Ознаке

, , ,

Сто година зборника Размеђа

Март 2009.

Зборник Размеђа

Зборник чланака о руској интелигенцији Размеђа (Вехи), који се појавио пре равно сто година у Москви, 16. (10) марта 1909. године, свакако је централна књига руске политичке мисли. Премда нам се њен контекст данас чини све неприступачнији и захтева све више разјашњења, језик Размеђа је заправо онај којим до дана данашњег говори  целокупна руска политичка мисао, док ће се унутар овде успостављених координата кретати целокупна руска политика, односно руска политичка класа, традиционално састављена од бирократије и интелигенције.

Основне опозиције Размеђа су и даље живе и поново приморавају политичку класу на избор: идејно-револуционарни егоизам или држава, епигонство или национално стваралаштво, расподела или производња, „крвави режим“ или лична одговорност и ефикасност, потрошачки материјализам или идеалистичко подвижништво, партијска контрола или владавина права…

Међутим, то није најважније наслеђе овог зборника. Најпре, зато што се сам контекст Размеђа још само у уџбеницима чини једноставним: да су се после пораза прве руске револуције (1905) бивши револуционари покајали и позвали своје садруге на одустајање од револуционарне делатности у име позитивног програма државне изградње. Сада нам, међутим, историјска дистанца допушта да у деловању Размеђа видимо много више од тога. И то управо колико су, међусобно сестрински блиске, владајућа бирократија и опозициона интелигенција, односно политичка класа, принципијелно удаљене од интереса већине, колико равнодушне према друштвеном знању, према истинској потреби, вапају и жеђи за личном слободом и безбедношћу, што и чини основни садржај свакодневне борбе већине људи.

Политичка класа је равнодушна према истом оном друштву и истој оној држави, чијим именима легитимише сопствено постојање, власт и претензије на вођство. Тада, пре сто година, пред очима аутора Размеђа стајало је опште, у бити архаично, убеђење те располућене класе да историјски прогрес државе и политичко ослобођење Русије представљају аутоматску неизбежност, коју је довољно само регулисати у погледу обима и брзине реформско-револуционарних процеса. И да је то ослобођење у првом плану реализација спољашњих либералних и социјалистичких схема политичког и економског устројства, а тек у другом и трећем плану практично обезбеђивање социјалних и економских права већине. А о обезбеђивању права на приватну својину да и не говоримо.

Тај солипсизам политичке класе је, биће, хроничан. Према сећањима једног од чланова либералне „гајдаровске“ управе, А. Н. Шохина, неуспех њихове најобимније реформе – либерализације цена 1992. године – за њих је била сасвим очевидан: „Либерализовати цене у условима огромног монополизма, значило је заправо подстаћи раст цена. А ми нисмо били ни близу демонополизације совјетске економије… Није било чудо што су цене скочиле.  Или губитак уштеђевине… Залихе, које су становништву давале извесну сигурност, су нестале. Планирало се да се то компензује на рачун текућих прихода. Али ту су биле и вишемесечне неисплаћене зараде. То је оно што нико није очекивао! И постајало је све очигледније да се, ако реформе још потрају, стварају сви услови за комунистички противудар…“

Говорећи управо о таквом солипсизму интелигенције, Размеђа су прва (различитим гласовима, но сасвим разговетно) рекла оно што је, на скандалозно оштар начин, у зборнику формулисао М. О. Гершензон: „Овакви какви јесмо, не само да се не смемо надати јединству са народом, већ се плашим да ћемо морати да терцирамо свим потезима власти и да је благосиљамо, пошто нас још само она својим бајонетима и тамницама чува од народног гнева“. Прва у историји руске интелигенције, Размеђа су посумњала у аутоматизам либерално-социјалистичког прогреса, који је од „народног гнева“ чувао исту ону политичку класу која се надала књишком „ослобођењу“ друштва и државе независно од социјално-економских интереса већине, и што је најважније – из неког разлога убеђену у то да је лојалност „бајонета и тамница“ (државних институција) априорно загарантована реформаторима и револуционарима. Да ће та држава напросто постојати, ма шта са њом и са сопственом историјском одговорношћу чинила политичка класа, ма како својом демагогијом будила успавани социјални утопизам већине, који толико разара друштво и државу. Размеђа су прва јасно изрекла како судбина државе зависи од квалитета политичке класе. Овим нипошто није обнародована позитивна утопија „нове политике“, већ је, устима С. Н. Булгакова, изнета пресуда: или ће се руска интелигенција „уздићи на висину својих задатака“ или ће „у противном, интелигенција уништити Русију“.

Савремени историчар О. Р. Ајрапетов, истражујући унутрашњу историју руског фронта у Првом светском рату, открива корене Фебруара 1917-е у споразуму између дела царског двора са високом војном командом, и даље, ланчаном реакцијом, споразуму високе војне команде са предузетничком олигархијом, либералним новинским, муниципалним, земским и парламентарним клановима, социјалистима и синдикатима. Историчар открива и „генералну пробу“ Фебруара – и то ни у чему другом него у масовним „национално-патриотским“ погромима 1915. у Москви, формално  руковођеним либерално-дворском завером против страних „агената утицаја“, а заправо – против једне од војно-политичких партија зараћене земље. Управо је тада политичка класа увежбала стихију грађанског рата, која је постала њен ослонац и средство манипулације. И са успехом је применила свој експеримент у дворско-уличној завери у Фебруару, када је социјал-либерална интелигенција, приграбивши власт, са исте власти почистила двор и војни врх. У Октобру је, међутим, не преживевши експеримент, умрла и сама држава. А управо су о таквој перспективи, још 1909, писала Размеђа.

Хаос и крвави грађански рат 1917-1920, терористичка мобилизација под Стаљином, којом је из хаоса уздигнута држава макар елементарно способна за самоодбрану, постали су историјска илустрација дијагнозе коју су поставила Размеђа. Тако је и данас: ма шта говорили савремени кабинетско-улични следбеници псеудо-„веховског“ измењеног слогана „Другачије не може“, аутоматског прогреса нема и неће га ни бити. „Другачије (ипак) може“ – у условима самоубилачке самозаљубљености политичке класе – алтернатива постоји. То је нова национална катастрофа и, можда, коначни историјски неуспех.

Модест Колеров 

Модест Колеров је утицајни руски историчар и издавач, главни уредник информативне агенције Regnum, стручњак за питања савремене руске политике, политичког језика и економије СССР-а епохе стаљинизма, историје руске друштвене мисли, укључујући и руску религијску философију. Текст је преведен из ауторове књиге „Рат: спољна политика Русије и политичка борба“ (2009), и првобитно је на српском објављен у „Руском алманаху“ (18, 2013)

Превео и белешку о аутору написао: Владимир Коларић      

Advertisements