Роџер Пилк: Мој несрећни живот климатског јеретика

Моје истраживање је нападала „полиција мисли“ у штампи, активистичке групе које финансирају милијардери – па чак и Бела кућа

(Волстрит џорнал, 2. 12. 2016)

Тропска олуја „Артур“ одлази од обале Флориде, 2. јул 2014. (Фото: Getty Images)

Тропска олуја „Артур“ одлази од обале Флориде, 2. јул 2014. (Фото: Getty Images)

На моје изненађење, појавио сам се у депешама Викиликса које су објављене пред изборе[1]. У имејлу из 2014. године службеник Центра за амерички прогрес, који је основао Џон Подеста 2003. године, преузео је заслуге за кампању која ме је уклонила као писца на вебсајту FiveThirtyEight (538) Нејта Силвера. У имејлу, уредник климатског блога овог тинк-тенка предочио је једном од донатора, милијардеру Тому Стејеру: „Мислим да је поштено да кажемо, да би без Climate Progress-а[2], Пилк и даље писао о климатским променама за 538.“

Викиликс ми је обезбедио увид у свет који сам изблиза посматрао деценијама: дебату шта би требало радити у вези са климатским променама и улогу науке у тој расправи. Иако је прерано да кажемо како ће се Трампова администрација носити са научном заједницом, моје дуготрајно искуство показује шта се може десити када се политичари и медији окрену против непогодног истраживача – што смо видели и за време републиканских и за време демократских председника.

Разумем зашто господин Подеста – последњи менаџер кампање Хилари Клинтон – жели да ме искључи из дискусије о климатским променама. Када се покаже да је суштинско оспоравање академских резултата тешко, друге технике су потребне да би их потиснуле. То је начин на који политика понекад функционише, и универзитетски професори треба то да разумеју ако желе да учествују у тој арени.

Више забрињава степен у коме су се новинари и други академци прикључили кампањи усмереној против мене. Какву одговорност имају научници и медији да бране могућност за размену истраживачких резултата, о било којој теми, који могу бити несагласни са политичким интересима – укључујући и наше сопствене интересе?

Верујем да су климатске промене реалност и да емитовање гасова који изазивају ефекат стаклене баште оправдава акцију, укључујући и опорезивање емитера угљендиоскида. Али моја истраживања су ме довела до закључка које многи активисти који се баве климатским променама сматрају неприхватљивим: да су веома слабо поткрепљене тврдње да су урагани, поплаве, торнада и суше постали чешћи у Сједињеним Државама или на глобалном нивоу. У ствари, срећним сплетом околности наша ера не стоји лоше када су посреди екстремни климатски услови. Ово је тема коју сам истраживао и о којој сам објавио низ радова током последње две деценије. Моји закључци су можда погрешни, али мислим да сам стекао право да поделим ове истраживачке резултате без ризика по моју каријеру.

Уместо тога, моје истраживање је годинама под константним нападима активиста, новинара и политичара. Године 2011. аутор у листу Форин полиси указао је да ме неки оптужују да сам „негатор климатских промена“. Ову титулу сам заслужио, како је објаснио аутор, „преиспитивањем неких графикона које су објављени у извештају Међувладиног панела за климатске промене (Intergovernmental Panel on Climate Change, енглеска скраћеница IPCC).“ То што је довољно да један истраживач постави питања о Извештају ове агенције, у области у којој је стручан, да буде уваљан у катран и проказан као негатор једне појаве открива групно мишљење на делу.

Да, ја имам право да преиспитујем извештај Панела за климатске промене из 2007. године, који укључује графикон који треба да покаже како се повећавају трошкови узроковани временским непогодама услед глобалног пораста температуре. Касније је откривено да је графикон заснован на исфабрикованим и нетачним подацима, што сам документовао у својој књизи The Climate Fix. Научник који је ангажован у индустрији осигурања Роберт-Мјуир Вуд из Рист менанџмент солушнса је прогурао графикон у извештај Панела за климатске промене. Он је објаснио – у јавној дебати са мном која је одржана у Лондону 2010. године – да је укључио графикон који је погрешно означио зато што је очекивао да ће будућа истраживања показати међузависност између повећаних трошкова узрокованих временским непогодама и раста температуре.

Када је његово истраживање коначно објављено 2008. године, доста после извештаја Панела, закључци су били супротни: „Пронашли смо недовољно доказа да бисмо тврдили да постоји статистичка међузависност између глобалног раста температуре и прорачунатих губитака због непогода.“ Упс.

Панел никада није обзнанио да је дошло до забуне, али су наредни извештаји исправно предочили научне податке: не постоји снажна основа за повезивање катастрофа узрокованих временским непогодама са хуманогеним климатским променама.

