Драган Вујичић: Сребреница – геноцидни медијски утисак

Излагање на трибини „Разговори о Сребреници“ у организацији Српског удружења „Ћирилица“, 19. јула 2016.

Драган Вујичић, новинар "Новости"
Драган Вујичић

Уважена господо, морам да кренем од наводног српског геноцида у Сребреници који нас је и окупио у „Ћирилици”.

Оно што је мени најинтересантније код овог фантомског геноцида је да се после њега број Бошњака драматично повећао.

Геноцид над Бошњацима како доказује Сарајево, вршен је на територији целе Босне. И, тако се десило да они од народа који је према попису из 1991. чинио 43,47 одсто становништва нарасту 2013. на народ који броји преко 50 одсто целокупног становништва БиХ.

Према пресудама Хашког суда српским официрима од 2001. српске снаге су на овом подручју убиле између седам и осам хиљада људи и то су етаблиране цифре око којих у тзв. светском јавном мњењу не одустаје. Узалуд што је Хашки суд у пресудама на последња два процеса Толимиру и Караџићу овај број морао да ревидира на 4.970 односно 5.115.

Седам до осам хиљада „мртвих“ и даље се држе.

Овај нонсенс прошле године, анализирали су и амерички професори Херман и Петерсон чланови интелектуалне групе професора Ноама Чомског за кога се каже да представља савест интелектуалне Америке.

У својој студији посвећеној две деценије од наводног српског геноцида они су указали на ову, невероватну је стабилност збира од 8.000 убијених муслиман.

Између осталог рекли су:

”У највећем броју случајева изненадног катастрофалног губитка људских живота, било да се ради о природним катаклизмама или људским узроцима, почетна процена бива превелика и временом се ревидира наниже. Тако је у случају напада на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра, Канцеларија судских истражитеља Њујорка одредила да је укупан број жртава пао са највеће ране процене од 6.886 у првим недељама после напада, на коначну званичну бројку од 2.749 која је објављена јануара 2004. То је смањење за 60 одсто. Чак и у самој Босни, ратни наводи босанских муслимана о 200.000 до 300.000 убијених на свим странама на крају су сведени на око 100 000 жртава”.

Подсећам да је до 2010. међу муслиманима владала „фама” да је у рату погинуло 250.000 људи. Те године, Мирсад Токача из Бошњачког иститута који се бави истраживањем жртава рата изашао је са коначном проценом да је у рату погинуло и нестало 97.000 људи.

Херман и Петерсон у својој студији су на примеру Босне показали да су сви бројеви са којима се баратало око рата у БиХ временом доживели велику инфлацију.

Рецимо, наводи о силовању 20.000 жена које ју 1992. и 1993. изнеле сарајевска Државна комисија за ратне злочине односно загребачки Хрватски информативни центар, или 1993. године 30.000 колико је рекла Истражна мисија Европске комисије о поступању према муслиманским женама у бившој Југославији, или рецимо, бројка од 50.000 силованих жена изнета од групе америчких сенаторки. Све ове цифре су у Истрази покренутој због ових наводних српских злочина доживели су потпуни слом.

Експертска комисија УН маја 1994. објавила свој коначни извештај о силовањима у којој је остало 514 примера наводних силовања – на свим странама.

Невероватно је али истинито да се сребреничких 7 до 8 хиљада наводних жртава једино још добро држи.

И дефиниција српског геноцида како ју је поставио Хашки суд вређа човекову интелигенцију.

Хашки правници су за Србе креирали мали, потпуно специфичан геноцид незабележен у светском праву.

Дакле, ради се о геноциду на узорку од 2 одсто народа над којим је извршен и на такође 2 одсто територије државе где се догодио.

Чињеницу да су Срби вршећи овакав геноцид поштедели жене и децу, дакле нису хтели да униште целу верску односно националну групу, Хашка инквизиција је приписала „мудрошћу српског руководства“.

Овако је ту ”мудрост” објаснила професорка антропологије која је за ту прилику ангажована из Америке као стручњак суда на суђењу Крстићу.

„Познато је да се жене из Сребренице када остану без партнера више не удају нити рађају децу. ”!

Иста професорка је прецизирала да иста квалификација геноцида не може да важи за друге средине чак ни у Босни. Чак ни за друге муслиманске заједнице у Источној Босни него само и искључиво у Сребреници!

Узалуд је одбрана српских генерала пред Трибуналом у Хагу износила контра пример Мунире Субашић, лидера организације Мајке Сребренице која се поново удала 1997. родила сина и сада је једна од најбогатијих муслиманки у Босни. Син јој је како пише штампа један од бахатијих момака у Сарајеву.

Питер Меклоски из Тужилаштва Хашког суда одређујући специфичног српског геноцида на суђењу Поповићу и осталима био је још ”креативнији”.

Он је објаснио да будући да се између седам и осам хиљада муслимана из Сребренице воде као нестали, њихове супруге ни законски не могу да се удају јер немају потврду о смрти супружника те им је тако ускраћена репродукција, а то, ваљда по Меклоском, нужно води у изумирање тог дела народа.

Када већ говорим о овом специфичном геноциду желим да кажем да су Срби због њега такође веома „неспецифично” кажњени.

Пред судовима у Босни због наводног геноцида у Сребреници процесиране су 54 особе које су кажњене са 440 година робије. У Хагу је за измишљени геноцид одговарало више од 10 Срба и они су од Крстића до Караџића такође добили стотине година робије. Треба још рећи да је пред судовима у БиХ за наводне злочине против муслимана процесирано 331 Србин и они су правоснажно осуђени на 1646.5 година затвора док се у Хагу нашло из Босне 90 Срба и правоснажно су добили 758 година затвора и пет доживотних робија.

Када говорим о кажњавању злочинаца, подсећам Вас да је у Нирнбергу од 1945. вођено 12 процеса против 177 највиших нацистичких главешина окривљених за милионе смрти невиних људи. За Аушвиц је 1962. и 1963. у Франфурту је одговарало 19 а осуђено 17 лица.

У Аушвицу је господо службовало и милион људи убијало равно 8.000 СС војника.

Кликните на слику за увећање
Најава трибине

Када и како је настао мит о српском геноциду у Сребреници

Иако нема судског доказа за то, по свему судећи идеја о инсценацији геноцида над муслиманима настала је после сусрета Била Клинтона и Алије Изетбеговића 1993. када је амерички председник предложио муслиманском фанатику да дозволи да Срби уђу у енклаву, покољу 5. 000 муслимана и тада би НАТО ушао у рат на страни званичног Сарајева.

То се није догодило.

Али, магична бројка од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака који су убијени, како примећују поменути професори Херман и Петерсон почела је да се појављује већ неколико дана од пада Сребренице.

Први је био лондонски „Гардијан“ који је у издању од 14. јула 1995. писао да се „изражава акутна забринутост за судбину највећег броја мушкараца, можда чак и до 7.000 њих, које су Срби покупили и одвели, наводно, у суседни Братунац“.

Следећи је био „Њујорк тајмс“ који је пренео разговор са једном од жена која је изашла са српским конвојем из енклаве: „Сви мушкарци су нестали и мислимо да су мртви“, рекла је та млада мајка „Њујорк тајмсу“ у центру за расељена лица на тузланском аеродрому.

Ипак дух наводно српског геноцида пуштен је из боце на седници Савета безбедности УН 10. августа те године. Тада су одржане две узастопне седнице једна је била посвећена Сребреници а друга хрватској операцији етничког чишћења Олуји. Тај дух српског наводног геноцида лебдео је палатом на Ист риверу све до јула 2015. када су Руси рекли: „Доста је!“

На седници СБ УН 10. августа 1995. Мадлен Олбрајт на Ист риверу је рекла: „Око 10.000 цивила из Сребренице и око 3.000 из Жепе је нестало.“ Пет пута је поновила фразу „Не смемо заборавити“ истичући како је њена војска уз помоћ сателита снимила српски геноцид у тренутку када се догађао.

Тадашњи тужилац Хашког суда Ричард Голдстон одмах је од Олбрајтове затражио снимке али му је накнадно поручено да не може да их добије јер су настали најсавременијом технологијом њихове армије и зато су тајни. Тек 2007. сазнали смо од главног истражитеља суда у Хагу да су сви снимци настали из шпијунског авиона U-2 и да немају велику употребну вредност. Наиме према Руезу, те снимке лоше резолуције могу да тумаче они који на њима знају шта да траже! Оваква формулација говори само по себи.

Још јeдна реченица о седници у СБ од 10. августа око Олује: “Очекујем да Трибунал истражи наводе о злочинима над ненаоружаним српским цивилима, укључујући и извештаје да је пет старијих Срба убијено, а у селу Двор бомбардоване избеглице“ – рекла је државна секретарка САД Мадлен Олбрајт.

Њени сателити нису приметили прогнаних 250.000 Срба.

На основу чега је Хашки суд дошао до гранитне цифре од 8. 000 уморених?

Бројку од 8 .000 први је званично изнео Међународни комитет Црвеног крста. До средине августа 1995, МКЦК је саопштио да је „од расељених лица у Тузли и Зеници прикупио скоро 10.000 навода о хапшењима и нестанцима“.

Међутим, до средине септембра, МКЦК је ревидирао своју листу несталих из безбедне зоне у Сребреници и дошао до закључка да је претходна листа имала 2.000 грешака (односно особа које су два пута наведене као нестале). Од преосталих 8.000 имена, МКЦК је процењивао да се „око 5.000 односи на особе које су побегле из енклаве пре него што је пала, док се преосталих 3.000 односи на особе које су наводно ухапсиле снаге босанских Срба“.

Дакле и овај извор, који је, како се испоставило био кључан за број наводно несталих муслимана ревидирао је своје процене. Међутим, ту чињеницу Тужиоци Хашког суда су једноставно превидели. Бројку од 8.000 су на крају институционализовали као приближан број мртвих босанских муслимана из Сребренице (нестали = мртви), а такође и као број жртава погубљења (односно убистава), а не нечега другога.

Сребреница-Поточари
Сребреница-Поточари

Криваја 95

Као што сви овде знате наводни геноцид према, Хашком суду догодио се после војне акције војске босанских Срба „Криваја 95“. Ова акција је у ствари био легитиман одговор 28. дивизији Армије БиХ која је од марта до јуна извршила око десетак диверзантских упада на територију коју су контролисале српске снаге и том приликом су убили око 60 бораца и један број цивила у селу Вишњици. Ударну песницу ВРС на Сребреници чинило је 400 бораца, пет тенкова, један број оклопних возила уз корпусну артиљерију на положају. Да би дошла испред Сребренице српска војска је морала да прође кроз око 40 муслиманских села и том приликом није забележен ниједан злочин, није запаљена ниједна кућа.

Великих борби за Сребреницу практично није било. Војници 28. дивизије Армије БиХ чекали су ваздушне ударе НАТО којима су се надали и Холандски војници УНПРОФОР. У самој Среберници два енглеска официра мапирали су циљеве удара, али до њих није дошло. Муслимани, уместо да се боре, одлучили су да напусте положаје и да преко српских положаја покушају пробој дугачак 80 километара до Тузле. Своје жене и децу оставили су „српским кољачима“ и холандским војницима.

Колона 28. дивизије, коју суд у Хагу подло назива мешовита, сугеришући да је у њој било цивила, жена, деце, бројала је од 10 до 15.000 људи. Сви су били мушкарци ако изузмемо десетак женских особа које су биле и раније у борбеном саставу неке од пет муслиманских бригада и Брдског батаљона из састава исте дивизије. Сви су били војни обвезници, дакле људи који су придодати наоружаним борцима.

Овде се мора рећи да су ти људи 11. јула 1995. били очајни, првенствено својим вођством које им је наменило борбену мисију равну самоубиство. Подсећам, оставили су у нејач на милост и немилост Србима.

Знали су да су претходно починили масовне злочине над својим комшијама и оправдано су били уплашени.

