Ознаке

, , , , , ,

Пуч над Балканом

Чедомир Антић

Догађаји у Црној Гори, на jугу Србије и у Македонији, те срамотна пресуда француског суда, једином политичару у Европи који се у мемоарима хвали да је убијао цивиле, јасно говоре у прилог једној чињеници. Ми се налазимо у рату. Србе и сродне народе напала је агентура САД и НАТО-а. Учинили су то поново. Ово је за њих само демонстрација моћи. Разлози агресије нису на Балкану, већ далеко изван њега. Знају да из Русије неће доћи одговор док не уђу на простор њених земаља. Знају да неће потрести ни нову администрацију САД која се стотину дана бори на великом броју фронтова… Зато су се бирократе и дипломате осилиле, острастиле и подивљале у очекивању да за њих безопасна провокација донесе грандиозне дивиденде…

У време када су ратни сукоби у Сирији, Либији и Украјини донекле почели да слабе, а пажња великих сила постала усмерена на други крај света и Корејско полуострво, једна група злонамерника покренула је албански шовинистички покрет. Да ли је нормално да држава која, у поређењу са другим балканским земљама, најмање поштује мањинска права, јавно прокламује национално уједињење свог народа – рушење суверенитета четири и гашење бар две суседне државе и у томе буде прећутно и безусловно подржавана из Вашингтона и Брисела? Да тај који прокламује буде проглашаван за „Европљанина године“ и одликован легијом части највишег степена? Да ли је разумно да Хашим Тачи коментаришући стање у Македонији изјави да је Београд средиште свих проблема на Балкану? Тачи који до сада није признао нити један албански злочин, чија влада није испунила нити једну одредбу два бриселска споразума… О Муслијуу, председнику општине сеграгационисти, који би да осваја Ниш и да не говорим.

Извор: Новости

Црна Гора је прошле седмице коначно, уз бојкот опозиције, на скупштини уместо уз референдумски народни пристанак, ушла у НАТО. Зашто је ушла? Са ким да ратује и од кога да се брани? Од свих суседа само Србија није у НАТО-у или од његове војске окупирана…

У Македонији је прошлог четвртка успостављена албанска хегемонија. Албанци који наводно чине 25% становништва, мада су недавни избори показали да је број бирача свих њихових странака узетих заједно знатно мањи, бирају кога ће од македонских странка довести на власт. Такву хегемонију нисмо видели од деколонизације Африке шездесетих година прошлог века. Неко необавештен или злонамеран рекао би како то није важно, најважније је ко има парламентарну већину. Међутим, иако македонске странке од обнове демократије у збиру имају више од 60% посланичких места у Собрању, нити једна влада до сада није састављена а да у коалицији није било албанских странака. По томе је Македонија изузетак у региону. У Црној Гори и Хрватској Срби су по успостави независности обесправљени и гурнути на маргину, а у БиХ су у рату морали да одбране своја права. Делимичан изузетак је Србија где су Албанци изашли из установа још 1990, а да су хтели претворили би је у другу Македонију, док је сличан мада позитиван пример Мађара у АП Војводини који чине мање од 17% становништва у покрајини а у Србији не прелазе 3% , али су у свакој покрајинској влади други партнер и њихов се политичар налази на челу аутономије.

Албанцима из Македоније све то није било довољно. Зато су 2001. подигли устанак и изборили да деле суверенитет над Македонијом. Један од захтева био је да македонску владу није могуће саставити без Албанаца, али да сами Албанци бирају која ће њихова странка ићи у коалицију. Међутим, када су недавно Албанци одлучили да подрже формирање владе са македонском странком која није добила највише гласова на изборима, постало је јасно да на путу ка подели Македоније и признању одавно проглашене тзв. „Републике Илириде“, прво треба завладати Македонијом. Баш као што је Мило Ђукановић захваљујући посвађаним пигмејима из ДОС-а једно време владао Државном Заједницом СЦГ.

Скопље: Демонстранти упали у Собрање

Македонски народ је то схватио. Када су мимо процедуре и противно уставу земље, позивајући се на правила демократског одлучивања посланици СДСМ-а и албанских партија изабрали Талата Џаферија, побуњеника и терористу коме су Американци испословали амнестију, а онда га наметнули за министра одбране и сада за другог човека државе, и када је један албански шовиниста са говорнице Собрања почео да урличе националну химну друге државе, народ је узео ствари у своје руке. Пуч је спречен. Полиција је касније реаговала, а побуњеници и издајници су добили батине.

Ситуација се после привремено смирила. СДСМ и албански шовинисти постигли су циљ: чекали су осам сати да се пред зградом окупи народ који месецима свакодневно протестује у то време, па приступили нелегалном избору. Желели су да изазову гнев мноштва и пред светом се приказали као мирољубиве демократе. Сада су сви уплашени од грађанског рата. Међутим, регионално гледало, коначно је, после двадесет и седам година насиља и неправде коју трпимо, куцнуо час за одговор. Србија неће бити држава док макар Јонуз Муслију не одлежи четрдесет година у робијашници у Нишу. Македонија неће бити држава док оне који желе да сруше њену независност, да њеном народу наметну оно што Албанци никада не би прихватили чак ни у Југославији (где су имали више права него у пакленој Енвер Хоџиној дистопији), који су убијали цивиле на Смиљковском језеру и са Косова дошли да пале Македонију, не буду заувек полицијски и судски поражени. Македонија може да буде држава, али ако буду слушали разне Ханове и Могеринијеве проћи ће као Југославија. Разлика је у томе што смо ми могли да одустанемо – њима после поделе неће остати ништа.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Напредни клуб, 1. 5. 2017)

Advertisements