Католичка црква у Србији очекује долазак папе
Међународна бискупска конференција заседала је ове недеље у Београду, а једна од главних тема биле су припреме за посету Светој столици. – Теолошко-катехетски институт у Суботици ускоро би требало да прерасте у факултет, сви студијски програми су већ спремни
Станислав Хочевар: Ако у Србију могу да долазе чак и они политичари који нису увек чинили добро овој земљи, било би и више него природно да дође и папа (Фото: А. Васиљевић)
Уз редовне извештаје о животу бискупија, чланови Међународне бискупске конференције Светог Ћирила и Методија папи Фрањи пренеће да га католички верници у Србији жељно ишчекују. Бискупи, чланови конференције, Ватикан ће посетити крајем јануара. Како објашњава београдски надбискуп Станислав Хочевар, још пре неколико година ово црквено тело упутило је папи позив да посети Србију.
– Нема потребе да тај позив на овом састанку са папом Фрањом понављамо или потврђујемо, али ћемо свакако рећи да га читава Католичка црква у Србији са великом радошћу чека. Католици стално промовишу помирење, екуменски дијалог, па се надам да ће и друштво у Србији и влада, а нарочито већинска, православна црква, имати разумевања за нашу жељу да нас у земљи у којој живимо посети поглавар цркве којој припадамо. Очекујемо од свих надлежних да то схвате. Ако могу сви политичари да долазе у Србију, па чак и они који нису увек чинили добро овој земљи, било би и више него природно да дође и папа – каже у разговору за „Политику“ београдски надбискуп Станислав Хочевар.
Међународна бискупска конференција заседала је ове недеље у Београду, а једна од главних тема биле су припреме за посету Светој столици. Чланови бискупске конференције редовно, на сваких пет година, одлазе у Ватикан где се састају са папом и председницима свих конгрегација.
– Једно од већих питања које треба папи Фрањи изложити јесте стална опасност да млади, нарочито припадници мањина којима су матичне државе већ у Европској унији, одлазе и да треба размишљати како им помоћи и тај процес зауставити. Разговараћемо и о начинима како да побољшамо пензионо и здравствено осигурање за наше свештенике будући да је оно што држава даје мало – наглашава надбискуп Хочевар.
Тема разговора бискупа са папом Фрањом биће и црквено школство. Србија је са Светом столицом пре неколико година потписала споразум о високом образовању. Како објашњава београдски надбискуп, он омогућава лакшу нострификацију диплома католичких вероучитеља који су школовани у другим државама, будући да у нашој земљи још не постоји високошколска установа за њихово образовање.
– Ми имамо Теолошко-катехетски институт у Суботици и надамо се да ће он ускоро да прерасте у факултет, будући да су сви студијски програми већ готови. Такође, на овој седници основали смо комисију која ће радити на изради нових уџбеника за наставу веронауке у основним и средњим школама. Рок за завршетак тог посла је две године и ми ћемо нове уџбенике до тада и добити – наглашава надбискуп Хочевар.
Бискупска конференција Светог Ћирила и Методија основала је на овом заседању и комисију „Правда и мир“, која ће се, између осталог, бавити питањима миграција. Бискупи су, у паузи заседања, обишли камп за мигранте у Крњачи. У овом као и у другим камповима у Србији свакодневно је присутна хуманитарна организација Католичке цркве „Каритас“ која помаже избеглицама на различите начине.
– Ми морамо чувати достојанство људског бића, али и промовисати разумевање и мир у свету. Међутим, не ради се само о томе како помоћи мигрантима, већ треба проучити и зашто до миграција долази. И тиме ће се бавити комисија „Правда и мир“. Да ли, гледајући са хришћанске тачке гледишта, треба да опстане садашњи светски поредак у којем су једни врло богати, а други јако сиромашни. Јер како само Свето писмо каже, земља је Господња и све што је на њој. Земља, као и сва добра, не сме да припада само једном делу човечанства – истиче надбискуп Хочевар.
Католичка црква није се мешала у канонизацију православних светаца
Иако наводи да му се посета папе Србији чини све извеснијом, нарочито после сусрета поглавара свих католика и руског патријарха, надбискуп Хочевар истиче да је у српској јавности, ипак, још увек премало присутна свест о томе да католици у Србији немају никакву одговорност за подручје Хрватске. Како додаје, упркос томе, они су стално условљени да до папине посете нашој земљи не може да дође док се не рашчисте догађаји из времена Другог светског рата који су се одиграли на територији НДХ.
– Католички бискупи Хрватске још 1. маја 1995. године упутили су посебно писмо својим верницима у којима су молили за опроштење ако су у прошлости католици у Хрватској било шта сагрешили као црква. Папа Јован Павле Други је у јубиларној години 2000. молио за све који су на било који начин сагрешили, а припадали су Католичкој цркви, не само за бискупе, свештенике, монахе, него за све који су били крштени у Католичкој цркви. У Ватикану је од те године било много тзв. покорничких богослужења. Папа Фрањо, као што знамо, основао је посебну међународну комисију да би се боље проучила историјска улога Алојзија Степинца. Много се, дакле, ради на томе. Али, католици се јако чуде како то да се од њих захтева толико проучавање, а није се поступило на исти начин када је СПЦ проглашавала своје свеце. Ако би се истим критеријумима проучавали свеци које је прогласила СПЦ, да ли би они били задовољени? Али, католичка црква се није мешала у канонизацију светаца на које би можда она имала замерке. Знамо да, на пример, ни у самој српској јавности није било јединственог мишљења око канонизовања владике Николаја Велимировића, али он је, ипак, уврштен у ред светих без дубљег разматрања тих замерки – каже надбискуп Хочевар.
Јелена Чалија
Наслов: Стање ствари
Categories: Преносимо
„Глас Цркве: Хочевара прогласити непожељним за СПЦ!
„Глас цркве“ поводом изјаве челног човека католичке цркве у Србији о Светом Николају
31. октобра 2016.
ПОВОДОМ изјаве београдског надбискупа Станислава Хочевара објављене пре неколико дана у једном дневном листу, уредништво и редакција часописа и издавачке куће “Глас цркве” из Шапца покренули су петицију Светом архијерејском синоду Српске православне цркве.
У њој се захтева да се због увреда верујућег православног српског народа и Српске православне цркве надбискуп Хочевар прогласи за персону нон грата – непожељну особу у Српској православној цркви, речено је “Новостима” у тој издавачкој кући Епархије шабачке.
Из “Гласа цркве” истичу да Хочевар “спочитава” своме понтифексу папи Фрањи и СПЦ што њихова заједничка Комисија “проучава историјску улогу Алојзија Степинца”.
– Католици се јако чуде како то да се од њих захтева толико проучавање, а није се поступило на исти начин када је СПЦ проглашавала своје свеце. Ако би се истим критеријумима проучавали свеци које је прогласила СПЦ, да ли би они били задовољни? – пита се надбискуп. – Знамо да, на пример, ни у самој српској јавности није било јединственог мишљења око канонизовања владике Николаја Велимировића, али он је, ипак, уврштен у ред светих без дубљег разматрања тих замерки.
Дугогодишњи директор и уредник “Гласа цркве”, протођакон др Љубомир Ранковић, у изјави за наш лист каже:
– Поређење Светог владике Николаја Српског са Алојзијем Степинцем је болно и увредљиво, дрско и безочно, тим пре што долази од највишег католичког прелата у Србији.“
Вечерње Новости
СРБИН ИНФО:
“ЕKУМЕНИЗАМ – ГРЉЕЊЕ ЗАКЛАНОГ И КОЉАЧА
категорија Црква / дана 01/11/2016 у 11:50 часова /
Rezultat slika za злочини ндх
«Хоћу да видим својим очима како ће јеленче лећи поред лава, и како ће устати заклани и загрлити се са оним ко га је заклао.»