Уистину, олује и друге екстремне појаве се и даље дешавају, са разарајућим последицама по људе, али историја показује да ситуација може да буде много гора. Урагани класе 3, 4 и 5 праве клизишта у Сједињеним Државама од урагана Вилма из 2005. године, што је до сада најдужи забележени период. Ово значи да је кумулативна економска штета од урагана у последњој деценији неких 70 милијарди долара мања него што бисмо очекивали према дугорочном просеку, како стоји у истраживању које сам обавио са колегама. Ово је добра вест, и требало би да буде у реду да то кажемо. Ипак, у данашњој до крајности поларизованој дебати о клими, сваки случај екстремних временских прилика постаје повод за политичке иступе.

С времена на време звао сам политичаре и извештаче који су прелазили границе онога што је подржано научним истраживањима, али неки новинари су се редовно оглушавали о ове позиве. Током 2011. и 2012. године сам указао на мом блогу и преко друштвених мрежа да је водећи извештач Њујорк тајмса о временским приликама, Џастин Џилис, нетачно приказао везу између климатских промена и несташица хране, и односа између климатских промена и катастрофа. Његово извештавање није било конзистентно са гледиштима већине експерата, или са доказима. Као одговор он ме је блокирао на свом Твитер налогу. Други извештачи су исто поступили.

Августа ове године, на Твитеру сам критиковао лоше извештавање интернет сајта Mashable  о наводно долазећој ураганској апокалипси – укључујући и малициозно погрешно цитирање мојих навода у карикатуралној улози климатског скептика. (Погрешни наводи су касније уклоњени.) Водећи уредник за науку ове публикације, Ендрју Фридман, срећом је објаснио путем Твитера да је ово понашање разлог „зашто си на ‘не контактирај’ списку многих извештача независно од твоје експертизе“.

Нисам знао да репортери имају овакве листе. Али сам схватио о чему се ради. Нико не воли да му се каже како је погрешно известио о резултатима научних истраживања о климатским променама. Неки верују да ће повезивањем екстремних временских прилика са емисијом гасова који поспешују ефекат стаклене баште помоћи промовисање својих циљева у сфери климатске политике. Поред тога, лоше вести доносе кликове.

Ипак, више је овде посреди од мрзовољног реаговања окорелих репортера на гласног професора. Године 2015. цитирала ме је у Лос Анђелес тајмсу репортер и добитник Пулицерове награде Пејџ Ст. Џон, истичући очигледан закључак да политичари користе тренутне временске прилике да ојачају случај за делање у вези са климатским променама, чак иако је научна основа за ово танка или упитна.

Госпођу Ст. Џон су изложили руглу њене колеге у медијима. Убрзо након тога послала ми је мејл о поуци коју је извукла из целог случаја: „Требало би да дођете са упозоравајућим натписом: цитирање Роџера Пилка сручиће на ваш рад олују лондонског Гардијана, Мадр Џоунса[3] и Медиа метерса[4].“

Или обратите пажњу на новинаре који су помогли да ме истисну са сајта FiveThirtyEight. Мој први чланак, објављен овде 2014. године, био је заснован на консензусу Панела и рецензираних истраживања. Указао сам да глобални трошкови које узрокују временске катастрофе расту нижом стопом од раста БДП-а, што је веома добра вест. Катастрофе се и даље дешавају, али њихови утицаји на економију и људе мањи су него у прошлости.

Овај чланак је изазвао интензивну медијску кампању која је довела до мог отказа. Аутори у Слејту, Салону, Њи рипаблику, Њујорк тајмсу, Гардијану и други су ме почистили.

У марту 2014, уредник FiveThirtyEight сајта Мајк Вилсон деградирао ме је са места запосленог аутора на статус „фриленсера“. Неколико месеци касније одлучио сам да напустим сајт, када је постало јасно да више неће да објављују моје радове. Светина је славила. ClimateTruth.org, који је основао некадашњи члан Центра за амерички прогрес Бред Џонсон, саветован од Мајкл Мена из Пен стејта, назвао је мој одлазак „победом за истину о клими“. Центар за амерички прогрес обећао је свом донатору господину Стејеру још сличних успеха.

Међутим, „полиција мисли“ посвећена клими и даље није завршила свој посао. Комитет Сената позвао ме је 2013. године на неколико саслушања на којима сам требао да сумирам научне податке о односу временских катастрофа и климатских промена. Као професор на јавном универзитету био сам срећан да то учиним. Моје сведочење било је снажно, и било је добро повезано са закључцима Панела и програма Владе Сједињених Држава посвећеног климатским наукама. Ови закључци нису указивали на повећан тренд у броју урагана, поплава, торнада или суша – у Сједињеним Државама или на глобалном нивоу.

