Ознаке

, , , ,

У решењу француског суда, којим jе одбијен захтев Србије за изручење Рамуша Харадинаја, оцењено је (у делу који је доступан нашој јавности, овде) да сам екстрадициони захтев по својој садржини није политичке природе, јер се таквим не могу сматрати кривична дела, с обзиром на њихову природу и тежину, за која је Харадинај осумњичен. Ово је сасвим у складу са чл. 1. Додатног протокола Европске конвенције о екстрадицији (1977), који одриче политички карактер геноциду, кривичним делима из Женевских конвенција од 1949. којима се штите ратни заробљеници, цивили, рањеници, болесници и бродоломници, као и свим кривичним делима којима се крше ратни закони и обичаји рата (овде).

Рамуш Харадинај (Фото: AP/Jean Francois Badia)

Следствено, код ових кривичних дела ни једна држава потписница Европске конвенције о екстрадицији не може да одбије испуњење захтева за изручење позивањем на политички карактер кривичног гоњења. И поред тога што екстрадициони захтев Србије није оценио као политички, француски суд је одбио изручење, јер би оно наводно могло да проузрокује за Харадинаја „izuzetno ozbiljne posledice po njegovu ličnost, pre svega zbog njegove uloge u oružanom sukobu i u političkom životu Kosova, kao i zbog njegovog državljanstva Kosova – države koju Srbija ne priznaje“ (овде). Једном речју, Харадинај није изручен, јер је француско правосуђе било уверења да у Србији, када је у питању конкретни предмет, не постоје услови за поштовање права осумњиченог на правично суђење и то искључиво због политичког става који власт у Србији има према Харадинајевом учешћу у оружаном сукобу и политичком животу тзв. Косова и његовом „држављанству”. Тиме се, заправо, тврди да у Србији нема чврстих гарантија судске независности, као бране мешању извршне власти у рад правосуђа. Оваква аргументација француског суда, којом се правда одбацивање екстрадиционог захтева Србије у случају Р. Харадинаја, отвара три битна питања.

Прво, независно од нашег оправданог гнева због неизручења лица осумњиченог за најгнусније ратне злочине, да ли можемо да оспоримо оцену француског суда о томе да је независност судства итекако упитна у Србији? Почетком године Друштво судија Србије је изашло са резултатима истраживања по којем је чак 44% судија трпело спољни притисак код доношења одлуке (овде). Бројне велике корупционашке афере, при том је позната афера „Индекс” због много чега најрепрезентативнији узорак, ни до данас нису окончане правоснажним пресудама и то само због постојања телефонске „правде” у Србији.

Суочени са неправедним решењем француског суда, а имајући иза себе негативно искуство са Србијиним тужилаштвом и судством, у овом моменту бар половина грађана Србије мора да се у себи бори са тегобним осећањем (према једном истраживању с почетка 2015. 68% грађана Србије не верује судовима, овде), које је негде крајем двадесетих година прошлог века најуверљивије исказао поп Симо са Пала. Овај стари национални борац, кога су аустроугарске власти у бањалучком процесу 1916. осудиле на смрт, био је толико разочаран функционисањем нове југословенске државе, да је од покрајинског управника у Сарајеву тражио паре да купи карту до Беча, да би отишао на гроб Фрање Јосифа, како би му рекао: „Е мој Фрањо, да сам знао да ће овакво чудо доћи у Босну, после твоје смрти, никада не бих рушио твоју власт”.[1] Ово веродостојно осећање многих Срба о неправичности сопствене, вољене државе, додатно обојено динарском виолентном ирационалношћу, између два рата је злоупотребљавао хрватски национални покрет како би са Србима пречанима рушио неправичну „версајску творевину”, а данас га злоупотребљавају другосрбијанци како би релативизовали правну одговорност француске државе у случају Харадинај (овде). Суди се по резону, одакле нама грађанима Србије морално право да критикујемо француске судије због једне очигледно политичке одлуке, када нам сопствено искуство потврђује да судије у народу Душановог законика итекако суде у страху „од царства ми” (знаменити чл. 172. Душановог законика: „Све судије да суде по закону… а да НЕ суде по страху од царства ми”). При том је Душан Силни знао, као и византијски владари пре њега, да се без моралне обнове судства и реафирмације судске независности не може васпоставити снага државног ауторитета. Васпостављање ауторитета Србијиног судства (=државе) није данас потребно како би се у то убедили судови западноевропских држава, јер се они у балканским колонијалним предметима понајмање воде правним резоном, већ да би се на здравим и реалним основама вратило поверење наших грађана у сопствену државу. Јер са патриотски одушевљеним грађанима, а не са оправдано разочараним попом Симом ваља дочекати неку нову ͗41.

