Ознаке

, , ,

Разговор с поводом: Протојереј др Жарко Гавриловић – Христов војник кроз време

Ја хоћу да кажем, да греше они свештеници који чекају миг од владике да се накашљу, да се са тиме уводи поклонство и лицемерство које је Господ осудио. Ми сви треба да будемо као једни, један глас, треба да постоји јединство у цркви између епископа и свештеника, али јединство у вери, јединство у светоотачком предању онако како су нам предали. А не јединство у ћутању, не јединство у богаћењу, у некој слепој покорности где се одриче човек свести и савести

Протојереј др Жарко Гавриловић (Фото: Дуга)

ХАЈДУЧИЈА У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Када је Сабор СПЦ донео одлуку о свештенослужењу „по старом”, поједине владике и поједини јереји наставили су да служе као новотари, то је погрешно јер: у Уставу СПЦ стоји да је Сабор највећа црквенозаконодавна власт (чл.57); да су одлуке Сабора извршне (чл. 64); да је епископ дужан да одлуке Сабора извршава (чл. 118 т. 21); у заклетви архијереј обећава да ће следити и свагда (значи: без изузетка!) се повиновати Сабору; у заклетви свештеничкој стоји да он неће умовати другачије него како учи света Црква; Сабор је рекао да се вековни богослужбени поредак има поштовати (акт бр. 80/07); Синод је отправио свој акт 891/07; епископ је „морао” да обавести јереје о одлуци Сабора (акт Е 1077/07) а јереји све верне прочитавши Одлуку на Светој Литургији. Службеник је јасан и гласан. Типик такође. Није тешко погледати у Одговарања на Литургији Светог Јована Златоустог.

Према овоме и неупућени у вери закључиће да владике: Јован шумадијски, Иринеј бачки, Хризостом жички и Игњатије браничевски, не поштују Одлуку Светог архијерејског Сабора. Јован шумадијски је укинуо акт о његовим „новотаријама” у богослужењу, што значи да се повиновао одлуци СА Сабора. Дакле, пошто се јавно мњење успротивило „његовом деспотизму и апсолутизму”, Епископат није имао избора него да се повинује, притиску јавности. Дакле, дискредитација у јавности има утицаја на структуру Епископата, а то је веома важно и веома позитивно.

У последње време учестали су чланци у новинама и прилози на радију и телевизији, у новинама на интернету, о прогону и премештају, односно „склањању непослушних владици” свештеника у жичкој, али и осталим епархијама… И „паметовања преко новина” два члана Сабора и Синода СПЦ, владика Амфилохија и Артемија…

Ради правог сагледавања стања у цркви и међу свештеницима и монасима, ради праве истине, писали смо у прошлом броју Ужичке недеље, у тексту „Ново православље”. Сведоци смо да се догађа тихи бунт међу верницима, говори се о новотаријама у свештенослужењу, да је у медијима објављено доста чланака о прогону свештеника који не признају новине, већ се понашају по вери која проповеда поштовање одлука Сабора СПЦ.

Због свега овога, ради појашњења данашње слике Цркве и пастира Божијих у Србији, на бројна питања за читаоце Ужичке недеље говори протојереј, крстоносац по животу, др Жарко Гавриловић.

СВЕТОСАВЉЕ ЈЕ У ВЕЛИКОЈ ОПАСНОСТИ

Биљана Диковић: Сведоци смо да се у последње време догађа тихи бунт верника због „новотарија” у свештенослужењу, о тој произвољности, што је у супротности са одлукама Сабора СПЦ, тихог прогона верника, кажите нашим читаоцима шта се догађа?

Жарко Гавриловић: Канони, учење Светих отаца, међу њима и Литургије које су написали Св. Јован Златоусти, Василије Велики и Григорије Двојеслов, затим Типици манастира – обавезују све свештенослужитеље, како епископе тако и свештенике, да служе једнобразно, онако како је написано, онај који не служи тако – бива свргнут. Има десетак година како се установила нека пракса од стране грко-католика и ватиканског другог Концила, која уводи новотарије у служење Свете Литургије код нас. Жалосно је да епископи који су по 30, 40 година или читав свој век служили Литургију тако, како се она служила вековима, у пркос својој заклетви, у којој су се заклели да неће мењати, да ће бити послушни Цркви, Канонима и Типику, једнобразности богослужења, они су завели неке нове праксе идући у сусрет Ватикану. Који је обезбожио, тако рећи, своју Литургију и свео је на рационални доживљај, тако да укида сваку мистичност. Код нас се отварају сада царске двери, негде се жели да се иконостас укине и склони, да се иконе склоне из олтара, да се свештеник за време молитве окреће ка верницима, а не да буде посредник између верника и Бога, да буде окренут ка истоку. На истоку је и наша највећа светиња Јерусалим, где се Господ родио у околини и у Јерусалиму проповедао.

