Ознаке

,

Разумијевајући жертву Лазареву, тај узвишени пут самоодрицања и љубави према ближњем свом, да се и ми саобразимо са истином и љубави коју нам дарива човјекољубиви Господ како бисмо и ми засијали као свети косовски јунаци. Ово је битка у којој сви учествујемо, на нама је да ли ће част или брука живјети довијека

Видовдан. Довољно је изговорити да се човјеку у мислима покрене точак историје и подсјети на овај велики и значајан празник.

Срби ће, као и већину тога у модерној историји, и овај празник дочекати дубоко подијељени, несложни, обезглављени, таворећи у  несносном муљу оца лажи без икакве жеље да се усправе, очисте глиб и напокон крену тамо гдје су некада били – у свијетлу истине.

Да смо се дебело одрекли своје вјере и историје говори податак да изузетно велики број  Срба мисли да смо косовску битку 1389. изгубили. И нешто много горе од те чињенице је изузетно грозна подвала да су србски великаши и војска отишли у ту пресудну битку са жељом да сви изгину и изгубе. Унапријед су пошли да изгубе – теза која нам се деценијама подваљује!

Пошто смо народ који је изгубио вољу за читањем, медији су преузели образовање. Тако је комунистички филм „Бој на Косову“ закуцао потоњи ексер у разумијевању тог изузетног догађаја у нашој повијесници. Пун лажи и фалсификата тај филм је приказао једног од највећих српских хероја Милоша Обилића као човјека преварног и лукавог који је убио турскога цара Амурата на један подли начин. Сама проста чињеница да је наоружан изашао пред султана руши ту љигаву верзију коју нам прича филм. Изгледа да су турске страже биле слијепе и слабо обучене тако да је Милош лагано „прошверцовао“ оружје и ноншалантно убио цара. Да су имали холивудских „скилсова“ Обилић би сигурно убио још десетак Турака, уграбио коња али би га на крају ипак  убили и то највјероватније стрелом коју би непогрешиво одапео Бајазит.

Сама порука филма јесте: наш програмирани пораз. Сјећам се добро тадашње реакције Хрвата и осталих околних народа: „Какав је то народ који слави своје поразе“?

Само благи поглед на иностране историјске податке из тога времена нам говори о чистој побједи србскога оружја. Све и да нема тих убједљивих доказа чињеница да се остатак турских трупа повукао, те да је српска држава окупирана скоро седамдесет година послије боја довољно говоре о томе ко је ту битку добио.

Наметање мишљења да су Срби изгубили видовдански бој и стално подгријавање тог измишљеног факта кроз безбројна понижења  која вуку коријене још од аутошовинистичког дискурса краља Александра Карађорђевића чини наш народ све обезглављенијим, те сурово пониженим од оних који нам намећу тај стравични ореол губитника, агресора, геноцидности, у крајњој линији историjске промашености. Зато се отворено сугерише да се одрекнемо „митова“ и промијенимо свијест. Зашто да будемо заточници тамо неког историјског пораза који нам ето, доноси и у новијој историји само губитништво и понижења? Треба да будемо као сав „нормални свијет“, хрлећи ка материјалном мамону, јер је то у овоме свијету једино битно и важно!

Да би се направио што већи отклон од Видовадана (читај Православља) успјешно се лансира неопаганска теза да Срби нису заборавили на своје старе „богове“ (читај демоне) па су овај дан назвали по Световиду. Избрисати из колeктивног памћења да постоји Свети Видо  мученик за вјеру православну, и созерцање духовног значења зашто се битка одиграла баш на тај дан ( Да овај догађај буде видјело Србима до Судњег дана је вјешто сакривено да би се народ на било који начин одгурнуо од православља).  Уопште није безазлено јер међу Србима постоји тако јак покрет загриженика вјере у „богове“ да погани (у новијој верзији „пагани“) толико пљују на вјеру православну сагледавајући је као кривца за све србске недаће. Ту антихришћанску тезу подупиру чак и припадници и подржаваоци аутохтоне србске историјске школе аминујући суманути Деретићев став да смо ми Срби потомци ђавопоклоника Неврода, градитеља вавилонске куле. Лицемјерно цитирајући само један стих из Светог Писма „да је Неврод био силан  пред Господом“ Деретић ствара илузију како је тај зликовац у ствари позитивна историјска личност, вјешто сакривајући шта нам се ваистину говори о том човјеку.

Умјесто што се заплиће у ту вјешто монтирану игру , народ би требао да се обрати њој која је увијек стајала на бранику народа – Цркви. Данас је прилика да се прочита молитва Светом кнезу Лазару у којој стоји непорецива истина да су Срби побједници Косовског боја.

Међутим данашња институција све чини у исповједном смислу да народ замрзи Светога Петра због Петра. Рецимо у Црној Гори Свети Сава више није празник који се обиљежава црвеним словом. Свештеницима не пада на памет да обиђу људе у болницама. Не чује се ријеч Божија, безобзирно се газе канони цркве које саме владике релативизују. Народ замјера много тога свештеницима и владикама, док  неки интелектуалци као нпр. Драгослав Бокан оштро осуђује(у) оне који прекоријевају патријарха и владике, као „одакле право плебсу да то чини“ малтене „како се усуђује та неписмена гомила која ни на литургију не иде да тако поступа“. Бокан је заборавио да у нашој цркви нема култа непогрешивих те да правила цркве дају и право и обавезу да и најмањи међу браћом и сестрама реагује на скретање са православног пута. Та лекција се може научити из црногорске историје, сваки Црногорац је могао без икаквог устручавања владики да каже у очи оно што мисли и што сматра погрешним у дјелима самога митрополита. Међутим, Бокану и самим владикама промиче сама суштина православља, али зато као радосну вијест свим срцем прихватају и бране комисију једне стране цркве (која притом није православна) у којој се расправља да ли је један надбискуп свет или није. Зашто би то био проблем наше цркве и рода? Зашто би се ми мјешали у питања било које цркве која није наша? Е, тако се нон-стоп праве замјене теза и народ додатно слуђује, па нам побједе постају порази и обрнуто.

Од патријараха, владика и свештеника праве се идоли који себе граде непогрешивима.

Пастири који се понашају као најамници оставише своје стадо на милост и немилост вуковима, па овце своју наду положише на политичаре. Управо нам они ево скоро читав један вијек намећу тезу да нам је прошлост баласт који ваља одбацити, те се неоптерећени историјским наслеђем морамо трансформисати у грађане којима је једино битно напунити стомак, имати што већу удобност и што већи телевизор како би нас успјешно жедне преко воде пребацивали са једне обале обмане на другу.

Зато на изборима „побјеђују“ они којима је Космет баласт, они који не знају којим језиком причају…  „Заштитници“ српских интереса  у Црној Гори маестрално су одиграли да улазак Црне Горе у НАТО протекне без икаквог видљивог отпора. Вјешто су исисали народну енергију, одиграли за режим тако успјешно  да би на крају добили ореол мученика јер су појединима скинути посланички имунитети. Представа је тако добро режирана да би и гореспоменути Холивуд имао шта да научи.

Сјећам се када је владајућа гарнитура у Црној Гори хтјела направити компромис те вратити тробојку  и уклонити спорне стихове из црногорске химне. Ни тај, малтене поклон, ти чувени „бранитељи“ српства нису могли (нити су хтјели) реализовати. На сцени су исти они (и њихови прејемници) који су деведесетих створили слику о Србима као о руљи из Булајевићевих филмова, разни „православни атеисти“, сви одреда вјешти сарадници тајне службе.

Београд (уточиште и нада сваког Србина изван матице) савјетује сужњима да признају учествовање у државном удару, забрањује улазак у земљу родољубима, те баца љагу на сопствени народ као рушилачки у демократском и отвореном Монтенегру.

И сви они заједно, сви политичари који дефилују сценом (парламентарни, ванпарламентарни, лијеви, десни, централни…) ти самозвани спаситељи и даље без трунке образа сисају крв овоме народу претварајући га у безличну аморфну масу.

Зато нека нам Видовдан буде свјетило које ће растјерати прелесне мраке у које нас деценијама увлаче лучоноше смрти и пакла. Разумијевајући жертву Лазареву, тај узвишени пут самоодрицања и љубави према ближњем свом, да се и ми саобразимо са истином и љубави коју нам дарива човјекољубиви Господ како бисмо и ми засијали као свети косовски јунаци.

Ово је битка у којој сви учествујемо, на нама је да ли ће част или брука живјети довијека.

Срећан вам празник.

Опрема: Стање ствари

(Народно.ме, 28. 6. 2017)