Друго, из решења француског суда јасно произилази да је за француску државу независност тзв. Републике Косово – готова ствар, један fait accompli. Неприхватање ове политичке чињенице од стране државе Србије, јер је признање државе по својој природи политички акт, чини правосуђе Србије неподобним за суђење Албанцима са Косова и Метохије који су осумњичени за извршење најтежих злочина. Јер, уколико би службена Србија имала другачију оцену оружаног сукоба 1998/99, политичког живота на тзв. Косову и „држављанства” ове творевине, онда француски суд, уколико процењујемо на основу решења суда из Колмара, не би имао разлог да не поступи по Србијином екстрадиционом захтеву. Другачија оцена наведених чињеница може једино да подразумева признање независности тзв. Републике Косово од стране Србије, чиме би ретроактивно и оружана побуна Албанаца из 1998/99. године изгубила противправни, сецесионистички карактер и постала оправдани рат за национално ослобођење.

Тако се судска власт у Француској показала ништа мање зависном од политичких ставова извршне власти од правосуђа Србије. Прецизније, посредством решења о екстрадиционом захтеву у случају Харадинај, судска власт Пете Републике је упрегнута у јарам бриселске наднационалне бирократије, како би послужила као још једно средство притиска на Србију да призна независност тзв. Косова. Суочена са оваквим притисцима Србија би морала да поступа потпуно супротно њима. Поновним успостављањем правосудног система на деловима територије КиМ и кривичним гоњењем и хапшењем лица осумњичених да су починили различита кривична дела током оружане побуне 1998/99. године, Србија би пред свим судовима света учинила несумњивом своју борбу за очување територијалне целовитости државе. Као што би одбијањем да учествује у политичком дијалогу са свим лицима албанске националности за која се основано сумња да су починила кривична дела, своје екстрадиционе захтеве и кривичне-судске поступке сама ослободила хипотеке политичке релативизације.

И најзад, чињеница да се француски суд при доношењу одлуке о екстрадицији није држао права, већ се поводио за политичким интересима налогодаваца, не даје право Влади Србије да на ову одлуку реагује, ма колико оштро, искључиво дипломатским, а то значи политичким средствима.

Наиме, француски суд је, тиме што је својом одлуком утврдио да су кривична дела која се стављају на терет Харадинају неполитичка и што је истовремено одустао и од изручења и од суђења Харадинају, повредио један од основних принципа међународног права – aut dedere aut judicare (или дај или суди). Према овом правилу „држава под чијом се влашћу налази учинилац међународног кривичног дела (каква су и она за која Србија сумњичи Харадинаја) дужна је”, како истиче Б. Кривокапић, „да га изручи или да га сама кривично гони”.[2] Управо, полазећи од овог међународноправног принципа, као норме ius cogens, Међународни суд правде је 2012. године у спору између Белгије и Сенегала одлучио да је Сенегал прекршио своје међународно-правне обавезе, јер није процесирао бившег председника Чада, Хисена Хабреа, нити га је изручио Белгији, која је хтела да му суди на основу универзалне надлежности (овде). Он се налазио на територији Сенегала, а у Чаду и Белгији је био осумњичен за кршење Конвенције о забрани тортуре. МСП је наложио Сенегалу да у најкраћем року спроведе суђење Хабреу. У својој пресуди МСП је отишао и корак даље па је, како примећује А. Мезјајев, обавези суђења за међународна кривична дела, по основу универзалне надлежности, дао чак приоритет у односу на обавезу изручења (ово отвара нове међународно-правне проблеме, али они у овом случају нису од значаја, више овде).

Тек из угла ове пресуде МСП-а постаје јасно, и то већ на први поглед, да је француски суд погазио међународно право и донео једну политичку одлуку. Зато би Влада Србије морала да пред МСП покрене поступак против Француске, због кршења у случају Харадинај правила aut dedere aut judicare. Овим би се на оптуженичку клупу довела држава чији су властодршци, као пиони западне псеудоимперије, држали крваве лекције о људским правима, од Југославије до Сирије. Тек би тужбом пред МСП Србија на одговарајући начин поручила званичној Француској да склони своје прљаве руке са српског Косова и Метохије.

Морална и стручна обнова домаћег судства и истинска реафирмација начела судске независности, постепено успостављање пуне судске јурисдикције на целој територији Србије и над свим њеним грађанима и покретање поступка против Француске пред МСП, биле би реакције једне озбиљне суверенистичке политике. Све друго личи на маскенбал-патриотизам по принципу „мож͗ да бидне, ал͗ не мора да значи”, због кога смо се као народ и нашли у оваквој ситуацији.

(ФСК, 1. 5. 2017)

_______________

[1] М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 694.

[2] B. Krivokapić, Enciklopedijski rečnik međunarodnog prava i međunarodnih odnosa, Beograd, 2010, стр. 77.

Advertisements