Ознаке

, ,

Мирослав Вујанић

Народне вође тога времена, на челу са Светим кнезом Лазаром, издигнуле су се изнад греха народнога, издигнуле су се изнад смрти и ништавила овоземаљског, те су том својом жељом са собом из греха подигле и народ србски и повеле га из овоземаљског блата пут небеске Србије. Својом љубављу, жељом и одлуком да страдају Христа ради вође народне су од грешног направили свети народ. И то ће као наук и пут нама Србима стајати док је света и века

Драга браћо и сестре, драги Срби, децо Светог Симеона и Саве, помози Вам Бог!

Ево налазимо се у предвечерју великог, не само србског, већ великог хришћанског празника уопште, налазимо се на прагу Видовдана. Међутим, Видовдан никад не би био тако велик празник да није освештан великом жртвом. И то великом жртвом Христа ради, великим страдањем како би се одбранила света вера православна, како би се најпре досегла небеска отаџбина, а онда, кроз ту мисао водиљу и ту жртву, сачували народ и земаљска отаџбина. Ту велику и часну, ту свету жртву није учинио нико други до србски народ предвођен великим и часним кнезом Лазаром Хребљановићем. Иако је србска војска била малобројнија и физички слабија од непријатељске војске, кнез и његове часне војводе се нису уплашили, већ су са вером у Бога и жељом да послуже истини и правди, ако треба и својим животима, на светом Косову изашли на мегдан како би одбранили оно што се бранити мора. И тад је, драга браћо и сестре, баш као и данас, народ био грешан, чак у моментима и лош, како је говорио Свети владика Николај, али су се народне вође тога времена, на челу са Светим кнезом Лазаром, издигнуле изнад греха народнога, издигнуле су се изнад смрти и ништавила овоземаљског, те су том својом жељом са собом из греха подигле и народ србски и повеле га из овоземаљског блата пут небеске Србије. Својом љубављу, жељом и одлуком да страдају Христа ради вође народне су од грешног направили свети народ. И то ће као наук и пут нама Србима стајати док је света и века.

У једно друго време, неких сто педесет година пре Косовског боја, један други србски владар је био на мукама због ситуације у којој су се тад налазили србски народ и србска држава. То је био средњи син великог србског жупана Немање, Стефан Немањић, који је наследио свога оца на престолу србскоме. Тад су времена била тешка по Србију и тад је Србији претила опасност од непријатеља, као, уосталом, много пута у историји. Кроз велика искушења тих месеци и дана пролазио је Стефан Немањић. Опхрван великим мукама и унутрашњом борбом, Стефан је одлучио да узме краљевску круну ни од ког другог до од архијеретика римског папе. Стефан није имао снагу, одлучност и веру као његов отац Немања, није имао ни молитву као његов брат Сава. Са свим страховима и смутњама, за разлику од свог оца и свог брата, Стефан је био много ближи нама обичним људима. Међутим, оно што је Стефан имао у себи била је чиста и добра намера да уради све што може, па и сам да пострада, како би народ србски и држава србска били заштићени. Стефан Србију није сматрао својом државом иако је био њен владар. Он је Србију сматрао најпре за Божју, онда Немањину, па народну. Како је важно, драга браћо и сестре, имати на уму ово Стефаново схватање државе, управо данас кад видимо силне властодршце како Србију и народу имовину присвајају сматрајући је својом прћијом. У једном разговору, кад је мироточиво тело њиховог оца монаха Симеона са Свете Горе из Хиландара стигло у Србију, Свети Сава је казао Стефану: „Ти, брате Стефане, још прижељкујеш да ти римски папа додели круну краља. Једном ћеш је отуд и добити, али ћеш страшну цену морати да платиш. Мораћеш да се покатоличиш, а за тобом ће променити веру властела, а онда и народ србски. Наша два пута јесу одвојена, али су паралелна, али само ако иду на Исток. Кренеш ли на Запад, Стефане, раздвојићемо се!“ Запамтимо ове речи Светог Саве, браћо и сестре: „Кренеш ли на Запад, раздвојићемо се!“ Запамтимо и окренимо се Истоку, одакле се сунце рађа, одакле се светлост јавља. Одакле ће и Господ доћи. И племићи србски су били на Савиној страни, вера православна и источна Црква Христова били су им дражи од било чега, па и од државе која би, у случају поклоњења папи, постала римокатоличка. Дакле, држава као држава њима није представљала ништа у односу на веру, јер су добро знали да само вером истинском православном могу да сачувају и отаџбину.

