Ознаке

, , ,

Уводни део

Милош Милојевић

Милош Милојевић

Недуго по почетку дејстава руске авијације у Сирији многи нису пропустили да укажу, благонаклоно или злонамерно, на раније руске и совјетске интервенције. Малициозни западни медији нису пропустили да објаве мапе са приказом било ког дејства совјетских или руских снага у страним државама надајући се, по свој прилици, да ће тако парирати готово иконичним приказима америчког милитантног спољнополитичког ангажмана. Уосталом, од првих дана бурних политичких дешавања на Блиском Истоку који су отпочели пре неколико година различити коментатори нису пропустили да укажу на поновну актуелност старе синтагме Источно питање у описивању ситуације на овом простору. Ако се изузме њено најшире значење –  питање политичког уређења и односа снага у једном геополитички неуралгичном подручју – она тешко да може да буде погодан водич кроз збивања у умногоме другачијем политичком контексту.

Хладноратовска парадигма може да послужи као далеко погоднија хеуристичка алатка и то из више разлога. Поклапају се кључни актери – САД које су донедавно веровале у своју неприкосновеност на овом подручју и Русија која активном политиком настоји да парира америчкој агресивној политици. Локални актери су знатно измењени: арапско–израелски сукоб који је раније био готово кључна бина за сучељавање велесила у региону сада је, барем привремено, стављен у други план, иако су стратешки улози ту и даље веома високи. Успон политичког ислама који се у овим облицима могао препознати тек крајем хладноратовске епохе важан је фактор који неколико деценија имао огроман утицај на регионална превирања и унутрашњи развој појединих држава.

Међутим, две теме директно повезане са руским учешћем имају снажан хладноратовски призвук. Прво, често се занемарује улога специфичног искуства појединих важних актера у формирању њиховог светоназора, подразумевајући под тиме и геополитичка гледишта. Многи од најважнијих руских функционера прошли су кроз живописно хладноратовско искуство, неретко суочени са понижавајућим крахом Совјетског Савеза и периодом руске релативне немоћи који је уследио. Подсетимо се специфичног израза лица руског председника када би пре коју годину кроз зубе процедио омражену скраћеницу „США“. Совјетско учешће у сукобу у Шпанији тридесетих година било је парадигматично искуство које је идејно определило совјетски ангажман позне Стаљинове епохе. На сличан начин трагало се за револуционарним усхићењем испољеним током Октобарске револуције у другим покретима – тамо где је тај жар проналажен као на пример код Кубанаца и Фидела Кастра занемаривана је извесна идеолошка хетеродоксија. Садашња руска политичка елита, и њен други ешалон планера, аналитичара и обавештајаца ослања се структурално и идејно на наслеђе совјетског деловања на Блиском Истоку.

Друго, што је можда и пресудно, су руски мотиви да се укључи у један овакав сукоб. Наиме, тежња за безбедношћу, која је према многим историчарима, одредила да се Совјети уопште упусте у конфронтацију са САД и сада је присутна у руском одлучивању. То кључно стратешко опредељење врло сликовито приказује извештај обавештајне службе Политбироу из 23. јуна 1947. године: Може се приметити да Американци интензивирају активности на читавом Блиском и Средњем Истоку; што мирише на нафту, на војне поморске и ваздушне базе, на припреме за агресиван рат. Иза прича о доларским зајмовима, „хитној помоћи“, „контролисању“ војног и цивилног особља крије се…све дубљи продор америчког империјализма у ове земље с циљем да се оне претворе у војно–стратешке рампе за лансирање пројектила. Оправдана бојазан од америчке пенетрације у регион и стрепња од исламистичке политике против које се на почетку свог председничког мандата борио Владимир Путин дају руском ангажману један потпуно хладноратовски призвук.

sssr-rusija

Постери Путина и Стаљина

Стаљиновo (не)сналажење на Блиском Истоку

Презаузето унутрашњим сукобом, консолидацијом власти и организацијом државе совјетско руководство у раној фази није имало ни могућности да битније утиче на подручјима где се простирала колонијална управа европских сила. Међутим, идеолошки утицај није био занемарљив на комунистичке покрете широм света. Нова Комунистичка интернационала основана са овим циљем 1919. године пружала је идеолошку и материјалну подршку овим покретима, без нарочитих резултата. У својим варијацијама на марксистичке теме Лењин је почео да овим, по Марксовим речима, варварским друштвима придаје све већу улогу у борби против капиталистичког система. Политика Коминтерне према ономе што ће постати познато као Трећи свет остала је релативо стабилна до почетка Другог светског рата. Грађански рат у Шпанији био је за совјетско руководство сигуран водич и кроз многобројне друге сличне ситуације које су уследиле – да би борба била успешна морају се избећи небрига, ужурбаност и неопрезност локалних актера тако што би се команда препустила совјетским официрима и саветницима чак и када се води борба дефанзивног карактера.