На путу до Тузле су ишли преко минских поља, по температури од преко 35 степени – жедни, гладни и под борбом. Идући кроз дубину српске територије улазили су у српске заседе и трпели грозне губитке. Између њих самих је било борби и убистава што са намером што случајно када се ова колона растурила. Изгубили су на хиљаде бораца у пробоју.

Хашки суд у свим процесима против Срба игнорисао је ове битке мада су му биле доступне изјаве и највиших чиновника међународне заједнице.

Како је то саопштено у Резолуцији СБ УН 53-53 колона је у борбама са Србима имала губитке од око 3.000 људи. Карл Билт је у својој књизи говорио да је погинуло најмање 4.000 бораца Бошњака, док је Американац Џон Шиндлер – тада агент ЦИА у Тузли, где се бавио навођењем авиона који су достављали војну помоћ муслиманима из ваздуха – у својој књизи и у филму Оле Флума из Норвешке тврдио да их је пострадало 5.000. Овај човек је и данас предавач на Америчкој поморској академији у Норфолку и нема проблем са овим својим проценама.

Са друге стране, истражитељи хашког суда и војни вештак суда у Хагу Руез и Батлер изнели су разичите процене о легитимним губицима ове колоне од око 1.000 до две хиљаде и више. Зашто су они били тако рестриктивни:

Једноставно, био им је потребан велики број стрељаних и они су га нашли монструозном алхемијом приликом ископавања масовних гробница.

Такође, подједнако је важно да се каже да се један број бошњачких војника предао или је заробљен већ првог и другог дана марша.

Колико их заробљено никада није до краја криминолошки утврђено а Хашки суд је у предметима од Крстића до Караџића у оптужницама навео да је у питању око 6.000 људи који су потом стрељани у околини Зворника.

Како су дошли до ове цифре?

Збрајањем релативних бројева. Наш пријатељ покојни пуковник Ратко Шкрбић је до темеља разобличио ову подлу математику Хага сведочећи као експерт одбране на два процеса у главном граду Холандије.

Дакле, према тужилаштву, Бошњаци су се предавали на 53 места а до цифре од преко 6. 000 заробљених дошло се збрајањем бројева: ”више од сто, не мање од триста, четристо и више”… Једине три цифре којим се дефинисао број заробљених а које су биле егзактне: три заробљена, пет заробљених и 25.

Ратко Шкрбић као експерт одбране на процесу Толимиру први је који је Хашким судијама ставио до знања да је време да, бар када је у питању Сребреница ставе кључ – у браву суда.

У свом вештачењу он није унео ниједан свој документ већ се служио искључиво доказним материјалом тужилаштва.

Између осталог, указао је на документ Општине Сребренице из 1994. према којем у енклави има 37. 255 становника. У истом допису упућеном у Председништво БиХ се још каже да је у питању поверљив податак будући да они према УНПРОФОР-у иду са бројем од 45.000 житеља због хуманитарне помоћи.

У јануару 1995. према Хашким документима било је 36.005 становника а у јулу 1995. према подацима УНХЦР Сребреница је бројала 38.000 људи.

Број војноспособних мушкараца 1994. био је максимално 12.350, јануара 11.495 а у јулу 1995. максимално 12.597.

После јулске операције и у Дебрифингу РИОД (Краљевски холандски ратни институт) који се бавио испитивањем догађаја пише да је 4. августа 1995. регистровано 35.632 избеглице из Сребренице које су стигле у Тузлу. То је списак Светске здравствене организације. Према другом документу у Тузлу се пробило 10.000 војноспособних мушкараца. Уз три до пет хиљада војника 28. дивизије који су се прикључили матичној јединици у Тузли испада да је број оних који су се пробили раван или нешто мањи од броја становника Сребренице пре акције „Криваја 95“. Хашки суд је у свим својим оптужницама против српских официра у Хагу као број становника узимао 40.000 и управо тај број преживелих Бошњака се и достиже у званичним документима најауторитарнијих светских организација које су бројале преживеле Сребреничане око Тузле.

Пуковник Ратко Шкрбић (1950–2016)
Пуковник Ратко Шкрбић (1950–2016)

У другој анализи, Шкрбић је пратио број наводно стрељаних такође анализирајући само податке тужилаштва. У процесу Толимиру је приметио да је Тужилаштво израчунало да су српске снаге око Сребренице заробиле 4.420 људи, одвеле на погубљење 4.940 а стрељале 5.390. Због Шкрбићевог указивања на математички нонсенс тужилаштва у другостепеној пресуди априла 2015. веће је пресудило да је Толимир крив за смрт 4.970 људи.

И овог пута, другостепено веће није приметило да им број од 1.000 наводно ухапшених сели са једне локације на другу а потом се појављује као број од 2.000 убијених. Дакле, уколико су желели да поштују своје цифре, максималан број убијених у процесу Толимиру могао је да буде 3.970. Средином ове године, тај број је у пресуди Караџићу поново нарастао у суду на 5.115, што је будалаштина сама по себи.

Зашто број убијених у пресудама Хашког суда мора да буде преко 5.000?

Одговор је једноставан.

Хашки суд, дефинишући специфични српски геноцид одредило је да он мора бити раван трећини наводно стрељаних војно способних мушкараца што Шкрбић простом математиком побија. Судско веће у процесу Караџићу у првостепеној пресуди зато поново подиже лествицу геноцида креативним решењем, формулацијом, да би Срби свакако побили све војноспособне муслимане да су их ухватили…

Подједнако је монструозна техника којом се Хаг служи да ратни злочин бораца ВРС – стрељање једног броја заробљеника, претвори у геноцид.

О томе најсликовитије сведоче примери броја жртава које су наводно стрељане у складишту у Кравици 13. и 14. јула, затим број стрељаних на Војној економији у Брањеву 16. јула као и математика према којој су снаге босанских Срба са 37 аутобуса из Братунца до стратишта у Зворничкој општини превезли преко 6.000 људи.

Побуна у Кравици

У складишту у Кравици према оптужницама Хашког суда Срби су убили, у зависности од оптужнице од 1.200, 1.000 Бошњака, у процесу Толимиру од 600 до 1.000.

Шта се догодило у Складишту у Кравици?

Српски војници су заробљене муслиманске борце 13. јула одвели у складиште величине 589 квадрата. Разлог – да их не чувају на ливади у Сандићима.

Према изјавама сведока, најмање трећина складишта је била заузета којекаквом робом. Заробљенике је чувало 27 војника Шековићевог одреда. Официр Крсто Драгићевић у једном тренутку ушао је у просторију у потрази за одређеним муслиманом за кога је мислио да зна шта је било са његовом породицом. Том приликом Драгићевић је нападнут, разоружан и убијен његовом пушком. Спасавао га је други официр који је такође нападнут и пуком срећом је успео да изађе иако је и он био рањен.

Овде је у питању била класична војна побуна заробљеника на коју су полицајци из Шековића су одговорили пуцањем насумице по складишту. Бацали су бомбе у њега и тако је дошло до масакра заробљених. Зарад истине и дан касније се појавио српски борац који је пуцао у оне који су у складишту преживели. Јединица из Шековића видевши шта је урадила једноставно је побегла.

Да се ово догодило било којој другој војсци, Америчкој, Енглеској, Руској, ситуација би била названа одговором на војну побуну.

Када су у питању Срби квалификација гласи: Геноцидна намера!

За овај догађај чији су виновници 27 бораца из Шековића одговарало је пред судовима у Хагу и Сарајево преко 40 Срба.

Хашки суд пак до сад није одговарао за кршења закона физике а пресудили су да је могуће 1.000 људи сместити у просторију нешто већу од око 350 квадрата.

Стрељање у режији Дражена Ердемовића и његових седам сабораца ратних заробљеника на Брањеву је сличан пример ругања разуму и логици.

Према сведочењу Ердемовића који је признавао кривицу у Хашком суду у осам прилика односно како је са својим друговима стрељао 1.200 заробљених – све се догађало за пет сати.

Он и компањони су из аутобуса изводили по 10 људи, водили су их 150-200 метара до стратишта, пуцали су са 10 метара растојања а пре тога су претресали и пљачкали жртве. У међувремену су и одмарали, пили ракију. Математички стрељање једне групе трајало је два минута.

На суђењу Поповићу и осталима, окривљени пуковник је јасно признао да је он наредио формирање конвоја од 30 аутобуса за пребацивање затвореника из Братунца у рејон Зворника 14. јула. И поручник Јасиковац је имао конвој од седам аутобуса. Сви сведоци који су видели ове конвоје на суду су говорили да аутобуси нису били пуни. То је и логично будући да су спроводници у аутобусима морали да направе дистанцу између себе и затвореника како им се поново не догоди побуна као ноћ пре у Кравици.

За Хашки суд Срби су у 37 аутобуса успели да пребаце више од 6. 000 људи које су потом стрељали. Дакле Хаг је и на овом примеру „тукао”физику!

Лудости ван разумне сумње

Као што знате, приликом подношења судске заклетве Трибуналу а у складу са Статутом суда, све судије су се заклеле да ће пресуђивати искључио на основу уверења стеченог доказима „који ван разумне сумње доказују кривицу”.

У Статуту суда стоји и да уколико ти докази ван разумне сумње не показују кривицу окривљених, пресуде морају бити донете у корист окривљених.

Интересантно је анализирати како су хашке судије закључиле да је могуће у Складишту у Кравици сместити и убити 1200 људи. Формално за право су им дали истражитељи трибунала који су анализирали масовне гробнице пронађене у околини.

Шта се догодило да бројеви уморених нарасту до неслућених граница?

Срби су наравно покушали да сакрију трагове стрељања једног броја заробљених тако што су њихове посмртне остатке премештали и покопавали са онима који су погинули током борби на линији од око 80 километара повлачења војне колоне 28 дивизије.

Сакривање доказа злочина је злочин, али је такође и судски злочин и не покушати да се раздвоји број стрељаних и број погинулих у легитимним војним акцијама.

На свим процесима у Хагу главни војни експерт суда Ричард Батлер тврдио је да су Бошњаци погинули у борбама са ВРС јула 1995. били легитиман војни циљ Србима – и обратно.

Како је дошло до судског спајања жртава стрељања и погинулих у борбама?

Словеначки инспектор Душан Јанц који је истраживао масовне гробнице посведочио је како нашао 1.319 посмртних остатака које доводи у везу са злочином у Кравици. Те остатке ископао је у неколико масовних гробница помешаних са остацима погинулих у борбама. Да су у питању жртве Кравице закључио је па основу анализа земљишта примарне гробнице чије је карактеристике налазио око дела лешева у секундарним гробницама.

„Ми смо тражили жртве стрељања и нису нас занимали погинули у борбеним сукобима“, рекао је на суђењу и главни истражитељ Руез.

Дакле, овом перверзном логиком, број од неколико хиљада погинулих бораца 28. дивизије у сукобима са снагама ВРС током њиховог пробоја ка Тузли проглашен је бројем стрељаних. Другим речима, све масовне гробнице бошњачких војника настрадалих у борбама – преведене су у гробнице стрељаних.

Прави форезнички докази

Хашки суд у својим форезничким доказима располаже са 3.568 посмртних остатака жртава из јула 1995. Од овог броја форезнички је било могуће утврдити узроке смрти код 1992 особе и закључено је да је њих 442 несумњиво стрељано. Још око 500 је усмрћено пушчаним наоружањем а остали су имали повреде настале од артиљеријског оружја, мина и тако даље.

До ових доказа, који су једини релевантни у Хашком суду, дошло се у периоду од 1995. до 2001. када су масовне гробнице истраживали хашки форезничари.

Наравно овај форезнички материјал није био довољан да поткрепи оптужницу за геноцид према коме су Срби стрељали између седам и осам хиљада муслимана. Зато је српски геноцид креиран ван територије Сребренице.

Печат на геноцид, према замисли оних који су фарсу режирали, требао је да буде ударен у Скупштини РС у Бањалуци а темељи су му постављени још 2000. у Поточарима када је Вофганг Петрич означио место где ће бити будуће муслиманско Мезарје или српски речено: Споменик српској геноцидности.