Бог је дакле због вере предака наших и њихове жртве за ближњег, због тога што су и свој живот сматрали неважним у односу на отаџбину, и кнеза Лазара и Стефана Првовенчаног и Стефана Немању и Светог Саву и ђакона Авакума и многе друге Србе увенчао славом и вечним сећањем.

И у последњим годинама прошлог века Срби су опет стајали пред искушењем, пред силом која је хтела да их згроми, да их уништи. И опет је, по ко зна који пут у историји, Запад, који се одрекао Христа, ударио на Исток православни, на Србе. Деведесетих година прошлог века западне вође су инсценирале и подстакле рат у бившој СФРЈ како би кроз тај рат довршиле оно што нису успеле у претходна два велика светска рата – да Србе униште, да православних са једне стране Дрине више не буде, а да на другој страни Дрине Срби буду робови у сопственој држави. Да се одрекну вере своје, светиња својих, Светог Косова и Метохије и да тако за свагда изгубе везу са светим прецима, са спасењем, а да нам потомци не знају ни ко су ни шта су, да постану бесловесна маса, руља без корена и без Бога, бесловесно робље Новог светског поретка. Ни тад нико није био на страни Срба. Остали су сами насупрот највећој војној сили тог времена НАТО алијанси. Но и тада су Срби опстали. НАТО је ударио на Србију, али слабо наоружана и бројчано мала србска војска, која је љубила истину, правду и слободу, није се дала поразити. Седамдесет два дана су мучки бомбардовали нашу отаџбину, али нас нису победили. Бог, истина и правда су били на нашој страни, баш као у време Лазара Косовског.

Драга браћо и сестре, услед историјских околности, територија једне државе, њено економско богатство, број становника могу да се увећају и смање, али ако је дух народни на високом нивоу, тај народ и та држава ће опстати. Дух је оно што носи и држи човека, дух је оно што храни и брани отаџбину. Дух треба подстицати и децу у духу вере православне треба васпитавати. Све ће проћи и ишчезнути, али чврст дух народа сачуваће и народ и отаџбину и изградиће слободну Србију.

Стога Србија није просто територија, нити су то просто људи, нити је Србија традиција, начин живота. Србија јесте и треба да буде сасуд Духа Светога састављен од домаћих кућних олтара и храмова Божјих. Србија је била и треба опет да буде земља у којој је народ живео и служио истинској праведности јер ствар није у сиромаштву, већ у томе како човек освећен духом излази на крај са сиромаштвом. Ствар није ни у богатству, већ у томе шта човек чини са богатством. Зато је борба Немањића и свих светих предака наших увек била борба за Србију слободну у Духу и радосну у Духу Светоме, за сваког појединца, од цара и краља, па до најмањег и најсиромашнијег.

Дакле и данас је могуће опстати и као народ и као држава, али сви ми Срби, а пре свих духовне и народне вође морају да гледају у свете и светле примере историје наше. Морају да гледају и да следују, никако примерима банкарског и среброљубивог Запада, већ морају следовати светим примерима светих предака наших, па ћемо опет да доживимо и да видимо како се србски народ од грешног, кроз покајање и страдање истине и правде ради, ставља у ред светих Божјих народа и угодника.

Љубављу ка Богу и ближњем хоћемо да се руководимо и жртвом за ближњег и отаџбину хоћемо да се ослободимо греха и шта нас се тиче шта мисли модеран, савремен, тзв. напредни свет. Шта они знају о србском животу, о србској страдалној историји, о живом Богу нашем? Шта они знају о крсној слави, о љубави за брата свога?! Шта западни „напредни“ свет зна о плачу мајке над закланим дететом? Шта Запад зна о плачу сестре над мртвим братом погинулим за слободу народа свога? Шта они знају о стварним побудама, циљевима, о истинском животу?! Ништа они не знају! Треба ли ми Срби, који смо свети Божји народ, да се осврћемо на њихове критике и примедбе о нашој заосталости?! Како може бити заостао народ са толиким свецима и угодницима Божјим? Не, то није могуће. На крају, ми нећемо полагати рачуне њима, нити се на њихов суд осврћемо јер чекамо други суд. Суд Христов. Стога наша мисао и наша парола јесу – служим Србији, одговарам Богу!

Јер никаква сила сем вера у Бога неће помоћи нама Србима. И не заборавимо то, но увек у срцу држимо и казујмо и браћи нашој љубљеној Русима, али и свим другим православним народима. Јер наша девиза јесте – Један Бог, једна вера православна и једна победа у истини и правди. ПОБЕДА ПРАВОСЛАВНА!

Изговорено у недељу 25. јуна 2017, на IX „Видовданском сабору беседе, песништва и здравице“ одржаном подно манастира Стара Павлица

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements