Политика: Кипар постао члан ЕУ иако није прихватио турску окупацију дела територије

Косово између „реалности на терену” и српског потписа

Они који тврде да је независност КиМ неповратна и да Београд то мора да схвати прећуткују случај Кипра, који је постао члан ЕУ иако није прихватио турску окупацију дела територије као реалност на терену

Фото: Пиксабеј

Фото: Пиксабеј

„Нове реалности на терену” значе да потпун повратак на старе границе није реалан. Ова порука можда неодољиво подсећа на аргументе који су и данас актуелни када год се отвори косовско питање и захтева да Србија „де јуре” (правно) прихвати „стварност”.

Последњи у низу који нас на то подсећа јесте Гинтер Ферхојген. Бивши европски комесар за проширење истиче да је у погледу Косова „ствар политички јасна”, да је његова независност неповратна, те да се та реалност мора схватити у Србији. Случајно или не, тек Ферхојген и остали западни емисари не помињу случај Кипра, који је постао члан ЕУ иако није прихватио турску окупацију дела територије као реалност на терену.

Конструкцију „реалност на терену” први је лансирао бивши амерички председник Џорџ Буш 2004. године, објашњавајући зашто је нереално да се Израелци повуку на границе из 1967. На Бушову „доктрину” надовезала се и изјава републиканског сенатора Џорџа Војновића из 2008. да сви треба да прихвате реалност на терену када је реч о Косову.

Колико год да се прилике и актери у Израелу разликовали од оних у Приштини или Београду, Буш је на глобалном дипломатском и политичком нивоу заговорник принципа да „нова реалност” може да утиче на старе границе. Узалуд је касније Барак Обама покушао да покрене мировну иницијативу уз предлог да се Израелци ипак врате на положаје од пре 1967, јер из Тел Авива му је стигао одговор да је његов претходник из Беле куће рекао нешто друго.

Реалност је била и да су три прибалтичке републике биле део СССР-а, али ту стварност САД и много пре Буша ипак нису прихватале. Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби објаснио је да Литванију, Летонију и Естонију САД нису признавале као совјетске републике, јер сматрају да Хитлер није имао право да поклони те три земље пре Другог светског рата. У исто време, Америка не прихвата промену реалности која се на Криму десила 2014. године. Она и даље сматра да ово полуострво припада Украјини, а не Русији.

„Колико је међународно право постало део реалности и за саму Америку, види се када настоји да на правном терену доведе у питање враћање Крима под окриље Русије или руску акцију у Сирији. То право није изузетно значајно само за мале. И изнад моћних увек постоји неко моћнији или њима раван. И од тако снажне Немачке постоје веће силе. Зато право пре или касније мора да постане део реалности и на Косову и Метохији. Србија има тапију над том територијом, а добро се зна шта у западном свету значи реч тапија”, истиче за „Политику” Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.

Тибор Варади, професора међународног права, сматра да је важно да Србија у будућим корацима буде свесна да Косово није у њеним рукама и да не би требало одбацити ни аспект реалног, али ни формалне и правне чиниоце.

„Косово јесте одвојено потпуно противно међународном праву, али је ипак одвојено. Не мислим да би Србија требало да потпише његово формално признање и озваничи ту неправду, али рећи да ћемо одбранити ту територију спада у домен реторике у ситуацији када тамо немате никакву контролу. Данас ни председник Србије, ни други њени највиши представници не могу тамо да уђу без дозволе неких других власти. Такво одобрење какво морају да затраже од Приштине формално им није потребно за улазак у неку другу земљу попут Румуније или Мађарске, без обзира на то што дипломатски протокол налаже да најаве званичну посету”, каже Варади.

Живадин Јовановић, међутим, истиче да ни стварност на Косову није онаква каквом је неки представљају, додајући да је председник САНУ Владимир Костић последњи од којег је очекивао да говори о потпуном повлачењу Србије са тог простора.

„Како то тврдити, а не рећи ни реч шта је реално на северу Космета и ко је тамо већина. Или да говоре да Србија престане да финансира институције тамо, па и оне образовне, а на Косову раде и школе на српском језику. Или да не кажу да је и српска тапија, а са њом и Резолуција 1244, реалност. И да не помену принципе ОЕБС-а из Хелсиншког финалног акта из 1975, који гарантује да су међународно признате границе реалност”, поручује некадашњи министар спољних послова СРЈ.

Суштинско питање на које Србија треба да усмери енергију, по оцени Тибора Варадија, јесте опстанак Срба који и даље живе на Космету и српских споменика.

„То су неке области за које бисмо могли да изборимо пуну  међународну подршку. Да се и де јуре и де факто обезбеди потпуни опстанак српске заједнице и културе на Косову и да нам то буде реалност”, закључује Варади.

—————————————————————-

Амбасадорка Кипра: Победили смо у правном рату

Као пример формалноправног неприхватања онога што су поједине земље називале „реалношћу на терену” издваја се и кипарско питање. И поред притисака, Република Кипар је у Европску унију примљена као целовита земља, без назнака да ће влада у Никозији признати независност северног дела земље.

„Северни део Републике Кипар је под окупацијом од инвазије 1974, када су турске оружане снаге заузеле 36,2 одсто територије Републике Кипар и протерале око 170.000 кипарских Грка из њихових вековних домова, нагласивши при томе да та имовина више није у власништву тих Грка. Упркос покушају турских ’власти’ да отуђе та добра, која су и данас запоседнута, они који су ту живели до 1974. остали су једини легални власници ових поседа. То потврђују и пресуде више међународних судских органа укључујући и Европски суд за људска права”, објашњава за „Политику” амбасадорка Кипра у Београду Нафсика Кусти.

По њеној оцени, „окупирано подручје је само нелегални сецесионистички ентитет, јер се резолуцијама Савета безбедности УН 541 из 1983. и 550 из 1984. све државе се позивају да поштују целовитост и сувереност Републике Кипар, без признања других држава на њеној територији”.

„За 41 годину окупације ниједна земља није признала тај нелегални ентитет сем Турске. Томе је допринела управо чињеница да је оснивање такозване Турске републике северни Кипар супротно свим одредбама међународног права, али и прописима ЕУ. Противно је и уговору из 1960. који су као гаранти потписали Велика Британија, Турска, Грчка и Република Кипар, а који, између осталог, потврђује целовитост Кипра”, истиче кипарска амбасадорка.

Нафсика Крусти додаје да су управо то разлози због којих Кипар подржава суверенитет и целовитост свих држава, па тако не признаје ни једнострано проглашење независности Косова.

„Када је реч о том питању, остајемо на чврстој позицији. Кипарски став могао би да буде преиспитан само под условом да се нађе политички споразум који би прихватиле обе стране на основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН”, наглашава кипарска амбасадорка.

Никола Белић

Наслов: Стање ствари

(Политика, 27. 10. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6cc



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар