Кајл Мазуками: Најбоље брањени град у свету није Вашингтон него Москва

Ако Американци икада покушају нуклеарни удар на Москву, Руси располажу ракетним штитом који ће их зауставити

(National Interest, 21. 11. 2016)

uss_maryland

Најбоље брањени град у свету није Вашингтон. То је Москва. И док Дистрикт Колумбија има легије службеника Тајне службе и Државне безбедности у својој одбрани, руска престоница је једини град на свету – колико нам је познато – која у одбрани има ракете са нуклеарним бојевим главама. У питању је резултат једног изузетка утканог у четрдесет четири године стар споразум о контроли наоружања.

Године 1972. постигнут је Споразум о антибалистичким ракетама као договор о контроли наоружања између Сједињених Држава и Совјетског Савеза. За разлику од других споразума – који су се концентрисали на офанзивна оружја – овај се бавио ограничавањем дефанзивног наоружања, односно ракета које су конструисане да обарају долазеће нуклеарне бојеве главе. Према теорији која је поткрепила овај споразум, сматрало се да ће неограничени развој антибалистичких ракета на обема странама водити ка сталном расту арсенала офанзивних ракета, пошто би свака страна настојала да превазиђе све јачу и јачу противничку одбрану.

Споразум о антибалистичким ракетама није ставио ван закона сва оружја ове врсте: свакој страни је дозвољено да са највише стотину ракета брани једно место по свом избору. Сједињене Државе су одлучиле да свој одбрамбени систем распореде око ваздухопловне базе Гранд Форкс у Северној Дакоти, надајући се да ће тиме заштитити своје кључне и најпрецизније ракете од изненадног напада. Одбрамбени систем је кратко био у функцији пре него што је размонтиран; одбрана једне локације веома скупим системом није имала много смисла.

С друге стране, Совјетски Савез је био високо централизована држава у чијем се средишту налазила престоница Москва. Разарање Москве у изненадном нуклеарном првом нападу могло је да онеспособи Совјетски Савез да узврати сличном мером. Резултат је био систем А-35, комплетна ваздушно-одбрамбена мрежа која је дизајнирана да обезбеди преживљавање Москве у нуклеарном рату.

Систем А-35 је први пут предложен током 1950-их година када су америчке балистичке ракете потисле бомбардере као главну претњу Москви. Према изворном концепту, сматрало се да су потребне 32 антибалистичке лансирне постаје које би окруживале град, заједно са осам радара са упозорење и једним радаром за вођење тока битке. Током развоја, број постаја је сведен на четири а свака је имала осам лансера (укупно 64 ракете), али су ове ракете могле бити наоружане нуклеарним бојевим главама  што је у великој мери повећало њихову ефикасност. Уместо да уништава метак метком, систем антибалистичких ракета је уништавао метке добро темпираним ручним гранатама.

Систем је прво био наоружан антибалистичким ракетама А-350. Ове ракете су биле приближне величине са интерконтиненталним балистичким ракетама, а ракета је са течним горивом које је покретало тежила укупно преко 32 тоне. Наоружана са бојевом главом снаге од две до три мегатоне, пројектована је да пресретне долазећу бојеву главу на висини од 120 километара – довољно високо да термонуклеарни талас не оштети град испод ње. Поред ракета А-350, Москву су окруживала и четрдесет четири СА-1 противваздушна ракетна лансера, са дометом од педесет километара. Они су могли бити наоружани конвенционалним или нуклеарним бојевим главама а били су намењени пресретању непријатељских бомбардера.

Систем А-35 био је пројектован да заштити Москву и Кремљ против шест до осам интерконтиненталних балистичких ракета наоружаних нуклеарним бојевим главама. Главна америчка ракета у то време, ЛГМ-30 Минјутмен III могла је да носи три бојеве главе, што је укупно било између 18 и 24 бојеве главе.

Упркос овим припремама, нагло ширење нуклеарног арсенала обе стране водило је застарелости система А-35. У време када је комплетиран, систем А-35 морао се суочити са хиљаду Минјутмен III ракета, уз још шест стотина Поларис ракета са поморских платформи, што је бројка коју ниједан систем не може да заустави. До 1968. према америчком плану за нуклеарни рат, названом Јединствена интегрисана оперативна процедура (Single Integrated Operating Procedure, енглеска скраћеница SIOP), шездесет шест Минјутмен ракете и две Поларис ракете биле су намењене да уклоне ракете и радаре система А-350 у два разарајућа таласа, у нападу током кога би свака мета била нападнута са осам бојевих глава. Све у свему, невероватних 65.200 килотона нуклеарне ватрене моћи би било употребљено у нуклеарној опсади Москве која би потрајала свега неколико минута. (Ради поређења треба узети у обзир да је атомска бомба бачена на Хирошиму имала снагу од 16 килотона.)

Антибалистички систем је надограђен половином 1970-их. Нови А-135 систем је пројектован не само да заштити престоницу против свеобухватног нуклеарног рата већ и против ограниченог рата, неке непредвиђене ситуације или напада који би извео неки одметнути амерички генерал. Развој система почео је 1968. године али је оперативан постао тек 1989. године. Међутим, није сматран поузданим све до 1995. године.

А-135 подразумевао је суштинска унапређења. Додато је шездесет осам нових лансера ракета на првобитна тридесет два, па је Москва располагала са свих сто антибалистичких ракетних лансера предвиђених споразумом. Коришћена су два типа ракета, Новатор 53Т6 (НАТО класификација: Газела) ендоатмосферски пресретач и ОКБ Факел 51Т6 (НАТО класификација Горгон) егзоатмосферски пресретач. Оба пресретача била су наоружана бојевим главама од десет килотона, што је била много мања снага у односу на бојеве главе система А-350 и што сведочи о поуздању Москве у прецизност ових ракета.

Тридесет две Горгон ракете су исцрпеле свој употребни век 2002–2003. године, и повучене су из активне употребе до 2006. године. У међувремену, ракете 53Т6 су наводно замењене новим ракетама, такође именованим 53Т6, са дометом од осамдесет километара на висини од 30.000 метара.

Без обзира на увођење нових ракета у службу, будућност московског антибалистичког система је нејасна. Већи део постојећег система је стар и потребна му је замена. Ово је прилично скупо, а руски издаци за одбрану поново падају. У складу са новим СТАРТ споразумом држави је дозвољено да распореди свега 1.550 нуклеарних бојевих глава, и питање је да ли су бојеве главе употребљене у систему А-135 вредније на пресретачима балистичких ракета или на балистичким ракетама. Пре или касније, Москва ће морати да одлучи да ли ће одржавати овај ограничени систем или ће све ресурсе ставити у сврху нуклеарног одвраћања.

kajl-mizokamiКајл Мизоками (Kyle Mizokami) је аутор из Сан Франциска који пише о одбрамбеним и питањима националне безбедности. Његови радови објављени су у Дипломату, Форин полисију, Атлантику и другим листовима и интернет сајтовима. Оснивач је блога посвећеног безбедносним питањима Japan Security Watch који је активан од 2009. године

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

Оставите коментар