Драгољуб Збиљић: Иван Клајн, сто година после прве окупације ћирилице у Србији

Иван Клајн: Одбрана српског језика и ћирилице од бранитеља исте

Др Иван Клајн

Др Иван Клајн

У новогодишњем и божићном броју НИН-а, пренео сам оптужбе самозваних „бранилаца ћирилице“ који тврде да и Матица српска и САНУ спроводе „хрватску језичку политику“ и да су то својевремено чинили чак и Александар Белић и Павле Ивић, у жељи да „српски народ полатинче и поунијате“.

Читалац, потписан као „Стари Вујадин“, сад ми пише: „Очекивао сам да ћете одговорити на те чудне оптужбе, макар да бисте одбранили успомену на двојицу великана. У следећем броју, међутим, ви сте прешли на друге теме.“

Шта да вам кажем, чика Вујадине? Оптужбе за издају у Србији падају врло лако, а најлакше кад су у питању језикословци. Погледајте, само, тог Вука Караџића: живео у Бечу, дружио се са Словенцем Копитарем, оженио се Швабицом, ћерци дао име Вилхелмина, посећивао Гетеа и друге Немце, постао дописни члан Академија у Бечу и Берлину, добијао почасне докторате с немачких Универзитета!… А, тек, Ђура Даничић? Отишао, замислите, у Загреб, и тамо Хрватима, латиницом, покренуо „Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности“, ЈАЗУ, оне исте која ће у наше доба променити име у ХАЗУ! Шта, онда, да очекујете од Белића, Ивића и њихових наследника?!

Узгред, једна од главних замерки српским лингвистима у поменута три писма је да су се „перфидно политикантски… одрекли имена нашег, српског језика, и заменили га Белићевим измишљеним називом српскохрватски језик“. Ако наши писмописци верују да је Белић „измислио“ термин српскохрватски, варају се. Тај термин је први употребио Јакоб Грим, немачки филолог, још 1824, у предговору свог превода Вукове српске граматике.

Током деветнаестог века и други слависти широм света, прихватили су тај двочлан назив јер су се уверили да ко једном научи српски не мора испочетка да учи хрватски и обратно. Једино се на Балкану та блискост сматра за несрећу, па у једној држави разбијају ћириличне табле, у другој неки лингвисти оптужују Хрвате да су Србима „украли“ језик као замену за свој кајкавски и чакавски, док у трећој један професор (Ферид Мухић из Сарајева) тврди да постоји, заправо, само, босански језик, посведочен још у 17. веку, а да су га Срби и Хрвати касније присвојили и назвали га сопственим именом.

Аутор текста: др Иван Клајн

Извор: nin.co.rs

Приредио: пф Велибор Михић, лингвист

(Башта Балкана)

Драгољуб Збиљић: Сто година од прве окупације ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем  не баве. Јер, када би се тиме бавили, потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији

Драгољуб Збиљић

Драгољуб Збиљић

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век, када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године.

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против православља, а  тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом. На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената, после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници најуспешнији противници ћирилице

Највећи и најуспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма – на једини могући начин, какав постоји у целом свету, преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику – они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи најуспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику 1954. године, када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн, који је данас на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика, манипулише почетком ове године својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци за нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који, с Клајном на челу, доносе и даље уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у  свету и залажу за настављање неодрживе „двоазбучности“ у спасавању ћирилице. Лингвиста Клајн, тобож, брани, ненападнуте мртве великане Белића, Ивића и друге двоазбучњаке да би тиме и себе уврстио међу лингвисте бранитеље чувених лингвиста какви су били споменути велики лингвиста Павле Ивић и, пре њега, чувени Александар Белић. Клајн у томе игра подмуклу игру. Манипулишући нечијим „нападима“ на великане српске лингвистике, он покушава да спере своје лоше поступке са себе и данашњих лингвиста – којима више не забрањују да се баве одрживим решењем питања српске језичке норме и решењем питања писма у језику Срба; зна се да ни Белић ни Ивић нису, једноставно, смели у свом веку да се баве одбраном српског језика и ћирилице на било који нормалан начин, него једино кроз „српскохрватски језик“ и кроз решење питања писма Срба у двописму само за Србе – да би само Срби данас изгубили своје писмо наметањем туђег писма из времена окупација.

Комунизам је у многим елементима био окупаторски систем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике – православље и ћирилицу – без којих Срби не постоје као старији аутохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупаторима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година, јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице када је измишљено „богатство двоазбучја“, које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе на два актуелна писма у писању свога језика. Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима  и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој језик туђим писмом.

Данашње манипулације у српској лингвистици

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он у НИН-у (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо – у НИН-у – одговори) измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (неки од њих) животно приморани у борби против српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке политике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српски језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корисна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик. Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући начин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не хрватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти и данас манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању српског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој политици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо и погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је равно сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским институцијама води и данас када им, као раније, нико не брани да се баве нормалном стандардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности новосадског Језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика је и даље у југословенском комунистичком мраку.

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s