Дакле, поједине владике су узели себи право, да мимо одлуке и противно одлуци Сабора, који је донео одлуку да се богослужење има служити на вековно утврђени начин, почели да уводе новине. Тако да је један написао и распис како треба да се служи Литургија, он то није имао право. Нема право било какав распис да напише ни Сабор наш, осим Сабор свих помесних цркава да донесе такву одлуку, јер Литургија и остала богослужења су једнака у свим православним црквама.

Биљана Диковић: Ви сте до сада одржали низ предавања са темом очувања Светосавља. Да ли је Светосавље у опасности? Да ли се то догађа да свештеници не чувају Свето предање и богослужбени поредак?

Жарко Гавриловић: Јесте, у великој опасности. Како од агресивног екуменизма невладиних организација, тако и од Ватикана, који жели да се створи унија и да ми признамо папу као врховног господара, без обзира што је он јеретик и што је завео многе јереси. Дакле, Светосавље је у опасности и због тога што многи наши епископи иду у Рим, преговарају са папом. Сад су закључили и неку врсту уније у Италији.

Биљана Диковић: Да ли говорите о Равенском документу? Појасните нам то јер се у народу говори да је то документ по коме смо се „ујединили са католицима и признали папу као врховног црквеног поглавара уместо Патријарха”?

Жарко Гавриловић: Јесте, говорим о том документу који је потписан у Равени, прошле године у октобру месецу, у 74 тачке. Руси су тај скуп напустили, осетили су замку и напустили. Откуд су послати они, „вечити сарадници екуменизма” Иринеј Буловић и Игњатије Мидић…

Биљана Диковић: Одакле су послати они, ко има право да пошаље свештеника и кога он тамо представља?

Жарко Гавриловић: Нико нема право. Нема ни Сабор право, јер то је питање ван оквира помесне цркве. Не може се преговарати са папом. То је почео Вартоломеј Васељенски патријарх, али и он сам, изузетно, и наишао је на велику, жестоку критику. Према томе, са папом, док се не покаје, док се не врати у православље, док не признаје наше догмате, док се не одрекне непогрешивости своје, папског примата итд., за примат може и да буде дискутабилно, кад се он одрекне других јереси као што је филиокве итд., служења на бесквасном хлебу, кад се дакле, одрекне јереси и да се покаје за клање које је извршио православних, нарочито Срба у Другом светском рату, затим Грка за време крсташких ратова итд., онда би могло да се покајаном човеку верује и да се договоре сви епископи на једном свеопштем екуменском Сабору, кад кажем екуменском то значи Васељенском католичком, да се договоре о измирењу и помирењу цркава.

ХРИСТОВ ВОЈНИК КРОЗ ВРЕМЕ

Биљана Диковић: Томе је траг далеко у прошлости, тим различитостима и жељи Ватикана да има примат?

Жарко Гавриловић: Због тога је и избио сукоб 1054. године и раскол, када је папски делегат бацио проклетство на целу источну православну цркву и то оставио у олтару Свете Софије. Видите, апостоли Христови, а међу њима Свети Петар и Павле основали су хришћанску заједницу у Риму. Апостол Павле каже: ја од Јерусалима до Шпаније напуних све Јеванђељем. Апостоли Петар и Павле основали су многе цркве, а међу њима и цркву у Риму. На основу тога што су апостоли Петар и Павле страдали мученичком смрћу у Риму папа тражи право првенства, а Римљане би требало казнити за убијање и мучење првоврховних апостола. Дакле, Римљани су гонили цркву Божију читава три века скоро, па је онда цар Константин 313. године донео Милански едикт којим је све вере изједначио, међу њима и хришћане, тако да је престало гоњење хришћана, онда је почело бујање хришћана и христијанизирање свих народа. Само, римски папа је узео себи право преседавања – примус интер парес, да преседава седницама у то време, јер је то до Константина Великог било седиште, област римског управљања, римске колонијалне власти, ако би се тако могло да каже: и Јерусалим и Јудеја. Према томе, то преседавање није исто што и касније што је донет примат о непогрешивости римског папе и да је он видљиви намесник Христов на земљи. То значи да је он тиме себе створио човекобогом, за разлику од Богочовека на кога ми сви треба да се угледамо и да будемо Богољуди.