Стаљинова кључна преокупација крајем Другог светског рата било је питање безбедности које би било осигурано учвршћивањем совјетских граница и неутралисањем стратешких опасности у пограничним подручјима – у Европи је то постигнуто формирањем совјетске зоне утицаја на истоку континента. На Далеком Истоку стратешки интереси СССР осигурани су победоносним дејствима Црвене армије против Јапана у августу 1945. године. На Блиском и Средњем Истоку совјетске амбиције могле су бити испуњене само у сагласју са  ратним савезницима које више није било лако постићи.

Односи са турском први су запали у кризу. Овде, по Стаљиновом уверењу није било изгледа за револуцију јер је буржоаски турски национализам имао чврсту доминацију у мултиетничкој држави. Надајући се да ће побољшати  стратешке позиције СССР-а у овом подручју Стаљин је тражио базе у Ормузу и корекцију совјетско–турске границе играјући на карту јерменског и грузијског национализма. У децембру 1945. угледни грузијски интелектуалци објавили су провокативан чланак о праведним совјетским потраживањима према Турској. Гласине о евентуалном ратном сукобу довеле су до бурних демонстрација у Истамбулу и додатног погоршања совјетско-турских односа. турска одлучност, подржана и у УН, навела је совјетско руководство да брзо одустане од ових потраживања.

На сличан отпор наишло је и совјетско инсистирање да им се преда управа над појединим некадашњим поседима Централних сила, мислећи пре свега на Триполитанију. Максим Литвинов, задужен за спољне послове, и други водећи руководиоци веровали су да за овај уступак могу да добију и америчку подршку уверени у скором предстојећем сукобу водећих капиталистичких земаља. Насупрот томе, њихове све чвршће везе чиниле су и снажно супротстављање совјетским циљевима учиниле су блискоисточну политику једним од најизазовнијих подручја на свету.

Ни у Ирану се ситуација није повољно одвијала по совјетске интересе. Пошто је ирански шах кокетирао са Немцима уследила је англо–совјетска окупација и подела земље 1941. године која је отприлике пратила зоне разграничења интересних сфера Британске и Руске империје са почетка 20. века. Стаљин ни овде није имао поверење у револуционарни капацитет локалних снага и заиграо је на карту национализма – овај пут азербејџанског уз латентну претњу подршци сепаратистичком покрету на северу земље. И пре окончања рата Совјети су настојали да осигурају своје интересе на северу земље али су Иранци инсистирали да неће бити преговора пре окончања рата. Уз подршку азербејџанском покрету на северу Совјети су могли да инсистирају да ће, ако не успеју преговори са Техераном, они преговарати са владом у Табризу. Иранска криза се није окончала победоносно по Совјете – Црвена армија се повукла са севера земље, совјетски савезници су претрпели жестоке одмазде а ирански комунисти окупљени око Тудеха лишени су готово у потпуности политичког утицаја. Срећом по совјетске интересе ни њихов глобални ривал, САД, није се добро снашао у новонасталој ситуацији лавирајући између подршке националним покретима у региону и стратешког императива који је често налагао подршку интересима ослабљених европских савезника а потом и Израела. Однос према националном покрету Арапа, најбројније групе на овом подручју, одредиће великим делом политичке прилике у региону у наредним деценијама.

"СССР 2.0"?

Руска или политика СССР-а 2.0?

Промењиви Насер, Совјети и арапски национализам

Од почетка педесетих САД су са својим савезницима намеравале да систем војног савезништва примењен у Европи, оличен у НАТО пакту, прошире сличним споразумима и на Блиски и Средњи Исток. Турска је постала чланица НАТО 1951. Шансе за успех ове америчке иницијативе биле су врло мале пошто Египат за тако нешто није био заинтересован.

