пројекат је пројекат обнављања и изградње древног „Пута свиле“.

Кинески мега-пројекат „Новог пута свиле“ је концепт паневроазијског, а у перспективи интерконтиненталног транспортног система, са пратећом инфраструктуром, који се за сада реализује у сарадњи са Русијом и Казахстаном и неколицином других земаља, окупљених у Евроазијском савезу. У овом тренутку, немогуће је сагледати све последице које ће његова реализација имати по геополитичку мапу Евроазије и света. Пројекат се, упркос сталним опструкцијама, реализује постепено и упорно, део по део, са стрпљењем својственим овој далекоисточној сили. Према познатом руском синологу Владимиру Маљавину, овде није реч о трговинској траси, већ о стварању „новог глобалног лика Евроазије“ и одлучном догађају за столеће које ће почивати на мултиполарности.

Пут и Зид. Кинеска стратегија

Геополитика старе Кине одувек се руководила са два различита али заправо конвергентна основна принципа: Великим кинеским зидом и Великим путем свиле. Они оличавају две наизглед супротне кинеске тежње: „изласка Кине у свет“ и, насупрот томе, потребу да се Поднебеско царство заштити од утицаја споља, како би Кина остала Кина. Концепт „Новог пута свиле“ по први пут је представљен 1992. године. Већ од краја XX века трају стална настојања Запада превођеног Сједињеним Државама да на сваки начин саботира његову изградњу.

„Економски појас `Пута свиле` – то није трговинска, чак ни логистичка концепција, већ концепција најдубљег и темељног преобликовања целе Евроазије кинеским капиталом и донекле кинеским рукама. Евроазијски економски савез је централни део новог Пута свиле, али не само из географских разлога…“ (М. Дељагин).

Овај пројекат представља и кључни део „кинеске стратегије глобализације“ која, за разлику од оне коју спроводи Запад, „не почива на наметању сопствених идеја и вредности“, већ, како примећује Маљавин, на концепту синергије: „Реч синергија не постоји у западној дипломатији, која полази од обавеза, одређених правно утврђених односа“. Иза тога се крије намера Запада да „остатку света“ наметне своје моделе и свој начин организације друштва; Кина одбија да то чини, следећи сопствени, јасно дефинисан концепт међународних односа.

О значају пројекта „Пута свиле“ за читав евроазијски континент говори и изјава председника Руске Федерације Владимира Путина: „После завршетка изградње `Новог пута свиле`, многе земље на евроазијском континенту добиле би не само трговинске повластице, него би се Русија, Кина и друге земље ослободиле од иностраног утицаја…“, стварајући „јединствену економску зону и остварујући трговинску сарадњу целе евроазијске регије унутар њених географских граница”.

Контролисаним хаосом против Пута свиле

Кинески концепт изворно је предвиђао три главна правца, од којих је преостао једино онај трећи: евроазијски коридор на северној рути која полази од пацифичке обале и повезује централну Азију и Русију с Европом. Нови и коначни пројекат добио је званично име „Појас и пут“, а представио га је кинески председник Си Ђинпинг у септембру 2013. године.

Преостале две трасе кинеског „Новог пута свиле“, које чине делове јединственог светског система саобраћајних коридора, од 1992. године до данас су успешно блокиране ратовима и „обојеним револуцијама“, које су дестабилизовале не само поједине земље, него и читаве регионе. На пример, „трећи коридор“, „који садржи трасу Б2 преко Афганистана и линију Ц, која се пружа од Турске и Бугарске до земаља бивше Југославије“, блокиран је или макар одложен на дуго време ратом који Запад води у Авганистану и НАТО окупацијом ове земље.

То је и судбина другог важног коридора: „Траса другог коридора, Б1 – линија Б, која пролази кроз Кавказ и руску регију Ростов, Украјину и ЕУ, такође је успешно блокирана. Најпре `Револуцијом ружа` у Грузији, а онда неуставним државним ударом у Украјини“ (Н. Бабић: Двадесет пет година светске геополитике није омело Нови пут свиле).

