Ознаке

, ,

Нема тајне коју о теби не знамо
Ал Тајну твог духа још одгонетамо
Знамо ти постање претке и прапретке
Али за ту Тајну нема одгонетке
Све потанкости и свеувидности
Дале су само Књигу оданости
Али Тајну није нико растајнио
А највећа си ти сам себи био
Да си који јеси ни ти ниси знао
И више од иког за њом си трагао
А она остаде иза оних брава
Које овог света кључ не откључава
Да, свагда ми драги дожудниче
Небесима осијан песниче

Петар Лубарда: Капела, 1947

Петар Лубарда: Капела, 1947

Знамо да таквих немамо двојицу
Што немају душу него  позорницу
Где се одиграва драма васионска
И ликује светлост и радост сионска
Што нису врсници својим врсницима
Ни парбеници другим песницима
Што немају сина ни усиновљеника
Синови јединог сина свих језика
А  песму им знају сви неизбројеници
Како усменици тако писменици
А нико не зна вредност остварења
За које толико паде поколења
Да, свагда ми драги тајновидче
Небесима осијан песниче

Кад Срби почеше ником поницати
И предаде се сваки свакијати
Језик се не шће у ланце везати
Него се горских венаца дохвати
И окући се у каменом скиту
Преобучен у искру извиту
Идући за својом звездом преодницом
Опамећеноме свету за границом
У наднебеску утече пустињу
И пустињака нађе на Цетињу
И заневести га студеним каменом
Невестом верном вечном ванвременом
Да, свагда ми драги нежениче
Небесима осијан песниче

Знамо и да је Цетиње цедило
Кроз које се небо процедило
А зрнце које је на њему остало
На језику је српском заблистало
На коме те  само учитељ манити
Што си научио мого научити
И зависника космичких висина
Где нема Србина Грка ни Турчина
Пошкропити лудотворном водом
И опјанити песничком слободом
Да у најдаљих звезда тастатуру
Укуцаш удеса људског партитуру
Да, свагда ми драги причесниче
Небесима осијан песниче

Да  реч не рече гласноговорниче
Камење би почело да виче
Да си занемео и закаменио
Сваки би те камен заменио
Да ниси рекао то што си рекао
Творац би се свога дела одрекао
Сад и да нестане нашег национа
Живео би у земљи званој васиона
И кад би нам се кућа ископала
Луча би нам образ осветлала
И лучињска би претрајала  зубља
Космичкога вечног родољубља
Да, свагда ми драги првопишче
Небесима осијан песниче

У каменом си се катуну родио
Наречјем катунским и проговорио
И дух васионски у њему открио
У свему што си на њему творио
Творац је теби слао напутице
Преко катунске језикаонице
Да до Ориона Сатурна Нептуна
Стигнеш наречјем једнога катуна
И да узано катунско поднебље
Постане опширно небеско ходнебље
Једноплеменија  и једноземнија
Поезија је и све небеснија
Да, свагда ми драги неботиче
Небесима осијан песниче

И јеванђеља тако су створена
На наречју два три мајушна племена
Која су причала приче препричане
Док су саставнице биле углачане
А из сијасета усмених верзија
Оцедила се чиста поезија
Кад су словеса била намирена
Записана је  и опапирена
Та певанија безброј усменика
Поста писанија четири песника
Које сви знамо да опонашамо
Али да тако пишемо не знамо
Да, свагда ми драги особниче
Небесима осијан песниче

У надоблачној држави- собичку
Трон си поставио на једном камичку
Само је мисао ту могла порасти
А језиком се могла опасати
Са тог камичка необоривога
Гледао си престо престолодржнога
И обилазио мирове свемира
По овој страни чистога папира
Ту се изгнездио гнездо православно
И испилило пиле двојеглавно
И у уском шкрипу-сулундру
Подорлила крила небопару
Да, свагда ми драги побожниче
Небесима осијан песниче

Свемогућство ти је истину шаптало
А да је видиш очи ти је дало
И у души ти лучу искресало
И све границе у њој избрисало
Да у понорима и под понорима
У просторима и за просторима
У сну и иза снова и визија
Ко дан буде јасно Бог је поезија
Христос је дошао само да открије
Да је човек дело с Богом армоније
И мимотекуће сухоједеније
Каже све је ништа ако и све није
Да, свагда ми драги Богопримче
Небесима осијан песниче

