Александар Сокуров: Исламска држава је суровија од нациста

Европска и муслиманска естетика су инкомпатибилне. Уз све велико и дужно поштовање, ми ипак треба да држимо дистанцу како бисмо заштитили своју културу од иконокластичког беса који је уништава

Александар Сокуров (Фото: Д. Лакић)

Александар Сокуров (Фото: Д. Лакић)

Почео је 21. Фестивал ауторског филма у Београду, а један од филмова који није за пропуштање, без сумње је „Франкофонија” Александра Сокурова. Овај култни руски филмски редитељ није у Београду, био је ове године присутан на Фесту, на којем му је уручен „Победник” за животно дело. На ФАФ-у ће своје снажно и уметничко и људско присуство исказати кроз елегично-филозофски, истраживачко дубоки и визуелно раскошни документарно-играно-експериментални филм. Кроз богато згуснуту медитацију о париском Лувру и о улози уметности као суштинског духа онога што зовемо цивилизацијом. „Франкофонија” је и филм о статусу Лувра током Другог светског рата и о односу између музејског ратног директора Жака Жожара и његовог присилног „ментора”, високог немачког официра грофа Франца Волфа-Метерниха. Реч је о још једном магичном Сокуровљевом филму, уметничком и ауторском делу које је било повод за овај његов интервју за „Политику”.

Милозвучно је када се изговори реч франкофонија, отуда наслов филма?

Свиђа ми се звук те речи, његов тон, као нека музика која прожима филм. Као филмски наслов, казује нешто о томе шта сам тражио, даје француску интонацију целини, иако у филму своје место имају и немачки и руски, и то превише.

„Франкофонија” је ваша елегија Европи?

Тонови мог филма јесу елегични, али ја више волим да кажем да је ово филм о музеју Лувр и о људима који су спасавали уметност.

Показали сте да је музеј много више од места за чување и очување уметности?

Музеји су прави ДНК једне цивилизације, живи орган града где туче срце нације.

Ово је и филм о снажном односу два човека са супротних ратних страна које спаја уметност?

Да, „Франкофонија” се добрим делом заснива на односу између ратног директора легендарног Жака Жожара и његовог „ментора” високог немачког официра грофа Франца Волфа-Метерниха. Они су током нацистичке окупације заједно спасили многа уметничка блага у Француској. Очекивано је да Жожар и Метерних буду непријатељи али, проучавајући документе од којих сам многе приказао у филму, јасно је да су они имали много заједничког. Периоди њихових сусрета, састанака и конфронтација чине тематску већину „Франкофоније”. То су две изузетне личности скоро истих година и са истим позивом, а то је заштита и очување уметничких дела. И ту се сада поставља питање како су виши државни службеници две земље остварили хуманистичке циљеве иако нису били веома утицајни људи, да ли је могуће у околностима немилосрдног рата бранити вредности човечанства? Како је Жожару и Метерниху пошло за руком да очувају и сам Лувр и његову велику колекцију? Како дубоко жалимо данас што се тако нешто слично није догодило у Совјетском Савезу, Пољској или остатку источне Европе.

Нацистички војници у галеријама Лувра. Парадокс?

Можемо да поставимо и питање зашто би то био парадокс? Па и војници су људска бића, осим што носе чизме и кациге. У ствари, галерије Лувра биле су готово голе током окупације. Дела из његове збирке сакривена су неколико година пре окупације, када је људе обузела слутња да ће бити Другог светског рата у целој Европи. У Лењинграду, Паризу, Лондону људи су нервозно почели да траже склоништа, дубоке рупе и јаке зидове под земљом да би се склањала уметничка дела. Људи су веома добро разумели да, ако пропадне наша уметност, неминовно ће пропасти наше наде, наше молитве, Бог наш.

У филму сте јасно предочили и своја размишљања шта би се догодило да је Париз био бомбардован?

Париз, културна престоница Старог света. Град музеја, град дубоке хуманистичке културе. Шта би значило за нас све да је Париз бомбардован током Другог светског рата? Крај свих ствари. Окретање леђа животу. Зачудо, то се није догодило. Све остало је било бомбардовано, спаљено, попљачкано. Свуда, осим у Паризу. Париз је рај за спасење. На фотографијама из тог времена он изгледа као да у њему влада мир.

А на фотографијама и архивским снимцима Ермитажа, улица и људи Лењинграда у то доба је апокалипса?

И јесте тако било. На улицама око Ермитажа лешеви људи и деце лежали су данима, опсада Лењинграда трајала је дуго. Музеј је био гађан. Срећом, не толико често, јер је Хитлер имао план да победу прослави шетајући музејским галеријама. У њима би наишао на празне рамове. Уметничка дела била су склоњена на далеки Урал.

Поредећи накратко различите ратне судбине два музеја, јасно указујете да је руска култура и цивилизација неодвојиви део европске?

То је јасно. „Франкофонија” није историјски филм у класичном смислу. Нисам желео никакав научни приступ иако филм придаје велики значај чињеничним детаљима. Филм нема политички циљ, већ циљ који би се могао окарактерисати као уметничко, тачније – потпуно свесно одражавање времена кроз животе људи који су се борили да заштите културу, да сачувају уметност превазилазећи околности у којима су се нашли. У оку мог ума, овај филм видим као пут којим се поново путује и којим савремена људска цивилизација путује заједно с нама.

А где то путује савремена цивилизација ако се руши Палмира, пале храмови, цркве?

Нажалост, кроз читаву историју се показује да се циљеви држава, освајача и ратника, ретко поклапају. Предмет пажње филма „Франкофонија” је уметност као ратни плен, кроз пример Лувра током нацистичке окупације. Такво уништење историјских места и античког града Палмире у Сирији, коју је починила Исламска држава, чак ни нацисти никад не би урадили. Европска и муслиманска естетика су инкомпатибилне. Уз све велико и дужно поштовање, ми ипак треба да држимо дистанцу како бисмо заштитили своју културу од иконокластичког беса који је уништава.

Рекли сте да вам није била намера да створите историјски филм, али додирнули сте уметност и тако нисте могли а да не дирате и у историју?

Уметност је у таквом степену повезана с историјом и историјским процесима који, нажалост, имају деструктиван утицај на њу. Било би лепо из историје одвојити уметност, али то је немогуће. Баш као што је немогуће из ње издвојити животе и људе.

Из тог разлога у филму су присутни и Наполеон и Маријана?

Они су део светске историје и део живота Лувра. Они за мене нису само формалне бројке, симболичке фигуре. За мене су они живи ликови, баш као што су сви духови живи ако постоје.

„Франкофонија” је и филм необичне структуралне игре играног и документарног?

Таква структура била је неизбежна како би се све у филму спојило у јединствену уметничку тканину. Мислим да смо у томе успели, мада се мени и даље чини да је све што радим врло погрешно. Мој однос према филму још је студентски. Ја сам вам као неки студент у процесу настанка филма. Учим од кога могу да научим и захваљујући мојим славним имагинарним наставницима трудим се да усвојим лекцију, прођем тестове и положим испит. Какав ће резултат на том испиту бити, не знам.

Дубравка Лакић

(Политика, 28. 11. 2015)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6AU

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s