Стварање „контролисаног хаоса“ на Блиском истоку (у Ираку, Сирији, Јордану, па и Турској), и то путем свргавања легалних влада и формирања терористичких организација и „опозиционих група“ такође чини део америчких и западних напора да се блокирају витални путни правци „Новог пута свиле“.

Међутим, после драматичних догађаја у Украјини, неуспелих покушаја извођења „обојене револуције“ у Русији и размештања НАТО трупа на Балтику и у Пољској, у настојању да се затвори и трећи, витални „руски правац“ – коридор Кина-Казахстан-Русија-ЕУ – почетком ове године први воз је стигао из Кине у Лондон. То још не значи да је коридор, макар и у једном, северном делу, коначно завршен. Овај грандиозно замишљен пројекат, чије се приближна вредност процењује на око хиљаду милијарди долара, укључује не само изградњу железнице и аутопутева, водених и ваздушних путева, гасовода, нафтовода, телекомуникација и електроводова, већ и сву потребну логистику и одговарајућу инфраструктуру, као и размену у култури, науци и медијима.

Амерички Пут свиле

Алтернативу овом кинеском паневроазијском концепту представља амерички пројекат „Новог пута свиле“, чију је стратегију први пут јавно изложила државни секретар САД Хилари Клинтон у говору од 20. јула 2015. у Ченају. Пројекат подразумева стварање јединственог макрорегиона, чије би средиште представљао Авганистан, а који би укључивао и бивше совјетске републике Централне Азије и повезао земље Јужне Азије с Индијом и Пакистаном. За разлику од древног „Пута свиле“, он се протеже дуж осе север-југ (а не осом исток-запад), „заобилазећи Кину и игноришући у овом случају историјске контакте са Кином те исте Велике Средње Азије“ (Дмитриј Попов).

Амерички планови предвиђали су и претварање Блиског истока у територију за западне енергетске системе и плиноводе, коју би обезбеђивала Шеста флота и трупе распоређене по савезничким „заливским монархијама“. Овим плановима се супротставила Русија војном подршком легалној влади у Дамаску, спречавајући даљу радикализацију Блиског истока и његово геополитичко прекомпоновање према интересима Запада. Стратегија Запада у Сирији доживела је неочекиван пораз.

У међувремену, сучељавање САД и Кине није се ограничило на Средњи или Блиски исток, већ се проширило и на Европу. Европа још није у стању да јасно одреди своју позицију према „кинеској стратегији глобализације“. Ипак, у писму које је председавајући Савета Европе Доналд Туск недавно упутио владама земаља чланица Европске уније, Кина је означена као једна од главних претњи пројекту европских интеграција, слично „Путиновој Русији“ и „исламском тероризму“.

Златно доба царстава

Могу ли се земље Евроазије, реализујући паневроазијски концепт „Новог пута свиле“, заиста „ослободити иностраног утицаја“ и обезбедити складан развој „целе евроазијске регије унутар њених географских граница“, како то очекује руски председник Путин?

Овај прастари трговачки пут постоји дуже од два миленијума, када су, „подстичући национални развој и реформу древне Кине, вредни и храбри људи истражили и отворили неколико трговинских и културних праваца размена, повезујући главне цивилизације Азије, Европе и Африке. Касније генерације су ове коридоре назвале `Путем свиле`“ (Аднан Абубакр: Пут свиле).

Тако је почело „златно доба царстава која су цветала дуж овог пута“: „Древни `Пут свиле` увећао је обим трговине широм тада познатог света, али је донео и много више од трговине – размену знања, учења, открића и култура“. Наступа доба снажног културног процвата на евроазијском континенту, који је подстакла размена између народа, религија, империја и цивилизација Старог света. Забележено је и да је први дипломатски контакт два моћна евроазијска царства – старог Рима и Кине – остварен године 166, у време владавине цара Хуана.

Царство које је основао Џингис кан не затвара ову виталну саобраћајницу Евроазије. Напротив, моћ Монголске империје у значајној мери почива на контроли овог стратешки важног правца. Пресецањем „Пута свиле“, изазваног османлијским освајањима, започиње период дуготрајне стагнације држава и цивилизација Евроазије.

