Седамнаестог октобра, на састанку Савета министара спољних послова Европске уније одржаном у Луксембургу, усвојен је извештај о Србији у којем се наглашава како се од наше земље очекује усклађивање са спољном и безбедносном политиком ЕУ, и, разуме се, наставак нормализације односа са Приштином. Уједно се наша земља охрабрује да настави спровођење законодавних реформи и њихову ефикасну примену у кључним областима: правосуђу, борби против корупције и организованог криминала и слободи изражавања и медијским слободама. А пре свега: неопходно је да Србија усклади своју политику са спољном и безбедносном политиком ЕУ, што ће рећи како нема више никаквих одступања од онога што пропише Брисел, односно његов даљински управљач с друге стране Атлантика.
Готово је са привидом о такозваној самосталности Србије, о способном вођи који наводно следи својевремено успешно врлудање Јосипа Броза између два супротстављена блока како би задржао неутралност ЈУгославије. Заборавља се како су данашње прилике и односи у свету сасвим друкчији од оних пре педесет или шездесет година и да ЕУ никако не пристаје да нека мала земља – која би желела да постане њена чланица – води неку своју самосталну политику, већ је мора подредити потребама и захтевима Брисела.
И док Велика Британија напушта Европску унију, а неке друге чланице такође размишљају да следе овај пример, представници наше извршне власти, поготово председник Владе, не престају да уверавају грађане Србије како је за нашу земљу најбоље решење приступање тој организацији европских држава. Партије које су освојиле власт 2012. године, дотле заклете противнице ЕУ, после победе на изборима, „окренуле су ћурак наопако” и прихватиле пароле претходних влада : „Европа нема алтернативу”, „Србија је у Европи”, па тако и ону за коју је било од самог почетка јасно да се никада не може остварити: „И Европа и Косово.” Затим су, испуњавајући сваки услов који им стигне из Брисела веровали да тако земљу воде у Европску унију. С друге стране, све је неизвесније какве су праве намере Брисела са Србијом, да ли јој је она уопште занимљива као чланица, или само као вечити кандидат попу Турске?
Следећег дана после састанка Европске комисије у Луксембургу стигао је још један непредвиђени ударац. Наши представници који под надзором ЕУ у Бриселу воде преговоре са представницима Приштине били су непријатно изненађени када су им достављени нови, накнадни, захтеви који се сада први пут помињу у отвореном поглављу 35 (најважнијем у преговорима за приступање Европској унији). Према овим условима, Србија мора да престане да финансира привремена општинска већа, да се сложи са тиме да Приштина управља електраном „Газиводе”, затим да се Србија обавеже да Приштини шаље тромесечне извештаје о исплатама пензија бившим полицајцима и судијама који су сада запослени у „институцијама“ Косова. Сем тога, мора да пристане и на то да јој Приштина доставља документа на којима су симболи државе Косово, дозволи улазак држављана трећих земаља са Косова у Србију и најзад да угаси паралелне структуре Србије на Косову и Метохији.
Нема никакве сумње да ће ЕУ одлучно захтевати од наше земље да испуни све ове услове (а затим и многе друге), па ће можда и највећи оптимисти про-Европљани у Србији коначно доћи до закључка да је ће најпре бити остварена идеја коју нико не помиње: „Ни Европа ни Косово!”
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар