Ознаке

, , , , ,

Уз помоћ Русије, председник Сирије Башар ал Асад је за само годину дана проширио области које контролише са 19 на више од 50 процената. И поред тога, Путин се заглавио у Сирији, сматра Константин фон Егерт

Успех Кремља – можда привремен, као што је то најчешће случај на Блиском истоку – изненадио је многе, па и писца ових редова. Тај успех је у првом реду резултат слабости САД, које су се за време Барака Обаме фактички повукле из региона. Путин је опортуниста, мајстор у испуњавању политичког вакуума. Он је усавршио и применио концепт Јевгенија Примакова о стратешкој сарадњи са Ираном.

Примаков (више није међу живима) сматрао је да ирански атомски програм није опасност за Русију. Његова теза: ако се влада фундаменталиста усуди да се сукоби са Москвом, на месту Техерана ће остати само један велики кратер од експлозије. Другим речима, антиамерички режим, спреман за борбу са Вашингтоном, на истој је линији са интересима Кремља – да се створи што више проблема омраженим Американцима.

Путин и Хомеинијев сан

Током три године, Кремљ је помогао мулама из Техерана да остваре сан – да добију регион од Багдада до Бејрута који контролише Техеран. Алавитски режим Асада је кључни елемент у иранској сфери утицаја. Након што су у Либану агенти Техерана – исламистичка организација Хезболах – практично преузели фактичку власт, Иран може да говори о великој геополитичкој победи.

Константин фон Егерт

Зашто је, дакле, Путин, када је 21. новембра примио Асада у Сочију, говорио о скором крају војне фазе ангажовања у Сирији и обећао да ће у Сирији остати само војници задужени за обезбеђивање база у Тартусу и Латакији? То није први пут да је руски председник најавио повлачење одређеног броја војника. Да ли ће до тог повлачења заиста доћи – нејасно је. Без масивне подршке руске авијације, сиријска армија није много ефикасна.

Но, мени изгледа да Путин у стварности хоће да редукује улогу Русије у региону да не би био у средишту предстојећег судара Саудијске Арабије и Ирана. При томе би Израел могао да се прикључи Ријаду. Везе те две земље ће ојачати. Под управом новог фактичког владара Краљевства, принца Мохамеда бин Салмана, који је снажно антиирански оријентисан, могло би доћи до успостављања званичних односа са Израелом. Саудијци и Израелци не крију да у иранском режиму виде егзистенцијалну опасност.

Москва у том сукобу не жели да стане ни на чију страну, али не жели ни да пусти Асада низ воду. Његов останак на власти је главни симбол победе Кремља и претварања Путина у предводника међународне амтиамеричке коалиције ауторитарних режима. Управо зато је Путин био први руски вођа у историји који је у Москви примио једног саудијског краља. Кремљ стреми ка побољшању односа са Саудијсцима пре него што се САД „врате“ на Блиски исток и заједно са Израелцима и Саудијцима изазову Иран.

Руски председнички избори 2018. и Сирија

Постоје и унутрашњополитички разлози да се обзнани крај мисије у Сирији, иако је у стварности тај крај још врло удаљен. Најпре, постоји већа потреба да се пред такозване „председничке изборе“ у Русији 2018. најави једна „победа“.

Друго, државне финансије нису у најбољем стању, и боље је уштедети нешто новца. Треће, Путин хоће да се концентрише на друга поља – Украјину, отпор новим санкцијама и одржање политичке контроле над Русијом. Путин жели да напусти сиријску позорницу као победник. Но, неће бити политичког решења а грађански рат ће бити могућ у свако доба. Курди би, уз помоћ САД, могли да прогласе сопствену државу. Или би агресивно поступање Ирана могло да покрене Израел на одлучне акције. Након што се Кремљ повезао са режимом у Техерану, неће са њим делити само победе, већ и тешкоће. Састанак у Сочију није тачка, већ зарез у политици Москве на Блиском истоку.

Константин фон Егерт је коментатор и водитељ на независној руској телевизији „Дожд“

(Дојче веле, 24. 11. 2017)

Advertisements