Прекидање копненог „Пута свиле“ омогућило је и јачање поморских сила које су ускоро оствариле премоћ у Евроазији и свету, доводећи и само древно кинеско царство у стање колонијалне зависности. Шпанију и Португал у томе убрзо смењује Британија, да би на њено место, после распада британске колонијалне империје, најзад ступиле САД.

Први Опијумски рат (који је водила Британија против Кине од од 1839. до 1842. године) показао је немоћ кинеске војске да се супротстави „варварима са Запада“ и заувек развејао кинеске илузије о Западу као цивилизацији благонаклоној према кинеској. Овим ратовима за Кину почиње мукотрпни период преиспитивања сопствене традиције, које се одвија између две крајности: тврдокорног конзервативизма и, с друге стране, потпуног одбацивања наслеђа. После Синхајске револуције, поједини реформатори се залажу за обнову конфуцијанског учења у виду националне религије. Реформаторске тежње добијају свој екстремни израз у „Покрету 4. маја“ , чије вође „траже да се потпуно одбаце традиционалне догме ради спасења нације и државе. `Боље нека пропадне сва прошла култура нашег народа, него наша нација`, узвикивао је 1917. године оснивач овог покрета, професор Пекиншког универзитета Чен Дусиу.“

Показаће се да су оба одговора – крута верност традицији, као и њено радикално одбацивање – слепе улице, а да ће неочекивани одговор на ову дилему пружити револуција коју је предводио Мао Цедунг.

Свети трепет пред државом

Историја кинеске цивилизације, према традиционалним кинеским записима, започиње легендарним временом „Три суверена и пет царева“ и протеже се на најмање 5.000 година. Према свим параметрима, кинеска цивилизација је најуспешнија цивилизација у људској историји – и једина која се „развија у континуитету још од неолитских култура, а посебно од почетка бронзаног доба и династије Чанг“.

Током највећег дела своје историје, Кина је успевала да опстане као компактни политички ентитет, све време показујући задивљујућу способност да се обнавља, посебно у условима турбулентних и кризних промена. Руски научник Лав Гумиљов објашњавао је ову особеност нарочитим ритмом развоја кинеског етноса, који управо улази у пети или шести циклус сопствене етногенезе, спајајући у себи виталност с огромном искуством претходних генерација. Кина данас несумњиво представља једну од „најархаичнијих државних творевина“ и, у исто време, цивилизацију или империју која носи сва обележја савремености, успешно спроводећи техничку и технолошку модернизацију.

Према синологу Маљавину, једна од најкарактеристичнијих кинеских особина је „упорна верност Кинеза традиционалној државности и истински `свети трепет` пред њом”. Ова особина има своје корене у прастаром политичком и религијском концепту „Поднебеског царства“, који се кристалисао почев од уједињења Кине 221. године пре нове ере, „са владарем чија се улога огледала у исправљању поступака и мисли људи, почињући од себе“. На тој древној идеји, која чини један од основних конститутивних митова кинеске цивилизације, гради се снажан осећај кинеског културног, етничког и политичког идентитета.

Управо овај концепт омогућио је „сасвим специфичан правац развоја кинеског друштва кроз читаву његову повест“.

Идеологија Поднебеског царства

У овој традиционалној концепцији цар заузима место централне личности: као истински посредник између небеског и земаљског света, он је изабраник и Син Неба, који извршава „мисију Неба“ и поседује његов „мандат“.  Ове идеје заокружене су у целовиту империјалну идеологију током владавине династије Чоу (1027 – 257. године пре нове ере), која је обезбеђивала легитимитет владару и сакрални ауторитет држави. Из тих разлога, државна власт „у старој Кини одувек је имала и религиозни и морални смисао”. Отуда национализам у Кини, како је средином двадесетих година приметио Сун Вен, „може бити схваћен искључиво као државна доктрина“. У савременој Кини, у кинеској верзији „социјализма с националним специфичностима“ (Денг Сјаопинг), држава остварује своју хегемонију над стихијом тржишта и цивилног сектора, усмеравајући и надзирући развој целокупног друштва.