Кад је Сатана с небројеном војском
После пораза на тлу васионском
Створио две војске од једног народа
И кренуо да лиши престола Господа
Искрцао се на Пољу Косовском
Цар Лазар је са књигом исконском
Одступио ка царству поетском
А непредата Милошева душа
Под барјацима звезда заставуша
Зауставила се поизнад Његуша
Докле се подигло море понад горја
Сем извиискре  изнад црногорја
Да, свагда ми драги испосниче
Небесима осијан песниче

Није те мучио ни постанак света
Ни птица ни риба ни других планета
Али јесте постанак човека
И смисао људског живота и века
Јер се у смислу његове судбине
И скривала суштина суштине
А суштина је у тајни човека
А тајна човеку човек је довека
Твар је од творца смисо од промисла
Остало све  је власништво бесмисла
Па и кад најдражи оде и нестане
Опет смисао живота остане
Да, свагда ми драги смислениче
Небесима осијан песниче

Искуство си будућег времена имао
И мислио да би се сећао
А сећао се да би осећао
Дубље него што си мислио и знао
Жива сећања на та осећања
Била су једина могућа сазнања
Да запамтимо једино и знамо
Зато нас и уче да заборављамо
Памћење није оно што је било
Већ оно у што се све преобразило
Памћењем се крају и приближавмо
Васкрсавамо и васионставамо
Да, свагда ми драги памјатниче
Небесима осијан песниче

Сви су песници у сваком песнику
И сви језици у сваком језику
И свака реч је оличење звука
И дамар неба и божја азбука
Сузвук и одзвук одзвон римарника
Језик у језику језици језика
Онај што царствује над свим језицима
Матерњи  је дао песницима
Упутио је  и тебе ка нама
У пустолину над пустолинама
Међу виорима да би виорио
И над виорима да би виор био
Да, свагда ми драги виорниче
Небесима осијан песниче

У земљи без тајне ти си тајна био
У њој си и себе од себе сакрио
Свету без светиње светиња једина
Свету  без истине једина истина
Ти си створио то племе и себе
Што не зна шта ће с тобом ни без тебе
А за дух си народа српскога
Учинио највише после Свемоћнога
И због тог греха морао си знати
Да ти ни гроб не може опстати
Да се ниси на Ловћен копао
Један од вас би лакше претекао
Да, свагда ми драги ископниче
Небесима осијан песниче

Три пута је ад триумфовао
Кад је победио и кад је пропао
И када су и после пропасти
Његови синови остали на власти
У новонасталој људској епопеји
Рађали су се нови садукеји
Који су свога Бога веровали
А Божијега сина одрицали
Јер човек верује све осим једнога
Да може бити човека чеднога
И да Господ опрашта свакоме грешнику
Колико и грешник својему крвнику
Да, свагда ми драги свесветниче
Небесима осијан песниче

Млади мучениче Христових година
Прошлост нам је будућност једина
Не остављај нас више и не дај нас
Сети се ко смо а не шта смо данас
Подсети Саву припитај Лазара
Размакни Небо да се не затвара
Ти пред Господом још имаш слободу
Да проговориш о своме народу
У те се уздамо од тебе иштемо
Пре него се као жути  избиштемо
И постанемо мимимосветна сорта
Што нема светиње сем запта зорта
Да, свагда ми драги заштитниче
Небесима осијан песниче

Дође и оно доба никадније
Свако постаде баш оно што није
Помислише  и твоји потомци
Ако нису Срби да су Црногорци
Када којега упитају ко је
Одговара да је све оно што није
Све баталио и испазарио
И постао све што није био
Не разликује истину од лаже
Али зна сваки шта треба да каже
А разнебошена и разњегошена
Лаж је била само губљење времена
Да, свагда ми драги братствениче
Небесима осијан песниче

Више нас нема у реалном свету
Али нас има свуд по интернету
На профилима и на сајтовима
По фејсбуцима и по порталима
Потврдили смо себе дигитално
А у стварности нас нема ни случајно
Направили смо од слика штитове
Преселили се у фотошопове
А ко није ћорав и уме да чита
Види другу страну и шопа и штита
И као легенде компјутерске сцене
Трајемо колико месечеве мене
Да, свагда ми драги мучениче
Небесима осијан песниче

Одломци из поеме објављене у новом колу Српске књижевне задруге

(Политика, 7. 1. 2017)

Advertisements