Ипак, српски геноцид је пре свега настао у палати УН. Рат против нашег народа у Њујорку је вођен од 1991.

Од почетка сукоба па до 2001. у УН донето је преко 160 резолуција „светске” организације везано за догађања на простору бивше СФРЈ. Чак 80 резолуција око рата у Босни, 30 третира сарајевско ратиште.

Готово свака та резолуција имала је за циљ да ослаби положај српске војске и српске државне политике у корист муслимана.

Кроз ове резолуције настајале су за муслимане заштићене зоне, на српске положаје су увођени посматрачи, брањена је Србима употреба авиона и артиљерије, терани су у примирја у тренуцима када су се Алијини борци већ предали.

Ово је тема која захтева анализу сама по себи.

Такође, најстрашнија лаж икада изговорена о Сребреници речена у УН је она Кофија Анана новембра 1999. године: „Докази које је тужилац понудио за Сребреницу описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијена пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свога унука. Ово су истинске сцене из пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје.“

Анан је све измислио!

Измишљен је деда који је присиљен да једе јетру свог унука.

Измишљено је убијање деце пред очима својих мајки; ниједно дете није убијено.

Измишљено је да су мушкарци и жене сакаћени и поклани. Од ексхумираних тела пронађен је скелет само једне жене.

Измишљено је закопавање живих људи.

Очито је, дакле, да ово саопштење суда и извештај генералног секретара ОУН спада у странице најмрачније пропаганде уперене против српског народа. Испоставило се да је Кофију Анану Гебелс до колена!

На овој и оваквој бразди у ствари, настао је необични Српски геноцид.

Већ 2000. високи представник Петрич донео одлуку о дизању великог муслиманског гробља на територији РС. Уредбом Педи Ешдауна 25. марта 2003. придодат му је и комплекс фабрике у акумулатора који је назван Меморијални центар Сребреница Поточари. Првих 600 укопа испратио је 11. јула 203. рођени лажов Бил Клинтон а на истом месту је 2007. установљен је Музеј геноцида. Иронија и најстрашнији цинизам је да се он даје на управљање РС.

Перверзност светских манипулатора ипак најдаље је отишла 2004. када је Влади РС, стране Педи Ешдауна наређено да истражи злочин у Сребреници, преброји мртве муслимане и масовне гробнице, поброји злочинце и да се одреди према догађају.

Оно што Хашки суд упркос огромних својих ресурса није био у стању да учини девет година, Чавићева влада је требало да уради за шест месеци. Конкретно, дати су јој спискови наводно несталих муслимана из 35 различитих извора а сами Срби су требали да утврде колико је „дупликата“ међу несталима. На крају су Ешдауна сервилно известили да су пронашли како је у Сребреници по списковима нестало преко 7.800 Бошњака.

И у том назови српском извештају можете наћи овакву математику.

На једној локацији припадници ВРС су прикупили између 1.500 и 3.000 Бошњака, а на другој између 1.000 и 4.000.

За српске непријатеље ова Резолуција Скупштине РС и данас представља доказ да су Срби признали кривицу за геноцид а доказ да се он догодио је гробље које се сваке године шири у Поточарима до задате цифре 8.372. Али, као што Срби ни 2004. нису признали да су починили над Бошњацима испоставило се и да су и докази геноцида, масовне муслиманске сахране сваког 11. јула у Поточарима тек нешто мало више од позоришне представе.

Јер, нико не зна чије кости леже у тим табутима, сем ”добрих и поштених”, Мустафе Церића или ефендије Кавазовића односно Амора Машовића, човека од Алијиног највишег поверења. У кредибилитет оваквих бошњачких сведока од 2016. не верују ни судска већа Хашког трибунала.

Сахрањивање и истрагу око сребреничких жртава 2001. преузима Америчка владина агенција ИЦМП рођена 1996. у Вашингтону. Такозвана Међународна комисија за тражење несталих лица отвара своју лабораторију у Тузли 2000. па све до 2007. преузима послове ексхумација ширећи заблуду да су у стању да установе под каквим је околностима страдала жртва. Тек 2007. открива се да ова ДНК лабораторија нема ни еснафску дозволу за рад а 2012. Томас Парсонс, њихов директор, сведочећи на процесу код Караџића признаје да су они само ДНК лабораторија и да се из њихових налаза не може ништа рећи о узроцима смрти покојника. Испоставља се да мртви које су они сахрањивали од 2003. у Поточарима и представљали их као жртве геноцида у Сребреници – немају превише везе са списковима наводно несталих муслимана који је ратификован у Скупштини РС.

Ова медијска представа мада потпуно раскринкана одиграла је своју улогу у прављењу мита о сребреничким жртвама.

Дакле, нико, укључујући и судије Хашког суда не зна ко се сахрањује у Поточарима. Наводно муслимани из Верских разлога не дозвољавају проверу табута те је тако и тај списак жртава, који постоји у суду стављен у пресуди Караџићу ад акта. Српски речено, сахране муслимана наводних жртава геноцида од 2003. до 2016. у Поточарима постоје само као медијски утисак.

И када смо код медијског утиска. Наречени професори Херман и Петерсен од 1995. пратили су „мејнстрим“ медије у Америци и дошли су до фрапантних података.

Само у „Њујорк тајмсу“ у овом периоду реч „Сребреница“ употребљена је у 1. 108 различитих текстова а од првог спомињања 19. априла 1992. до краја маја 2015. Фраза „сребренички масакр“ појавила се у 117 различитих чланака. Врхунац употребе ове фразе је наравно око 11. јула. У другим великим новинама у Америци за 20 година објављено је 630 текстова о геноциду над муслиманима док су у својој тој штампи изгон 250.000 Срба из Крајине и акција ”Олуја” поменути равно девет пута

Европски парламент је јануара 2009. са 556 гласова за и 9 гласова против усвојио резолуцију којом се сваки 11. јул проглашава „даном сећања на сребренички геноцид широм ЕУ“.

Тако су наши пријатељи из Европе потврдили медијски утисак о геноциду у Сребреници.

Њихов кључни аргумент је био да је геноцид потврдио Међународни суд правде у Стразбуру 2007.

И то је лаж. Тај суд се уопште није бавио Сребреницом у процесу БиХ против Србије већ је формулацију геноцида у Сребреници узео из пресуда Хашког суда.

За чланице ЕУ било какво преиспитивање „сребреничког масакра“ као истинског геноцида и свако указивање да би 8 000 могла бити претерана бројка данас може бити судски гоњено као „негирање геноцида“.

Да завршим. Пре неког времена читао сам поново уводно излагање Радована Караџића пред судом у Хагу где он говори како је Дејтонски споразум у ствари споразум који је на столу био још 1992. али су га Бошњаци одбијали у четири наврата док се није појавио енергични Холбрук.

Бивши председник РС је делом у праву.

Међутим Дејтонским споразумом Бошњаци су очигледно добили благослов и за оно што није записано на папиру.

Да очисте Сарајево од Срба а потом да се измишљеним геноцидом реше РС. То се не сме догодити. Без обзира што ћемо тек отворено поглавље 23 у приступању ЕУ моћи да затворимо тек када остваримо потпуно поштовање одлука Хашког суда а ова фраза, која нам је недавно стигла из Брисела, може да се чита само као: КАДА ПРИЗНАМО НЕПОСТОЈЕЋИ ГЕНОЦИД!

Драган Вујичић је новинар „Вечерњих новости“ и аутор књиге „Сребренички круг“


Кратка веза:

Advertisements

2 thoughts on “Драган Вујичић: Сребреница – геноцидни медијски утисак”

  1. Трибина РАЗГОВОРИ О СРЕБРЕНИЦИ одржана је у Српском културном центру у Београду, а у организацији Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“.

    Свиђа ми се

  2. Како су кренули, ускоро ће сваког муслимана који умре у БиХ сахрањивати у Сребреници као „новооткривену“ сребреничку жртву из јула 1995.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s