„Близу је тренутак у коме ћемо седети на обали и гледати како река односи зло“, каже за „Седмицу“ најчитанији руски писац, добитник овогодишње награде Андрићевог института Захар Прилепин.
Захар Прилепин и Ана Томашевић
Ево шта је још рекао Захар Прилепин:
„Ја сам официр армије Доњецке републике, тренутно ме брине шта ради мој батаљон. Прво треба да завршимо рат, па да мислим о својој биографији као писца.“
„Не разумем увек (моју) земљу, не могу да кажем да је увек здрава, али то што је она некада болесна и неразумна – не значи да је мање волим. Њене болести су ми јасне, и ја се због тога нервирам. Само људи који нису сасвим чисти у глави могу да кажу ’у реду, то је нешто болесно, хајде да сада то убијемо‘.“
„Не бих рекао да је Русија меланхолична и тужна, другачије бих то назвао – Русија је сурова и не воли много да прича. То што је сурова и што не воли да прича уопште не значи да је она несрећна. Сада је Русија као мало зачуђена од саме себе, чак се може рећи да не зна шта и сама може од себе да очекује.“
„Свих ових 25 година НАТО се ширио. Настао је ИСИЛ, односно ДАЕШ, који је променио слику Азије. САД и њихови савезници су у Југославији и Ираку показали да их никакве међународне норме не интересују. У Кијеву и Грузији извршен је државни удар, уз помоћ страних служби. А Русија је 20 година покушавала да се никако према томе не односи, али то ништа није променило. Ја мислим да би Путин могао да буде много радикалнији, у суштини мислим да је он миротворац.“
„Не бих рекао да неког у Русији посебно дотичу санкције и тај медијски рат. Највећи део становништва не осећа те санкције, чак не зна ни да постоје. Санкције су настале онда када је Крим изгласао самосталност присаједињење Русији. Сада се прича да би Трамп могао да укине санкције. Ако то буде заиста тако, онда Одеса и Одеска област могу исто да изгласају да се припоје Русији. Ми ћемо, са великим задовољством, преживети и поживети без пршуте и пармезана – само ако би Харковска област и све остало ушло у састав Русије.“
„Мислим да се свет мења. Доласком Трампа, мислим да ће НВО, не само у Русији него и у Србији, Црној Гори, Босни, добијати мање новца. И не само овај део света, узмимо прибалтичке земље – они су само за русофобију добијали велике паре, то се сада више неће дешавати.“
„Србија је најважнији савезник Русије, јер је све ове године била савезник и очували смо то наше савезништво онда када малтене других није ни било. Тим пре што догађаји који су се дешавали нпр. у Републици Српској и код нас имају много тога заједничког. Чак могу да кажем да ми имамо заједничке маште, заједничке снове – о којима не бих сада наглас говорио, да не чује неко други ко не мора да зна. Да кажем и то – и да вас мало смирим – ако не на овим, оно на следећим изборима може врло лако да се деси да наши пријатељи у Француској дођу на власт. А кад се сретнемо следећи пут може нам се десити да заборавимо такво презиме какво је Меркел, да скроз заборавимо ко је та особа.“
„Кад Рус чује СРБИН он помисли на мешавину филмова Кустурице и извештаја са ратишта. То је вероватно огроман човек који је сишао са неке планине, весео је, могуће је да је управо пуцао у некога или нешто, можда је попио 200 или 300 милилитара ракије, једном речју то је човек с којим можеш имати посла.“
Послушајте цео разговор:
Уредник и водитељ: Ана Томашевић
Наслов, транскрипт и опрема: Стање ствари
(Радио Београд 1, 29. 1. 2017)
Categories: Преносимо
Оставите коментар