Почетком 2014, недуго пошто сам се појавио пред Конгресом, саветник председника Обаме за науку Џон Холдрен сведочио је пред истим Комитетом Сената за животну средину и јавне радове. Он је упитан о његовим јавним изјавама – које су по свој прилици биле контрадикторне са научним консензусом о екстремним временским приликама а које сам ја раније презентовао пред истим телом. Господин Холдрен је реаговао опште познатим приступом напада на гласника, казујући сенаторима неистину да моја гледишта „не одражавају консензус мишљења у науци“. Господин Холдрен је потом објавио необичан есеј, од готово 3.000 речи, на интернет сајту Беле куће под насловом „Анализа изјаве Роџера Пилка, Јуниора“. Овај есеј се и даље налази на истом месту.

Претпоставио сам да је реч о раду достојном председничког саветника за науку. Међутим, напис господина Холдрена чита се као на брзину написана објава на блогу посвећеног онлајн климатској расправи, дупке пуна грешака и погрешних оцена.

Када Бела кућа окачи мету на ваша леђа преко свог вебсајта, људи примећују. Готово годину дана касније, допис господина Холдрена послужио је као основа за истрагу мојих навода представника из Аризоне Раула Грајџевла, демократе из Комитета за природне ресурсе. Овај представник је написао у писму мом универзитету да сам ја тема истраге зато што је господин Холдрен „истакао оно за шта је веровао да су озбиљни погрешни наводи господина Пилка о научном консензусу о климатским променама“. Он је ово писмо објавио широкој јавности.

Показало се да је ова „истрага“ била фарса. У писму је Грајџевл сугерисао да смо ја – и шесторица других чланова академска заједнице са очитим јеретичким гледиштима – могли бити на платном списку Ексон мобајла (или можда илумината, не сећам се тачно). Он је затражио детаљне податке о финансирању мојих истраживања, мејлове и сличан материјал. Након засноване критике коју су упутили Америчко метеоролошко друштво и Америчка геофизичка унија, представник Грајџевл је уклонио писмо са свог интернет сајта. Универзитет у Колораду је одговорио на захтев и одговорио је да никада нисам финансиран од компанија за фосилна горива. Моја јеретичка гледишта потичу од истраживања која су имала подршку америчке владе.

Међутим, штета по моју репутацију је већ била начињена, и можда је ово и био циљ. Истраживање и уопште бављење климатским променама је постало дефинитивно мање забавно. Тако сам отпочео истраживање и подучавање у другим областима, а ова промена је представљала право освежење за мене. Не брините за мене: ја имам стални посао и подршку кампуса и настављача. Нико не покушава да ми дâ отказ због мојих нових истраживачких ангажмана.

Лекција овог случаја је да усамљени академик не може да парира милијардерима, снажно подржаним групама за подршку, медијима, Конгресу и Белој кући. Ако академски свет – у било ком својству – треба да игра смислену улогу у јавној дебати, земља мора више да се ангажује у подршци добронамерних истраживања, чак иако су истраживачки резултати недобродошли. Ово подједнако ваши за републиканце и демократе, као и за администрацију новоизабраног председника Трампа.

Академици и медији посебно треба да подрже разнолика гледишта уместо да буду служавке политичких смицалица покушавајући да искључе гласове или да уруше репутацију и каријере. Ако академици и медији не подржавају отворену дебату, ко ће?

roger_pielke_jrРоџер Пилк (Roger Pielke Jr.) је професор и управник Центра за спортску управу (Sports Governance Center) на Универзитету у Колораду. Његова најновија књига је „The Edge: The Wars Against Cheating and Corruption in the Cutthroat World of Elite Sports” (Roaring Forties Press, 2016)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Прим. ММ: Мисли се на америчке председничке изборе.

[2] Прим. ур: Climate Progress је део Подестиног Центра за амерички прогрес и на њему су објављена два чланка (први, други) против Пилковог на сајту 538. Више о целој полемици можете прочитати на енглеском овде.

[3] Прим. ММ: Mother Jones је амерички прогресивистички часопис који извештава о питањима животне средине, људским правима и култури. Скраћено се наводи као MoJo.

[4] Прим. ур: Media Matters for America (MMfA) је прогресивистичка организација за надгледање медија, чија мисија подразумева и исправљање „конзервативних дезинформација“ у САД. Основао ју је 2004. године Дејвид Брок, бивши конзервативни новинар који је постао либерал.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s