Снажан успон секуларног национализма у региону није погодовао америчким интересима али ни совјетска реакција није била нарочито прорачуната. Када је свргнут египатски краљ Фарук Совјети су веровали да је у питању још један у низу сличних преврата. Ипак, догађаји који су уследили афирмисаће Габела Абдела Насера, личност која ће имати велику улогу у развоју односа Совјета према арапском свету. Готово истовремено у Сирији и Ираку долази на власт БААС партија.

Насеров панарабизам и инсистирање да је кључно питање повлачење Британаца удаљило га је од САД. Своје глобално политичко буђење Насер је доживео на конференцији у Бандунгу 1955. године, а у сусретима са Титом и Нехруом озбиљно се заинтересовао за политику несврставања. Јосип Броз представљао је египатског лидера Никити Хрушчову као младог и неискусног човека, који и поред тога у будућности може да буде погодан и за комунистичку ствар и за интересе египатског народа. Насерови контакти са Совјетима споро су се изграђивали. Према египатским сведочанствима тек после разорног израелског напада на Газу почетком 1955. одлучио је да затражи совјетску војну помоћ. Неспремност Американаца да му изађу у сусрет,  навели су Насера да септембра 1955. коначно објави велике поруџбине оружја из Чехословачке.

До пролећа 1956. САД су са подозрењем гледале на Египат – сматрали су да подрива Багдадски пакт као и да онемогућава постизање мира између Израела и Арапа. Поврх свега замерали су што је Египат увео Совјетски Савез у блискоисточну политику. Знајући да се Совјети могу укључити у овај пројекат ако то не ураде они или Британци, САД су у јулу саопштили Египту да одустају од финансирања Асуанске бране која је била од прворазредног интереса за Египат. Не може се искључити да су Американци прорачунато очекивали да ће пројекат бити исувише скуп за СССР и да ће Египат, везан искључиво за совјетску помоћ постати претежак терет. Ако су на то рачунали њихова рачуница је била погрешна јер је Египат 26. јула објавио национализацију Суецког канала чиме је криза озбиљно продубљена. Одмах је отпочео и преговоре са Совјетима о додатном наоружавању.

У тројном нападу Израела, Велике Британије и Француске Египат је поражен. Политика несврстаности је доживела ударац јер је Насер очекивао отворенију и обилнију подршку држава са којима је успоставио срдачне везе. Американци су извршили притисак на своје европске савезнике валутним ударом на британску фунту и смањењем испоруке нафте за Европу и успели су да им наметну своја гледишта. Совјети и САД су заједно гласали у УН а антисовјетска пропаганда услед Мађарске кризе је ослабљена. За Совјете је међутим од прворазредног значаја био раст њиховог утицаја у арапском свету – 5. новембра Хрушчов је јавно претио да ће извршити ракетне нападе на земље агресоре ако се не обуставе напади на Египат. Иако је ово по свој прилици био само вешти блеф он је значајно ојачао совјетске позиције у арапском свету.

Совјетски војници

Совјетски војници

Плави војници под жутим шлемом

Амерички председник Двајт Ајзенхауер упозоравао је британског премијера Ентонија Идна током Суецке кризе да ће евентуална интервенција људе на Блиском Истоку, у Северној Африци и у извесној мери у читавој Азији и Африци удружити против Запада са таквом снагом да бојим се, то неће моћи да се превазиђе ни у следећој генерацији, можда не у овом веку, нарочито ако се узме у обзир способност Руса да направе раздор.

На ову Ајзенхауерову опаску може се додати да су САД, и тада као и сада, биле врло способне да продубе раздор који их дели од других држава. У страху од ширења међународног комунизма САД су све чешће деловале – 1958. извели су оружану интервенцију у Либану а подршку су дали британској интервенцији у Јордану која је сачувала трон краља Хусеина. Уместо да учврсте њихов положај западне интервенције су убрзале окретање локалних режима ка СССР-у. Ирак Абдула Карима Казима, важна карика у Багдадском пакту, успоставио је чврсте везе са Комунистичком партијом Ирака.

Готово је немогуће размрсити међусобни утицај америчко–израелских веза, арапског национализма и арапско–совјетског савезништва. Укратко, САД су све чвршће подржавале Израел како је јачао арапски национализам чији је окосницу од половине 50–их година чинио антиционизам, што је опет водило све јачим арапско–совјетским везама.

