Ознаке

, , , ,

Бити у потпуности у праву у вези са иранском претњом није довољно. Потиснути Иран, што је вредан и хитан циљ, захтева широки међународни консензус и мање агресивну Саудијску Арабију. Недостижне амбиције у иностранству ометају бављење важнијим и хитнијим задацима унутрашње реформе

(The New York Times, 16. 11. 2017)

Саудијски принц престолонаследник Мохамед бин-Салман (Фото: Foreign Policy)

Нема много ствари које су тако експлозивне као комбинација моћи, амбиције и неспокоја – а Ријад ових дана обилује свимe од наведеног.

Некада опрезна и пасивна регионална сила, Саудијска Арабија је пронашла нов смисао свог постојања. Незајажљива амбиција принца престолонаследника Мохамеда бин Салмана, која се потпуно очитава у унутрашњим пословима где је извршио удар на бизнисмене и чланове владајуће куће, такође се разлива широм Блиског истока, вођена нуждом да парира иранском утицају. Оно што принц Мохамед ради има смисла. Иран је на путу да постане доминантна сила између Ирака и Либана.

Саудијска Арабија можда прецењује иранске намере и моћ, али западне и азијске државе их уобичајено потцењују. Сами Иранци су јасни око тога како виде регион: „Ниједан одлучујући чин не може бити предузет у Ираку, Сирији, Либану, Северној Африци и Заливу без иранског пристанка“,  разметљиво је изјавио ирански председник Хасан Рохани прошлог месеца. Техеран можда нема потпуну контролу у Багдаду, Дамаску и Бејруту, али захваљујући својим савезницима и марионетама он може одлучујуће да обликује тамошња бојишта и политику.

Ако се у обзир узму ове околности, принц Мохамед има добре разлоге да преиспита колико су били у праву његови претходници, када су – уз приличан ризик – исказивали отпор према спољној политици. За време владавине претходних краљева, Ријад је заправо настојао да допре до Техерана упркос провокативним иранским акцијама, међу којима су и брз развој нуклеарног програма, као што се и краљ Абдулах додворао председницима Акбару Расфанџанију и Мохамеду Катамију, иако је постојала завера да се ликвидира саудијски амбасадор у Сједињеним Америчким Државама.

Садашња саудијска спољна и безбедносна политика је постала пренагљена. Уместо да пажљиво потискују Иран и да за то обезбеде широку подршку, њихов приступ је хазардерски, несталан и контрапродуктиван – а Иран је и даље један корак испред.

Интервенција Саудијске Арабије у Јемену, у корист владиних снага које се боре против хутских побуњеника које подршава Иран, била је скупа и без одлучујућег исхода, иако траје више од две и по године. У ствари, она може да доведе до онаквог исхода који је Ријад желео да избегне: до трансформације хутских покрета у нешто налик либанском Хезболаху – само што би тај покрет био много ближи саудијској граници. Заправо, ако се рат у Јемену не оконча брзо, ови добро наоружани милитанти које подржава Иран биће водећа снага у разореној држави и изгладнелом друштву.

Блокада Катара коју предводи Саудијска Арабија је била успешнија. Настојања да се укроти наметљива регионална политика ове државе дали су резултат и криза се сада крчка на тихој ватри међународне дипломатије. Но, без обзира на то, углед свих укључених страна претрпео је штету: спор који су Саудијци обликовали као борбу за будућност Блиског истока у многим престоницама сада виде као излишни и реметилачки сукоб богатих владајућих кућа.

Последњи саудијски подухват – присилна оставка са места либанског премијера и можда стављање у кућни притвор Саада Харирија, некада омиљеног савезника Ријада –  узнемирио је многе, како у Либану тако и ван њега. Ово такође може да има негативне последице. Изведени потез иде у прилог Ирану и Хезболаху, који се дволично приказују као подршка легитимним властима, иако подривају либанску државу деценијама, изводе атентате на своје противнике, увлаче земљу у стране ратове и извозе борце широм региона. За разлику од њих, Саудијска Арабија је подржавала државне институције и сарађивала је са етаблираним политичарима као што је господин Харири. Шта Ријад сада има на уму – и шта планира у будућности – у вези са Либаном остаје нејасно.

У ствари, ако је циљ да се контрира Ирану, Ријад је изабрао погрешна бојишта. Либан и Јемен су периферне државе, где су радови скупи и сложени, исходи недоречени а узвратна корист мала. На Блиском истоку равнотежа моћи се одређује у Сирији и Ираку. Но, у обема државама, улози су велики и ризик је чак и виши. И на оба места, Иран је у дебелој предности.

Године 2011, Ријад је мислио да ће подршком сиријском побуњеницима бити у прилици да компензује иранску доминацију у Ирану. Ствари се нису одвијале на тај начин. Занемоћала сиријска побуна не може да буде враћена у живот, Сједињене Државе суштински перу руке у сиријском грађанском рату, а будућност државе се одређује у Москви, Анкари и Техерану.

Можда боље вести за Сауде стижу из Ирака, где се закаснело враћају на сцену, пошто су окретали главу пред новом политичком реалношћу од 2003. године. Отклон од Моктада ал–Садра, хушкачког клерика који је постао популистички критичар иранске улоге у Ирану, и то што су пригрлили Хајдера ал-Абадија, ирачког премијера, јесте спектакулран али још увек само пробни потез усмерен ка парирању утицају Техерана.

Ријад је на тежи начин научио да регионална савезништва, негована уз велике трошкове, не обезбеђују нужно очекиване политичке и војне користи. Саудијци су подржали владу председника Абдела Фатаха ел–Сисија у Египту милијардама долара, а ипак господин Сиси сада заокружује своје односе са сиријским председником Башаром ал-Асадом и занемарује саудијске притиске у правцу ескалације односа са Ираном. Сиси је такође одбио саудијски захтев да пошаље трупе у Јемен да се боре против Хута.

Значајан успех за Саудијску Арабију било је поновно усаглашавање америчке и саудијске политике, што је био разлог зашто је председник Трамп тако театрално дочекан у Краљевству. Ријад је трауматизован својим односом са Обамином администрацијом, посебно са Обамином једностраном спремношћу да обнови односе са Техераном и спремношћу да „подучи“ Иран и Саудијску Арабију како да „поделе“ Блиски исток.

Ријад и Вашингтон се сада несумњиво међусобно приближавају када је посреди Иран, али то још није на нивоу заједничке стратегије. Заправо, председник Трамп, Џеред Кушнер и принц Мохамед изгледа да међају председничке и принчевске склоности са заједнички договореним државним политикама и начином њихове имплементације.

Суштински, питање на коју страна претеже ривалство између Техерана и Ријада своди се на питање капацитета и способности. Иран располаже мрежама утицаја, експертизом, искуством и стратешким стрпљењем – што је све нужно да се води и добије рат, који воде преко својих марионета уз ниске трошкове и са великом способношћу да неискрено негирају учешће у њима. Саудијци једноставно то немају, што чини да настојање да у овој игри победе Иранце постаје опасно и скупо.

Иран има још једну предност: он је показао да је спреман да буде ту за своје пријатеље и савезнике подједнако у добрим и лошим временима. Саудијска Арабија не показује подједнако конзистентно понашање. Питајте о томе сиријске побуњенике, ирачке племенске вође и либанске политичаре.

Бити у потпуности у праву у вези са иранском претњом није довољно. Потиснути Иран, што је вредан и хитан циљ, захтева широки међународни консензус и мање агресивну Саудијску Арабију. Штавише, недостижне амбиције у иностранству ометају, уз велику цену, бављење важнијим и хитнијим задацима унутрашње реформе.

Емил Хокајем је виши сарадник за блискоисточну сигурност на Међународном инситтуту за стратегијске студије

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Advertisements