Било би занимљиво знати каква би била одлука Жалбеног већа на пресуду из 2013. да, рецимо, у Херцег-Босни нису на удару били муслимани него Срби? И да ли би ова шесторка удружена у злочиначки подухват сада била на слободи, а самоубица жив

Слободан Праљак испија отров у Хашком трибуналу

Међународни кривични суд за бившу Југославију, који су 1993. године основале Уједињене нације, бавио се злочинима током сукоба на територији бивше Југославије у последњој деценији двадесетог века. Овај суд често су називали „кенгурски”, јер је доносио одлуке које нису биле засноване на праву и правди (поготово кад су оптужени били Срби) и које су личили као да су смишљене унапред, док је само суђење требало да у јавности створи утисак о поштеном и правичном процесу. За назив „кенгурски” погрешно се мисли да потиче из Аустралије (јер подсећа на непредвидиве скокове кенгура), али је први пут забележен у САД 1853. године. Израз је веома популаран у Енглеској, САД, Аустралији и на Новом Зеланду.

Међународни кривични суд за бившу Југославију крајем ове године престаје да ради. Последњу пресуду изрекао је 29. новембра. Његово Жалбено веће потврдило је шесторици челника некадашње Херцег-Босне и ХВО-а затворске казне изречене у првостепеном поступку за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања. Један од осуђених, Слободан Праљак, пошто је чуо пресуду, попио је отров и касније преминуо.

Посебно је занимљиво у пресуди је што је потврђено да је ова шесторка осуђених била део удруженог злочиначког подухвата коме је  циљ био „етничко чишћење Херцег–Босне и њено припајање Хрватској или стварање нове хрватске републике на том простору”. „Отац хрватске нације” Фрањо Туђман, министар одбране Гојко Шушак и генерал Јанко Бобетко наведени су и у првостепеној пресуди као учесници удруженог злочиначког подухвата, чија би последица била протеривање муслимана са подручја такозване Херцег-Босне, како би се ту успоставио посебан ентитет у складу „са старим границама Хрватске”, односно Савске бановине из 1939. године.

Потврдом првобитне пресуде Жалбено веће изазвало је у Хрватској огромно запрепашћење и бесно негодовање. Њена јавност, а званичници можда и више, били су уверени да ће се у Хагу поновити случај из 2012. године, када су Готовина и Маркач, након првостепене осуде на вишегодишње затворске казне због кривичних дела почињених у операцији „Олуја”, одлуком Жалбеног већа ослобођени сваке одговорности за учешће у тој геноцидној операцији протеривања и убијања српског народа.

Председник Владе је најавио да се размишља о мерама које ће држава предузети против овако неправедне и неприхватљиве пресуде (било би заиста занимљиво, у чему ће се оне састојати), али је, изгледа, најболније то што је овом пресудом Хрватској „признато” звање агресора, досад у Загребу увек резервисано за имена Србин и четник, којима је циљ био и остао  – стварање „Велике Србије”.

Председница Хрватске такође није скривала своје огорчење што је бивши државни врх Хрватске јасно означен као агресорски.

„А Србија није одговарала за агресију на Хрватску!”, изјавила је разочарано. Заборавила је како је сва та несрећна прича почела, и ко је тајно набављао оружје и припремао се за побуну против постојеће државне власти. И како се после диљем Хрватске певало „Данке Дојчланд”. У знак захвалности, разуме се.

Иако се не треба бавити питањима као што је „шта би било кад би било”, ипак, би било занимљиво знати каква би била одлука Жалбеног већа на пресуду из 2013. да, рецимо, у Херцег-Босни нису на удару били муслимани него Срби? И да ли би ова шесторка удружена у злочиначки подухват сада била на слободи, а самоубица жив?

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав М. Станојчић, Србија, Хашки трибунал, Хрватска