Биљана Диковић: Свети Владика Николај издвајао је српску православну цркву од руске и грчке, стављајући је, како у својој књизи „Изнад истока и запада” каже: да се сада под утицајем владика Литургија реформише да личи на грчку или католичку. Какав је ваш став поводом различитости Литургије у Шумадији, Бачкој, Браничеву, Срему, епархији жичкој, а сви су увели неке новине? Чак је владика шумадијски Јован донео обавештење да се може служити и овако и онако. Да ли Црква сме да дозволи себи произвољност?

Жарко Гавриловић: То је Хризостом после и рекао, кад је прикљештен побуном народа. Дакле, сви наши светитељи, укључујући Светог Саву, сви од тада до скора, до пре десетак година, служили су Литургију тако, међу њима и Свети Николај Велимировић и Отац Јустин. Иако новотарци говоре да су отац Јустин и Свети Владика Николај били заговорници новотарија – што је лаж. Тако, да и намесник у Пожеги Дмитар Луковић, говори да су они били ти који су тражили да се служи та Литургија, он је казао да се та Литургија служи и на Светој гори и у Јеруслиму – што је лаж, опет. Може ли свештеник, може ли епископ да се служи лажима, а да остане Христов војник? Не може. Тим лаже, зна се шта је речено у Светом јеванђељу по Јовану: вама је отац ђаво и жеље оца вашега хоћете да чините; он беше човекоубица, од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; он је лажа и отац лажи. (Јн. 8,44).

Биљана Диковић: Знамо да је истина само једна, а да ли смо ми то негде скренули, ви сте рекли екуменизам је…

Жарко Гавриловић: То је јерес и свејерес, како је отац Јустин рекао. Пошто се протестантизам одвојио од римокатоличке цркве онда је основао сијасет вероисповести. Тако да имамо негде око 30.000 протестантских секти, њима је сад у циљу да се уједине. И зашто би ми давали нашу духовност, нашу чистоту, наше оригинално ортодоксно учење, ортопраксију и ортодоксију, зашто би смо мешали са неким јесресима тамо? А ви знате, кад се стави вода у млеко онда настаје бућкуриш.

Биљана Диковић: Хоће ли то права вера, не дај Боже, да скрене и поклони се папи, како многе владике (Јефрем бањалучки, Григорије канадски и Никанор банатски) упозоравају?

Жарко Гавриловић: Неће. Остаће нешто барем за семе. Створиће се раскол неслућених размера. Нама није потребно то у ситуацији кад нас сви нападају, кад нам одузимају Косово, кад желе да одузму Војводину и Рашку (Санџак). А и у овоме је њихова истурена рука – јер постоје плаћеници и у Цркви и у држави који раде на разбијању српства. Дакле, остаће епископа који, у случају да превагну новотарци, они ће остати у целини и они ће бити та права црква, а ови ће бити јеретици.

Биљана Диковић: Говорите на трибинама у градовима по целој Србији, реците нам да ли српски народ има снаге да се у овом преломном тренутку, кад скоро ништа не функционише, да се одупре поништавању суштине српског богословља?

Жарко Гавриловић: Ја сам задивљен отпором народа, ја нисам веровао да има такве снаге у народу. Исто сам тако био потиштен због брода српске цркве који плута сада и брода државе Србије која плута и не зна да нађе своје место. Све је ово требало много раније решавати. Наши епископи не смеју да помену секташе, наши епископи не смеју да помену предности православља, а желе да исповедају Христа. Напротив, они су постали као неки римски прелати и моћници, живе луксузно, возе се у мицубишијима, да не кажем да живе и порочно, част изузецима. Има изузетака хвала Богу, мислим да Бог и молитве Светог Саве неће дозволити да заблуде сви епископи, јер би се у том случају народ одвојио и од свештеника и од епископа који заводе папизам у Србији.

ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА

Биљана Диковић: Да ли је истина то што се може сазнати у медијима о свештеницима и јеромонасима који трпе „због јаке вере”, трпе прогон због тога што су одбили да „служе по новом”: отац Венијамин из Преображења, Сава из Студенице, Горан Јанковић из Драгачева, Видоје Симић из Ужица, Драган Никитовић и Мирољуб Јовановић из Светог Вазнесења у Чачку, вероучитељ Владимир Димитријевић из Чачка, монахиње Текла и Текла из Тројице и Февронија из Благовештења, па свештеник Томислав Јокић из Бајине Баште…

Жарко Гавриловић: Све је то истина, неоспорно је. Часне свештенике владика жички прогони, околина његова која је лицемерна, која га вуче у амбис, која га одваја од народа, епископ треба да мири, свештенослужитељ треба да мири своје вернике а не да завађа, дакле та лицемерна околина чини тако да даје њима подршку и вуче их у амбис секташења и завађања народа. Данас кад нам је слога најпотребнија у цркви и у држави, према томе, страдали су много. Сад ја вам не могу казати какав је мој удео у томе да се неке ствари исправе, јер није време још за то, и страдају сви они који тако здраво православно мисле. Ја сам упутио и писмо Синоду и казао да су они обавезни да непослушне архијереје позову на одговорност, а у сваком случају да обнове одлуку Сабора да се има богослужење целокупно вршити јединствено и једнобразно.

Биљана ДиковићНа трибини у Смедереву придружио вам се и отац Симеон из Рукумије?

Жарко Гавриловић: Отац Симеон је исто тако правоверан, у том смислу да служи Господу даноноћно, на вековни начин како се служило, како и треба служити. Он се тек у Смедереву придружио мени, јер ја не могу због својих година, због своје болести, ја сам скоро по други пут оперисан, не могу да издржим такав терет. Осим тога, то уноси немир у моју душу јер све су то велики стресови, а ја сам иначе дијабетичар. Хвала Богу те се и он придружио и мислим да како време буде одмицало да ће се поједини свештеници у којима проради савест и хришћанска љубав, Христова љубав према истини, јер је Господ Христос пут истине и живот, да ће се и они прикључивати овој мањини. Да ће смоћи снаге да се одупру насиљу епископа, никада страховлада толика није владала у српском народу и то је доказ да баш ти и такви епископи који прете свештеницима, кажњавају их, понашају се као римски папа. Ретко кога епископа имате нормалног, пате од високоумља, од гордости, као да су они, и како говоре да им треба бити послушан, као Христу. У реду послушан ономе ко је послушан Христу и цркви својој. Али не можемо бити послушни онима који не поштују своју цркву, не поштују одлуке, ни своју заклетву, и онима који служе на известан начин ђаволу.

Биљана Диковић: Када сам за Ужичку недељу радила тему Божић и прослава празника Христовог рођења у Ужицу, радила сам разговор са крстоносцем Хаџи Слободаном Николићем јер је у пензији. Када сам затражила било какву информацију од свештеника, па од октобра прошле године, рекли су ми овако: Наш владика (Хризостом жички) забранио нам је да дајемо било какве информације и изјаве медијима. Зашто забрана?

Жарко Гавриловић: Па ето, самим тим што он може да забрани да се исповеда вера, то доказује, па ко ће да научи вернике. Није да неће, не сме – јер му је владика забранио. А зашто да му забрани владика, зар је Свети Сава тражио благослов очев да иде у манастир? Зар Свети апостоли нису послати од стране Господа Христа, да иду и да проповедају свима Јеванђеље? Зар ми полажући заклетву ми свештеници не полажемо заклетву да проповедамо Христово време и зло време? У време кад се множе секте, кривоверје и празноверје, а то зато што свештеници неће, не смеју да проповедају народу у сокаку, у фабрици, на улици, на тргу… Као што је Свети Апостол Павле проповедао у Атини, требају свештеници да проповедају овом јадном народу кога су атеисти или комунисти завели за Голеш планину, искасапили, и још завадили између четника и партизана и још увек се води рат у српском народу. Тихи рат. Још увек, наша нова власт није се дистанцирала од комуниста, нити је вратила одузету, на поштен начин зарађену имовину. Нити је рехабилитовала оне које су осудили, намучили и убили у најгрознијим мукама. Према томе, ја хоћу да кажем, да греше они свештеници који чекају миг од владике да се накашљу, да се са тиме уводи поклонство и лицемерство које је Господ осудио. Ми сви треба да будемо као једни, један глас, треба да постоји јединство у цркви између епископа и свештеника, али јединство у вери, јединство у светоотачком предању онако како су нам предали. А не јединство у ћутању, не јединство у богаћењу, у некој слепој покорности где се одриче човек свести и савести.

Биљана Диковић: Из историје цркве видимо, о питањима догмата цркве и променама у богослужењу искључиво се бавили Сабори. Значи ли то да нико својевољно не сме да унесе промену, а иако би хтео морао би у оквиру Васељенског Сабора да предложи па да се о томе расправља?

Жарко Гавриловић: Да, баш тако. Доказ тога јесте и одлука Сабора наше цркве на прошлогодишњем заседању у мају месецу. Али, постоји хајдучија епископа који су се одметнули од Сабора, који неће да слушају Сабор. А кога они могу да слушају ако неће Сабор, јер су се заклели да ће поштовати браћу архијереје и да ће слушати Сабор, чувати каноне и канонско јединство цркве?

ОСЛОБАЂАЊЕ ГРЕХА И КАЗНА ЗА ЈАКУ ВЕРУ

Биљана Диковић: Предходних неколико дана били смо у прилици да чујемо и читамо опречна мишљења уважених великодостојника СПЦ, владика Амфилохија и Артемија. Народ је збуњен, појасните нашим читаоцима шта се догађа у Сабору и Синоду, ко је где ту, ко говори по вери?

Жарко Гавриловић: Владика Артемије служи се канонским јединством, и служи ортодоксији и ортопраксији, и једини је остао као „јустиновац” исправан. Владика Амфилохије, митрополит Амфилохије и владика Атанасије су натерали владику Артемија пре две године, тако рећи на плач, тражили су његову оставку, па су хтели да га смене и у Политици је објављено да је он смењен због тога што је он тужио четири силе НАТО које су бомбардовале Србију и тужио је оне који су порушили богомоље од 14. до 17. августа на Косову, и тражио је он, да се средства која су намењена за обнову тих манастира, иду преко надлежног епископа што јесте устројство цркве. Међутим, не знам зашто су ови били другог мишљења, некакнонског, Амфилохије и Атанасије, па су духовно чедо владике Артемија, владику Теодосија истурили против владике Артемија, затим донели су меморандум о добрим намерама који су потписали извесни архијереји у цркви да Шиптарима дају новац и одобрење за обнову, да поправе оно што су порушили, чиме су учинили велико сагрешење и тај је меморандум после поништен, а да нико од потписника није кажњен. И не само тај меморандум, него постоје потписи у Шамбезију од наших епископа који су поништени, постоји потпис за дејтонску визу, како то ја кажем, Слободана Милошевића од стране патријарха Иринеја Буловића, који су поништени, а да нико од њих није поднео моралне консеквенце.

Биљана Диковић: Да ли постоји Црквени суд?

Жарко Гавриловић: Постоји ал’ не функционише. Кад је требало да ставе Пахомија на Црквени суд он је казао: ако то учините ја ћу проговорити, а ако ја проговорим тешко свима вама.

Биљана Диковић: Поводом тога, да ли је истина што се причало и писало о сумњивим образовним и моралним квалитетима неких свештеника, чак и владика?

Жарко Гавриловић: Апсолутно има истине ту. Ја сам дао три интервјуа за владику врањског, где сам тврдио да је то истина. Он је рашчинио једног свештеника који је говорио истину и ја мислим да он неће славно проћи, где је на крају крајева политика неколико пута покушала да дошапне цркви и верницима да заврше део посла, да се стави под Црквени суд. Међутим, имају други много путера на глави, јер ако Пахомије проговори, онда неће бити добро ни онима који га штите и бране, који су своју надлежност, дакле, суђење пред Црквеним судом пренели на државни суд и тражили преко државних органа, да не кажем којих, да ослободе владику Пахомија. А он кад је ослобођен, изашао је из суда сав радостан, озарен, као да је цео свет његов, уместо да погне главу, да се постиди и да се покаје за грех који чини – док времена има. Он диже главу, само што не каже: ево ме, ја сам победио, шта хоћете?