Достојевски
Нема дана да не прочитамо нешто око уједињења растављених пре 960 година. Истина, ретко су се они који су се раздвојили, поготово толико векова, помирили и ујединили. Православни народи, вековима тлачени, убијани и понижавани од католика, питају се, коме је пало на памет да се католици и православни уједине, односно да православни нестану, а да им врховни поглавар буде римски папа.
Да не идем далеко, позабавио бих се питањем које нас Србе највише интересује. Како је могуће да католичка црква у Хрватској, која је била и остала највећи српски непријатељ, која је од постанка ова два народа, била на страни највећих српских непријатеља, која је благосиљала злочине над Србима и масовно и активно учествовала у њима, добија подршку неких православних свештених лица? Како заборавити да су усташки злочини били под патронатом католичке цркве у Хрватској, да су многи католички свештеници директно учествовали у злочинима над Србима, посебно за време НДХ и у последњем рату? Како ујединити вере које су се одвојиле 1054. године, због разлога који до данас нису превазиђени?
Ова генерација Срба итекако памти Други светски рат и посебно грађански рат деведесетих, па да подсетим читаоце о злочинима усташких зликоваца, из скраћеног писма хрватског професора Првослава Гризогона, 8. фебруара 1942, Алојзију Степинцу, које се чува у британском Министарству спољних послова у Лондону.
„Пуних десет месеци кољу се по Хрватској на најзверскији начин Срби и уништавају се милијарде њихових имања, а црвенило стида и гнева на лицу је сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је стварањем јадне НДХ. Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина и др. и траје до ових дана. Није страхота само у убијању свих Срба, стараца, жена и деце, него у убијању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе набијали су на колац, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полевали их кључалом водом и онда им месо солили и дерали, копали им живима очи, резали уши, нос, језик, српским свештеницима резали ножем браду, одсецали им полне органе и гурали у уста, везивали их отрага за камионе и онда са њима јурили, пребијали им ноге и руке, забијали им ексере у главу, бацали их живе у јаме и бунаре… и остала мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.
Хиљаде и хиљаде српских лешева носили су Сава и Дунав, на лешевима је писало, правац Београд, путујте краљу Петру. Милеву Божиновић из Табанџе живу су распорили и извадили нерођено дете, хиљаде печених српских глава…. У Глинској православној цркви био је покољ преко три хиљаде Срба, а жене су силоване и у олтарима српских цркава.“
Даље господин Гризогоно решава дилему зашто пише Степинцу који није политичар. Ево зашто.
„У свим овим страшним злочинима који су више него безбожни, учествовала је и католичка црква и то на два начина, велики број свештеника, клирика, фратара и организоване католичке младости, учествовало је веома активно. Католички свештеници постали су логорници и таборници усташки, одобравали су и сами клали друге хришћане. Чак је један католички поп заклао српског православног свештеника.
Друго, католичка црква покрстила је све преживеле Србе и док се земља још дими од крви невиних мученика, свештеници, фратри, часне сестре, носиле су у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу.
Иако се ми, Хрвати, нећемо никако моћи с овим опрати од срамоте, коју нам навукоше усташки злочини, ипак можемо своју одговорност смањити пред светом и својом савешћу ако дигнемо глас против свега наведеног.’’
Степинац на ово писмо часног професора, никада није одговорио. Католичка црква у Хрватској, никада се није ни оградила ни извинила за ове злочине.
Један од највећих усташких крвника, чије име носе многе улице у данашњој Хрватској, Миле Будак, написао је 3. аугуста 1941.
„Треба се сетити да је католичка црква , која није терористичка организација, нити је воде малоумни, водила шест крсташких ратова за ослобођење Христова гроба. И ишло се тако далеко да су и деца ишла у крсташке ратове. Кад је то било у 11. и 12. веку, сигуран сам да католичка црква разуме и с правом подржава, усташку борбу.“
Ових би дана или месеци, Степинац требао постати светац католичке цркве, а не дуго после тога, кажу екуменисти свих боја, нестало би Српске православне цркве, нестало би српске историје и традиције, које је вековима чувала и бринула о њима управо она, Српска православна црква. Веру нам је одржала, јер ни Патријарси ни Митрополите, ни Епископи, ни свештеници нису били екуменисти. И то много пре Павелића и Туђмана. Нажалост, бојим се да смо данас у неким другим временима и да су безбожници и екуменисти преузели главну реч.
Фјодор Достојевски пише да једна мајчина суза за изгубљеним дететом, не вреди све ратове овог света. А у генијалном делу „Браћа Карамазови“ по многима најумнији писац свих времена пише пар реченица која изврсно осликавају екуменисте:
„Ако у то време будем мртав, нека ме васкрсну…. Хоћу да видим својим очима како ће јеленче лећи поред лава, и како ће устати заклани и загрлити се са оним ко га је заклао. Хоћу да будем ту када сви наједном дознају ради чега је све тако било“.
Извор: Царса
Драган Славнић
Њиховом лицемерју нема краја – поредити Владику Николаја и Степинца? Једноме се замера што није комуниста, а другоме за геноцид над милион убијених, још толико протераних и покрштених? То само Запад може.
Папа Фрања, његов викар у Србији а и цели римо-католички свет веома добро знају зашто је папа Пије 12. 1941. године именовао Алојзија Степинца за Војно-духовног поглавника усташко-домобранске војске. Исто тако веома добро знају зашто је тај исти папа инагурисао, подржавао, а након рата и скривао по ватиканским самостанима многе ратне злочинце како из Хрватске, тако и из других држава. Наравно, похарано злато жртава хрватских логора, које су принели Анте Павелић и остали злочинци Ватикану јесте значајан разлог али не може бити и једини због којег их је папа Пије 12. именовао, одликовао а након рата и скривао.
Из наведених примера, уколико упоредимо Светост папе Пија 12. и садашњег Фрање, долазимо до закључка да међу њима готово да нема разлике, сходно времену и околностима и један и други су на ‘ватиканској мисији’, за време ратова то је пљачка, убијање и унијаћење не римо-католика а у мирнодобским временима, екуманизам, проглашавање светим заслужних ратних викара и крсташа.
Дакле, континуитет римо-католичког крсташтва никада није био споран јер никада и није прекидан. Та мисија је основа постојања ватиканске цркве.
WWXZZZYYY
Хрватска државност, формирање усташке војске са ватиканским поглавицама на челу, највећи злочини у историји човечанстава почињени од стране те исте војске и поглавица за време 2. Св. рата (за које још увек нико није одговарао !) а затим, у данашње време, проглашавање тих злочинаца за свете, лагање и скривање непобитних чињеница, извртање историје и екуманистичка мисија за нека наредна покатоличавања, нам говоре да је Ватикан одувек био главни конструктор и покретач свих недаћа које су нас снашле и што је најбитније, са перспетивом да се највероватније НИКАДА неће ни покајати и признати своја злодела, већ ће покушавати да их сакрије и маргинализује.
I beogradski nadbiskup i beogradski muftija su ugledne i cenjene licnosti koje predstavljaju nase gradjane katolike i muslimane. Ti gradjani imaju ista prava kao i pravoslavni i Ustav Srbije ni na koji nacin ne zabranjuje posetu Pape ili kalifa nasoj zemlji.
U ovom clanku g. Hocevar (Slovenija, 1945) podvlaci davnasnju zelju nasih katolika da papa poseti Srbiju (sto je zelja i mnogih pravoslavaca – kao na pr moja). Pored toga najavljuje posetu biskupske konferencije Vatikanu i teme koje ce biti prenesene papi.
U ovom clanku g. Hocevar ni u jednom trenutku NE POREDI Stepinca i Velimirovica. On NE POREDI ni njihovu ulogu, ni njihova dela, ni njihove tragove. On samo kaze :
– Da ni u SPC nije bilo jedinstvenog misljenja povodom kanonizacije Velimirovica.
– Da se Vatikan nije mesao u kanonizaciju srpskih svetaca.
– Da je papa predlozio – a SPC prihvatila – medjunarodnu komisiju za proucavanje istorijske uloge Stepinca.
To pise u clanku. To su cinjenice.
А шта би друго лапрдао римокатичички папољубац и сатаниста!!!