Ознаке

, , , , , ,

(ИА Регнум, 30. 4. 2017)

Азербејџански римокатолици ускоро ће добити свог првог азербејџанског свештеника из муслиманске породице, јављају „Сибирске католичке новине“. У недељу, 7. маја, римски папа Франциско рукоположиће, између осталих, за свештеника семинаристу Бехбуда Мустафаева, дипломца католичке више духовне семинарије „Марија – Царица апостола“ у (Санкт) Петербургу. Бехбуд је лично упознао папу још за време апостолске посете Франциска Бакуу, у октобру 2016, када му је саслуживао као ђакон.

Фото: Sib-catholic.ru

Будући свештеник је рођен и цео свој живот проживео је у Азербејџану. Служио је армију, у оквиру ПВО снага, а затим дипломирао на Националној ваздухопловној академији и радио је као службеник државног царинског комитета. По сопственим речима, крштен је касно, 2008. године, када му је било 25 година. Годину дана касније, обрео се у једном бенедиктинском манастиру Каисерсбергу (Белгија, град Левен) где је схватио да жели свештенички позив. Годину дана после тога, глава апостолске префектуре Азербејџана, отац Владимир Фекете, послао је кандидата на школовање у Санкт Петербург, а како говори Бехбуд, „ми нисмо ни сумњали, да ће то бити Петербург, чак друге варијанте нисмо ни разматрали“.

А ево шта је он, пре годину дана, испричао на порталу Рускатолик.рф: „После рукоположења ја веома желим да служим у Азербејџану. Ја осећам да је управо то моје предназначење. Носити светлост Христову моме народу, који је веома отворен за то, да ту светлост прими. У том смислу Азербејџан има огроман потенцијал. Млади, стари, породице… Посла је веома много. Треба само пожелети, и са Божијом помоћи то извршити. Наравно, искуство руске католичке цркве је врло корисно за мене. Ипак, ја сам живео овде пет година, а то није могло да не остави утицај на мене.“

Религиозну ситуацији у својој земљи Бехбуд описује овако: „Огромна већина становништва Азрбејџана исповеда шиитски ислам. Но, ипак бих приметио да је Азербејџан секуларна земља и да је религија одвојена од државе. Азербејџански муслимани исповедају јако умерен и – ја бих чак рекао – либералан ислам. Мало ко стварно испуњава све то што је муслиман обавезан да испуни. Ислам – то је готово део културе, националног идентитета. Људи су се привикли да сматрају – ако си ти Азербејџанац значи да си и муслиман. Шта за мене значи бити први Азербејџанац свештеник? Поштено, о томе не волим да мислим. Тако се десило да сам се догодио ја. Тако се Богу пожелело. Једнозначно је једно – бити први није увек једноставно. Велика је то одговорност и велики је то крст. А ако га је Господ положио на мене, Он ће ми увек помагати да га носим.“

Овај став у потпуности одговара томе шта о Азербејџану мисле људи у великом римокатоличком свету. Дакле, уочи посете папе Фрање Бакуу, портал француског одељења папског фонда „Помоћ цркви у сиромаштву“ (l’AED) је констатовао да је Азербејџан једна од најсекуларнијих земаља у исламском свету, становништво чини 97% муслимана од којих 2/3 исповедају шиизам, што се објашњава суседним персијским утицајем… Бивша совјетска република, та земља је преживела 70 година комунизма и религиозних репресија[1]. На размеђу миленијума религиозна пракса у Азербејџану је ниска, а друштво крајње секуларизовано. Чак и данас, видљиво присуство ислама овде је много мање него што се може видети у Паризу и другим великим француским градовима.

Саборни храм Светих жена миросница РПЦ у Бакуу (Извор: Parishan)

Али, постоји и историја. Ево података на азербејџанском римокатоличком сајту Catholic.az. Они кажу да хришћанство појавило на азербејџанској земљи у првом веку нове ере, када су хришћански мисионари из Јерусалима и Сирије почели да долазе у Кавкаску Албанију, држава која се налазила у то време у том подручју. Григорије Просветитељ, који је обратио Јерменију у хришћанство почетком IV века, одиграо је значајну улогу у обраћењу Кавкаске Албаније. Када је албански цар Ујнар чуо о чудесима која је показао Свети Григорије, отишао је краљу Јерменије Трдату, који је већ прешао у хришћанство. Што је интересантно, јерменски историчар Мојсеј Каланкатујски, који је живео у VII веку у причи о крштењу Ујнара, помиње неког „блаженог мужа који је рукоположен за епископа у граду Риму“, кога је послао Григорије Просветитељ и који је требало да васпостави Албанску цркву. Сачувани писмени извори о историји католичких општина на територији садашњег Азербејџана односе се на XIV век, само у Нахичевану било је 12 мисија. Године 1320. Баку и друге градове посетио је француски монах Журден Каталани де Северак. Отприлике у то исто време је живео у тој земљи монах фрањевачког реда Одорико од Порденонеа.

Период процвата римокатоличких општина је у XVII веку. Тако, 1680. године пристигли језуити основају своју мисију у Гјанџе[2]. У Ширвану, Баку, Шамахи, Нахичивану, Тебризу појављују се заједнице кармелићана, доминиканаца, капуцина, августинаца и тих истих језуита. Они су имали своје манастире, цркве и образовне институције. Монаси су углавном били ангажовани у образовним активностима, проповедајући Еванђеље, бавећи се медицином. Посебну улогу у мисионарској активности Римокатоличке цркве у то време играо је француског краљ Луј XIV, који је апеловао на персијског шеика Султана Хусеина, позивајући га да подржи хришћане који су живели у Персији.

Упркос тешкоћама и притисцима из Јерменске Апостолске цркве и ислама, римокатолицизам је остао у азербејџанској земљи до краја XVIII века, али већ на почетку XIX једва да се практикује. Тренутно, број католика у Азербејџану је око 500 људи. Ово је, наравно, врло мало.

Ипак, примећујемо следеће. У јулу 2016. године, сумирајући резултате свог недавног боравка у Јерменији и разматрајући предстојећи пут у Грузију и Азербејџан, папа Франциско је поменуо да су римокатолици у овим републикама незнатна мањина, са муслиманским и православним заједницама у позадини. Због тога је, појашњава  понтифекс, прихватио позив да посети Тбилиси и Баку и „нагласи древне хришћанске корене ових земаља, наравно, у духу дијалога са другим религијама и културама.“

А када су такви корени, они – уз правилну негу, стрпљиво и дугорочно осмишљену – они могу пустити нове изданке. И рукоположење првог у историји свештеника из породице азербејџанских муслимана је несумњиво знак будућих промена, симбол зрна горушичиног, „..које узме човјек и посије на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим.“[3]

Са руског посрбио: Дарослав Гужвић


[1] Прим. ДГ: Исправнији превод и сам оригинални исказ би био репресије религија.

[2] Прим. ДГ: Други назив овог топонима је Гања.

[3] Прим. ДГ: Матеј 13: 31,32.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.