Арапско–израелски сукоби из 1967. и 1973. године били су најтежи изазов за политику детанта између САД и СССР-а. Да ли је било могуће уздржавање интервенције када су по среди стратешки интереси тако високог нивоа? Испоставило се да није. Насер је због совјетске војне подршке Египту и Сирији одлучио да врши снажан притисак на Израел. САД су знале да Израел припрема превентивни удар али нису ништа учиниле да га спрече. У Шестодневном рату Израел је нанео озбиљан пораз арапским снагама. И поред тога што су до краја године Совјети бесплатно надокнадили 80% египатских губитака у тенковима и авионима, Насер није у потпуности веровао њиховој подршци па је два пута посетио Москву, децембра 1969. и јануара 1970, тражећи од совјетских другова да се изјасне да ли су спремни да озбиљно подрже арапске претензије.

Политбиро је одлучио да се СССР директно укључи, забринут за опстанак важног савезника у трећем свету. Брежњев је био огорчен што је СССР доживео пораз морала и престижа. Не разумеју сви наши радници зашто је два милиона Израелаца поразило тако много Арапа опремљених нашим оружјем? Није то лако објаснити, грмео је Брежњев разочаран у борбене квалитете својих савезника.

У Операцији Кавказ плавооки совјетски војници ратовали су под жутим арапским шлемовима, како се поетски изразила израелска историчарка Изабела Гинор. Совјетски пилоти су наносили озбиљне губитке израелском ваздухопловству. Више од 20.000 совјетских војника борило се током 1969. и 1970 на овом подручју. Директна совјетска подршка имала је одлучујући утицај на одлуку Тел Авива да пристане на обуставу ватре октобра 1970. године.

Мапа совјетског рата у Авганистану

Мапа совјетске интервенције у Авганистану

(Не)постојани савезници и пост-хладноратовске перспективе

Насеров наследник Анвар ел Садат није био велики поборник веза са Совјетима, тобоже због надмености совјетских инструктора. Предочио им је да је амерички председник Никсон обећао подршку у постизању споразума са Израелом ако се совјетске снаге повуку. Совјети су били увређени али су веровали да овиме јачају Садатове позиције. Напротив, Израел није попуштао а ни САД нису вршиле нарочито снажан притисак. Арапске снаге су одлучиле да се још једном окушају и на Јом Кипур 1973. су извршиле жесток напад на израелске положаје. Драматичној израелској одбрани следила је снажна контраофанзива и египатска војска се нашла у тешком положају. Совјети су покушали да посредују у постизању мира али без успеха. Када су запретили да ће послати трупе у помоћ Египту Никсон је одговорио претњом нуклеарним оружјем. Био је то почетак суноврата политике детанта и приближавања Египта САД како би се постигло политичко решење у сукобу са Израелом.

Совјети су се потом оријентисали на пружање подршке Сирији и Ираку као и Палестинској ослободилачкој организацији. Ови режими су се противили решењу сукоба са Израелом које би наметнуле САД и пружале су сталан отпор потезима ове велесиле. Ирак се није показао као снажан ослонац совјетској политици – СССР није могао да одлучно утиче на свог савезника пре напада на Иран 1980. године. Иранска револуција и совјетски напад на Авганистан унели су нове променљиве на блискоисточну геополитичку позорницу.

Оно што је било од прворазредног значаја био је слабљење секуларног арапског национализма и успон политичког ислама. Суочени са економским проблемима, растом становништва и бојажљивим друштвеним реформама многи режими суочавали су се још од 80–их са унутрашњом нестабилношћу. Ситуацију је додатно погоршала америчка хегемонија 90–их и наметање политичких решења бруталним интервенцијама. Сукоб са исламистичким снагама у Авганистану обележио је крај хладноратовске епохе у СССР-у а ширење ове идеологије на Кавказ био је важан проблем у политици Руске Федерације претходних деценија. Оно што хладноратовску епоху оштро супротставља садашњем тренутку је губљење америчког престижа и привлачности и самим тим лакшим окупљањем око руске политике која инсистира на суверености локалних националних држава. Интервенције током Хладног рата биле су идеолошки острашћене до крајњих граница и представљале су својеврстан продужетак грађанских ратова.Садашња ситуација је довољно различита – са исламистичким тероризмом као заједничком претњом – да се можемо надати лакшем постизању мира. У савезништву са постојаним савезником, Сиријском Арапском Републиком, плави војници овај пут имају боље шансе.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Dy

ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 3. 7. 2017. у 18:00 – исправљено је совјетских инфраструктура у совјетских инструктора – поднаслов „(Не)постојани савезници и пост-хладноратовске перспективе“.

Advertisements