Архетипови Поднебеског царства, створени пре почетка нове ере, васкрсавају у револуционарној Кини. Управо захваљујући свом „револуционарном волунтаризму“, борба кинеских комуниста „довела је до обнове најархаичнијих и `најреакционарнијих` импулса људске психе, који су се изразили у култу вође-оца и фетишизацији атрибута његове власти“. На тај начин остварена је парадоксална синтеза традиционалног и револуционарног, која је обликовала савремени лик Кине.

Другим речима, комунистичка револуција у Кини је обновила „феудалне рецидиве“ – заправо традиционалне облике друштвених идеја, норми и праксе. Други велики кинески револуционарни пројекат, који се базирао на национализму Куоминтанга и обнови конфуцијанског учења као националне религије, у континенталној Кини поразила је пролетерска револуција. На Тајвану, међутим, традиционални конфуцијанизам није представљао препреку за брзу и подједнако успешну модернизацију.

Видљива рука влада невидљивом

У међувремену, кинеска цивилизација се изнова потврдила као динамична и жива – у исто време као довољно „глобална“ како би играла важну улогу у савременом свету и као  довољно аутархична како би сачувала своје културне особености и јединствено културно наслеђе. Скривено језгро те традиције и „није идеологија, већ сам `духовни рад`, `не-делатно делање` мудрог човека, у коме се стичу свест и радња“:  „У дубини кинеске традиције крије се анонимни Мајстор, који у бескрајном спокоју своје душе открива закон духовне метаморфозе бића“ (В. Маљавин). Кинеска „стратегија глобализације“ наставља да се супротставља универзализму Запада, одвијајући се паралелно на два различита нивоа: путем великих државних пројеката, попут „Пута свиле“, и путем деловања „кинеских четврти“ („чајна тауна“), што Кини омогућава да постане један од водећих стубова мултиполарног света у настајању.

Кинеска привреда и друштвени систем остају социјалистички, будући да у њему држава није подређена тржишту, ни интересима једне привилеговане, капиталистичке класе. Како закључује професор Џереми Палтил из Отаве, овде „видљива рука доминира невидљивом руком тржишта, а држава цивилним друштвом“. У пракси, у савременој Кини постоји „хегемонија државе над невидљивом руком тржишта, корпорација и цивилног друштва“, док у међународним односима примат имају односи међу државама.

Пројекат „Новог пута свиле“ подређен је овом концепту. Финансирајући инфраструктурни развој у Азији, Африци или Европи, Кина се супротставља неолибералном моделу и одлучно доприноси мултиполарности: „Може се рећи да се овде развија све већа конкуренција између Вашингтонског консензуса неолибералног развоја предвођеног приватним и корпоративним компанијама с једне стране, и кинеске визије развоја тржишта предвођеног државом… То је доследна и кохерентна визија у којој кинески новац може да обезбеди стимуланс који спречава корозивни ефекат Запада, односно све врсте активизма цивилног друштва које су резултирале низом обојених револуција.“

На спољнополитичком плану, Кина остаје доследни заговорник мултиполарног света и противник униполарности, „света једног суверена и једног господара“.

Основа за то остаје стратешко партнерство Русије и Кине: „Москва и Пекинг у новом окружењу постају гаранти мира, јер Русија и Кина имају одлучност и способност да спрече рат и хаос на Корејском полуострву“, тврди Дахуи, директор Центра за евроазијске стратешке студије са Универзитета Цингхуа. Ове две земље су потписивањем заједничке декларације већ кренуле путем интеграције економског појаса ‘Новог пута свиле’ и Евроазијске економске уније. Ова иницијатива ће повезати велику Евроазијску економску унију с „Путем свиле’, „што ће бити историјска прилика за привредни развој Азије, Евроазије и Европе“.

Опрема: Стање ствари

(Печат,  12. 5. 2017, бр. 470)

Advertisements