Биљана ДиковићСа друге стране владика забрањују рад вероучитељу и књижевнику Владимиру Димитријевићу из Чачка, који већ 13 година учи децу веронауку и који је прошле године од Патријарха Павла добио грамату за свој квалитетан рад у вери. Да ли сте се у Чачку видели са њим?

Жарко Гавриловић: Све је то тачно, ја њега знам дуги низ година, пратим његов рад, он је велики научни ерудита. По мом мишљењу мало је обазривији него што би требало. Он је неко ко зна добро веру, доста је урадио на враћању теоријског православља у књиге, да би се оно из књига вратило и у праксу. Њега је владика казнио тиме што га је сменио са вероучитељске дужности, баш зато што је писао о тим темама које он не жели да види. Он је човек који има четворо деце и који је квалификован, пошто је он чедо духовно владике Данила Крстића, он је зато дисквалификован и одбачен, а други многи који не знају своју веру, који не преносе ништа о вери, него причају, ћаскају приче, бабске приче, или предају веронауку по књигама и назорима јеретика Игњатија Мидића, који не може да разуме ни 5% вероучитеља, они остају да трују нашу децу у најгорим причама о незналицама који предају веронауку. Према томе, то је двострука неправда, да се они који су поштени, часни и стручни, кажњавају и лишавају вероучења деце, ове који имају децу и разумеју их, од стране оних који не знају ни шта су деца и шта их брига за туђу децу, али како немају обзира ни према цркви и вери ја то не знам, него гледају само на своје достојанство, дакле, на слепу послушност иако она није на висини задатка који свештенослужитељ треба да обавља. Дакле, тако се кажњавају прави, тако сам и ја дуго времена кажњаван и протериван, али моја је вера била јака и мене је Бог увек штитио и ја сам остао непоколебљив до дана данашњег, и дај Боже да завршим свој животни век пре него што унијате у нашој цркви превагну, јер сигурно ће у мени имати љутог противника.

Биљана Диковић: Да ли је истина и да су из Просветног савета факултета избачени професори који имају докторате, а убачени неки други?

Жарко Гавриловић: Јесте, тачно је то, на нашем факултету један је одржао предавање у октобру месецу, као уводно предавање догматици, где је рекао треба се одрећи канона, учења светих отаца, учења Господа Исуса Христа и окренути се новом тумачењу теологије, Зизјуласа итд. Тај јеретик, слободно смем да кажем, ставља Зизјуласа нама као пример уместо Господа Христа, зашто он не би ставио и папу као пример, а знамо како су папе живеле… част изузецима, овом новом римском папи, који мало одудара у својој духовности од других.

ЛОВ У МУТНОМ – БОРБА ЗА МЕСТО ПАТРИЈАРХА

Биљана Диковић: Свесно су, ако могу да приметим из нашег разговора, свештеници прећутали верницима одлуку Сабора СПЦ о свештенослужењу по „старом” док се другачије не одлучи. Оно што је неоспорно је да су били дужни да ту одлуку верницима у храму прочитају после Литургије.

Жарко Гавриловић: Јесте, неће да кажу истину, јер ако кажу истину не могу да раде тако, да лове у мутном. Свесно су прећутали.

Биљана Диковић: Зашто се тек сада говори о томе?

Жарко Гавриловић: Па, делегације и делегације наших епископа ишли су у Рим, нити се зна ко их је слао, нити се зна коме су они подносили рачуне. Они нису могли да иду тако, а ако су већ ишли неко је требао да их позове на одговорност. А ми смо имали млаког патријарха, кога су они изабрали само зато да могу да раде шта хоће. И тако је наш брод цркве почео да лута између Истока и Запада, не знајући своје опредељење, не знајући да је Господ Исус Христос основао цркву своју којој ни врата адова неће одолети.

Биљана Диковић: Шта је решење за вернике који не желе да буду послушни непослушном владики?

Жарко Гавриловић: Да одбију послушност – не само владици, него и свештенику.

