Ознаке

, , , ,

Слободан Милошевић је кроз пресуде Радовану Караџићу и Ратку Младићу ослобођен одговорности за дешавања у БиХ, али би зато у Хашком трибуналу могла да буде утврђена кривица Фрање Туђмана

Графит у Београду (Фото Бета/АП/Д.В.)

Пресудом Ратку Младићу, по други пут у року од годину и по дана, и 11 година после смрти, бивши председник Србије Слободан Милошевић ослобођен је одговорности за дешавања у Босни и Херцеговини током ратних деведесeтих година прошлог века. Међутим, за разлику од њега, први председник Хрватске Фрањо Туђман могао би да буде проглашен кривим за злочине у БиХ, као део удруженог злочиначког подухвата са руководством такозване Херцег-Босне.

Уколико буде потврђена првостепена пресуда у случају „Прлић”, биће то прва пресуда Туђману, али и хрватском политичком и војном врху.  Због тога данашње изрицање одлуке Жалбеног већа у Хрватској дочекују са посебном зебњом.

Можда би у томе требало и тражити разлоге узнемирења и огорчења дела хрватске јавности после изрицања пресуде Ратку Младићу, која је доживљена као неоправдано „амнестирање” Милошевића и Београда од одговорности за злочине у БиХ. У пресуди Младићу на 2.090. страници, у фусноти број 15357 (има их око 18.000), судско веће је констатовало да докази које су добили нису показали да су Милошевић, као ни Јовица Станишић, Франко Симатовић, Жељко Ражнатовић и Војислав Шешељ, „учествовали у реализацији заједничког криминалног циља”.

Није, међутим, први пут да се ова чињеница констатује у некој пресуди Хашког трибунала. У марту 2016, у пресуди Радовану Караџићу такође се на исти начин закључује да Милошевић и руководство Србије немају везе за злочинима у БиХ. Али чини се да ова чињеница изречена на више места у пресуди Караџићу није изазвала толику пажњу и огорченост код суседа, као када је поновљена у фусноти Младићеве пресуде. Хашки трибунал се чак оптужује да је на тај начин покушао да је прикрије. Јер, како пише „Јутарњи лист”, пресуду од 2.526 страница „мало ће ко читати”, а на крају, како кажу, „остаје горак укус да је Хашки суд на крају свога рада, у једном од најважнијих суђења, потихо београдски врх амнестирао од одговорности за њихову улогу у најкрвавијем рату након распада Југославије”.

Да ли је заиста суд имао неку скривену намеру када је ту чињеницу ставио у фусноту? Адвокат са дугогодишњим искуством у Хашком трибуналу Новак Лукић, на ово питање одговара негативно. Пре свега, како истиче, о томе се говори на више места у пресуди, а у фусноти се поименце помињу чланови руководства Србије за које није доказана кривица. „Ова фуснота се односи на један део из оптужнице. У оптужници против Младића, у делу који се односи на злочиначки подухват, морали су да буду побројани сви чланови који чине тај удружени злочиначки подухват коме је, према оптужници, циљ био етнички чиста БиХ. Ту су, између осталих, као део тог подухвата поред босанских Срба, поименце наведени Милошевић, Станишић, Симатовић, Аркан, Шешељ. У пресуди је веће утврдило да они нису били део тога. Трибунал је то оставио за фусноту, јер то није доказано, а није било ни тема ове оптужнице”, објашњава Лукић за „Политику”.

То што се та чињеница у пресуди Караџићу констатује на више страница, а не у фусноти као код Младића, Лукић објашњава тиме да се код Караџића утврђивала веза између два политичка врха – РС и Србије, а код Младића веза између војног врха РС и Војске Југославије. Лукић каже да је разговарао са Караџићевим адвокатом Питером Робинсоном и да су констатовали да је занимљиво да се тужилац  није жалио на део пресуде у којој се каже да Милошевић није члан заједничког злочиначког подухвата. Он, међутим, упозорава и да ипак још треба бити обазрив, јер није донета пресуда његовим брањеницима Стаматовићу и Станишићу, који су били ослобођени првостепено, а затим у жалбеном поступку враћени на поновно суђење. То може, напомиње Лукић, да нас поново врати у те воде повезивања руководства Београда и босанских Срба у заједнички злочиначки подухват и зато се мора сачекати и та пресуда.

Да би се доказала кривица Србије неретко се протеклих година Београду спочитавало и да није доставио Хашком трибуналу сва тражена документа. Јучерашња „Слободна Далмација” пренела је да  је бивша истражитељка Хашког трибунала Невенка Тромп оптужила власти у Србији да је „скривала инкриминирајуће доказе од Међународног кривичног суда за бившу Југославију, док су њени званичници у медијима ширили хистерију против ’антисрпске организације’ у Хагу”. Пре свега се, како је рекла, то односи на дневнике бившег команданта Главног штаба Војске Републике Српске Ратка Младића.

Лукић, као и Горан Петронијевић, један од адвоката Радована Караџића, кажу да то није истина. Напротив. „За разлику од хрватских топничких дневника, Младићеви дневници су достављени. Хрватска је била та која је масовно прикривала доказе. Србија је, пак, ишла у другу крајност и неселективно слала документе у Хаг. Ми смо, као одбрана, имали силне проблеме када је требало да добијемо неки документ, јер тужилаштво трибунала неће да га да, а наша власт каже да га је послала у Хаг. И тако у круг. Хрвати су склањали све документе који су могли да их компромитују. Ја их, наравно, не кривим. Имајући у виду природу Хашког трибунала и ја бих то исто урадио да сам био неко ко је о томе одлучивао”, каже Петронијевић за „Политику”.

Чак и они докази из Хрватске који су процурели, попут Брионских транскрипата, како истиче, суд није узимао у обзир. Петронијевић подсећа и да се причало да нису достављени записници са Високог савета одбране, али је чињеница да се они такође налазе у Хашком трибуналу. „У време суђења Милошевићу, у српској јавности се повела расправа ко то њему доставља документа. Њему не треба дати документа да се не би бранио, а није се схватало да он не брани само себе већ брани и Србију”, каже Петронијевић и додаје да се сада поставља питање шта би било да се још суди Милошевићу, јер би извесно пао онај део оптужнице који се односио на Босну.

Као доказ да Србија ништа није скривала Лукић наводи и податак да су дневници Ратка Младића на стотине места цитирани у пресуди и да су откривени и достављени Хашком трибуналу усред суђења Перишићу. Према његовим речима, на крају се показало да је много тога за шта се веровало да ће негативно да се одрази на Београд, на крају испоставило као крунски доказ у корист Србије.

Јелена Церовина

(Политика, 28. 11. 2017)

Advertisements