Биљана Диковић: Да оду из цркве?

Жарко Гавриловић: Не. Да уђу у цркву и да певају. То није црква свештеника и епископа, то је народна црква. Нису они зидали цркву, они су пролазни. У свакој цркви дошли су као намештеници и ако су они непослушни Христу и цркви, онда треба и њима да се искаже непослушност: да се код њих не причешћује, да се иде у те цркве да би се одржао континуитет поседовања објеката црквених, да не би цркве такве пале у руке незаслужним свештеницима, који би их продали. Као што је случај сада у Црној Гори, да се једној неканонској цркви, коју је Ватикан основао, продају вековна имања и поседи, цркве и манастири, од стране отуђене, такозване црногорске власти на челу са Ђукановићем. Кога су лично устоличили Амфилохије и Атанасије Јевтић, јер ја знам када су говорили како је он добар хришћанин, бољи верник од Булатовића, а то није била истина, јер је он њих преварио кад је на Светог Луку, деведесетих година, дошао на поклоњење моштију. А знате како – кад загрми ђаво бежи у цркву- требао му је алиби, требало му је да се устоличи, да убаци ноге у узенгију, а после је радио како је већ радио.

Биљана Диковић: Као да се води борба за власт у Сабору, народ коментарише, док је патријарх још жив, ко ће бити патријарх, а нема ни неке разлике, посматрано у средствима информисања, од борбе политичких странака које се боре за власт…

Жарко Гавриловић: Апсолутно то је тачно. Претаче се стање из државе у цркву, из цркве у државу. Има доста епископа, част изузецима, који се боре за своју позицију у цркви, а не за позиције цркве у друштву и за правоверност и следовање Господу Христу. Ја сам, једноме који замењује сада патријарха (Амфилохију), отишао и казао да развласти мафију у цркви, а он је мени одговорио одречно: не, ја то нећу радити. Па кажем: Господ је истерао трговце из храма, а ви нећете лопове. То значи да ви саучествујете са њима, значи да имате неку апанажу од њих. И тако је остало, то се и потврдило, смењен је само један, прота Радич Радичевић, који је владао патријархом и у име патријарха у архиепископији београдској. А ево сад постоји, и већ тиња сукоб између различитих струја, које лобирају за различите епископе.

Биљана Диковић: Васкршњи пост је започео, нека вам је на здравље и на спасење…

Жарко Гавриловић: Хвала, дај Боже и вама.

Биљана ДиковићНадам се да ће ово бити прилика свима да преиспитају своје ставове и да се међу верницима, који су до сада могли да имају ослонац у цркви, врати мир.

Жарко Гавриловић: Желео бих да препоручим свима, нашим драгим Ужичанима, јер сам и ја те горе лист, да се врате молитви и посту, и исповедању Господу, онако како су вековима наши стари исповедали и на колцу висили, и били прогањани од усташа, од балиста, Немаца… Као православци од Турака, који су морали да дају своју мушку децу у јаничаре, а женску у хареме. Да се држе своје вере, да се држе Господа Христа, јер једини Он је пут, истина и живот, једини Он може нам обезбедити Рај на небу, ако већ живимо у земаљском паклу.

ПОЧЕТАК КРАЈА

За крај, да се сетимо на речи Светог Владике Николаја, из књиге о Светом Сави, где је међу шест народних Светиња Свети Сава ставио – народну цркву: „Народна црква означава самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу, из народа у народу, са народним свештенством, народним језиком, и народним обичајним изразом вере. Насупрот таквој цркви стоји интернационална црква са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере. Народна црква има своје оправдање у Јеванђељу. Она је Јеванђелска и апостолска”.

Нашу Свету цркву је основао Исус Христос, а Свети Сава је учврстио и просветио наш српски народ без рата и крви, не јуче и прекјуче, већ пре 800 година… То не смемо да изгубимо.

Биљана Диковић, новинар

(Ужичка недеља број 658; март 2008)

Текст је објављен на порталима Исток православни и Новинар.Де

***

Оснивачка скупштина Свесрпске организације СРБИ НА ОКУП 2012. године

Протојереј др Жарко Гавриловић и новинар Биљана Диковић
2012.

(ФБ Репортер, 2. 12. 2017)

Наслов: Стање ствари

Advertisements