Жељко Цвијановић: Danke, Милановићу или Победа српске владе

Зашто је актуелни сукоб између Београда и Загреба много више од тога ко је кога навукао на танак лед

1.

Хрватска се баш насукала у Србији. Наравно, није то била победа о којој ће Срби певати уз гусле, али није ни нешто о чему као о победи не треба размишљати. Па ипак, важније од тог навијачког става у последњој епизоди српско-хрватских односа било је нешто друго – како је до тога дошло и шта то заиста значи?

zc-danke

Хрватски премијер Милановић понео се као будала, и, колико год то била крунска чињеница у хронолошком и логичком слагању догађаја у мигрантској кризи, недовољно је да објасни њихово право значење. Јер Милановић није сваки дан будала. И, кад то констатујемо, остаје да се види шта је било то што му је дало самопоуздање да се толико препусти својој подсвести, називајући Србе варварима а Србију у њеним правима мање вредном државом од Хрватске? Шта му је уливало толику сигурност?

2.

На првом месту Милановић је веровао – и то је чак саопштио у једном од својих наступа – да Србија неће смети да реагује, да неће имати петљу да узврати санкцијама једној земљи Европске уније. (Занимљиво је да је Милановићево уверење делио и добар део опозиционе јавности у Србији. Онај проевропски комад зачикавао је владу да одговори Хрватима, да би, пошто је влада забранила улазак хрватских роба, променио плочу, почевши да говори како смо претерали. За то време, патриотска јавност једнако је зачикавала Вучића, да би реакцију Србије прећутала, описала као недовољну, а у екстремнијим случајевима чак и као издајничку.)

Зашто је дакле Милановић веровао да неће смети да буде одговора? Зато што Србија, као кандидат за ЕУ и дојучерашњи парија, не сме да отвори конфликт ни са једном од чланица Уније. Хрватски премијер, који верује да је чланство Хрватске у ЕУ довољан разлог да та земља покаже своје најгоре лице безмало свим земљама са којима се граничи, није приметио да су се неке прилике промениле. На пример, да у Србији нико иоле озбиљан, било у власти било у опозицији, не рачуна више с тим да ће Србија за његовог живота заиста постати чланица ЕУ. Јер Унија улази у девету годину својих непрестаних криза – од финансијске до актуелне миграционе. Није дакле реч о томе да Србију неко хоће или неће да прими у Унију. Ради се о томе да ЕУ, да би уопште била у стању да неког прими, мора да у миру и стабилном расту проведе најмање пет до десет година, с тим што прву годину тог циклуса лизања рана данас нико у Европи не види. Уместо тога, међу најмоћнијим земљама ЕУ све више превладава уверење како је ширење ЕУ изван најужег немачко-француског круга била кобна грешка. Уосталом, да о проширењу ЕУ нико не размишља, најбоље су потврдиле САД, које покушавају да се са својим утицајем врате не само у земље које су остале на вратима Уније већ и у земље ЕУ обода, настојећи да спрече растући руски утицај у њима.

У сваком случају, даље инсистирање Србије на интеграцијама данас није сан о уласку у друштво богатих земаља, већ потез пре свега одбрамбеног карактера у временима кад се под воду одлази за трен, а на површину враћа деценијама. Милановић, чија земља у целој својој историји самосталности, па ни пре, није упознала појам „геополитичке дилеме“, отуд није могао да зна да ће Србија одговорити, и зато јој није оставио простора ни колико за часну капитулацију, што је у политици често неопростива дилетантска грешка.

3. 

Други фаталан потез Милановић је направио кад није могао да замисли да ће земље ЕУ бити на страни Београда, а не Загреба. Наравно рачунао је на двоструки аутоматизам – прво, да су земље ЕУ у спору своје чланице са било којом другом земљом увек на њеној страни; и, друго, да су се толико пута сврстале у фронт против Србије да им неће бити тешко да то учине још једном. Али и ту су се прилике промениле: са једне стране, став и улога Србије су у мигрантској кризи за ЕУ много важнији од става и улоге Хрватске; а, са друге, Берлин заиста страхује од паљења Балкана, и Србију у томе доживљава као стабилизујући фактор, свакако много више него Хрватску. То је и разлог зашто су пале у воду теорије о Србији као логору за пола милиона миграната, будући да је стабилност Србије у овом моменту за Немачку важна исто онолико колико јој је важна стабилност Украјине, додуше тек пошто ју је изгубила.

Не, погрешно би било закључити како смо европским земљама толико важни и како су нам постале толико пријатељске да су се између Србије и Хрватске лако определили против Милановићевих испада на ивици нацизма. Умела је и још увек уме стара Европа да толерише нацизам, само кад јој довољно политички конвергира, и о томе све знају и Хрватска, и Украјина и прибалтичке државице. Није дакле њих згрозило то што се Милановић понео као нациста, већ што се понео као будала, и што су тамо неки Срби боље од њега – питомца ЕУ – укапирали да се игра „велика игра“ и како се у тој игри понашају озбиљни људи.

Да буде матиран у три потеза, Милановић је прва два дакле повукао сам. Трећи је био потез српске владе, и то не онај кад му је одговорила санкцијама за хрватску робу, већ онај кад је одбацила идеју да се даље нагања с њим, не одговарајући на његову забрану српским држављанима да уђу у Хрватску. Србија је тако избегла да сукоб уђе у ону врсту спирале кад се од одговора и одговора на одговоре заборави ко је и како почео, што би за Србију могло да буде опасно будући да би то лакше покренуло она два аутоматизма о којима је раније било речи.

4.

Била је то дакле победа српске владе, али да ли је то и победа Србије? Још није. Повод за сукоб јесу били мигранти, али то је био проблем који су могли да опосле два државна секретара из министарстава за социјалу, а не да се око њега данима препуцавају две владе, и то у моменту кад обе имају много већих проблема на леђима.

Прави узрок проблема јесте једно настрано дводеценијско наслеђе стабилизације српско-хрватских односа. Та стабилизација била је заснована на српској кривици не само за ратове 90-тих већ и за оне пре њих, без обзира што је хрватска страна у свим тим ратовима наступала са позиција геноцида и етничког чишћења замишљених хрватских територија од сваког српског елемента. Управо због тога српско-хрватски односи почивали су на одсуству било каквог реципроцитета, и самим тим на потпуној хрватској доминацији – од политичке, преко економске, па све до културне, где је Крлежа у манифестацијама које организује српска олош-елита кудикамо живљи у српском јавном простору од једног Његоша или Црњанског.

Наравно, Милановић је рачунао управо с тим, верујући да је нацизам који се испољава против српског парије тек једна од „европских вредности“. Али навукао се, као што рекох, не зато што је био нациста, већ зато што је био будала. Хрватске елите, такође баштиници „европских вредности“, сад схватају да је Милановић угрозио хрватску доминацију, и зато ће га се одрећи с првим петловима, као да га никад није било. Питање које лебди над нама је дакле то хоће ли Срби успети да искористе ту кризу и ту прилику и да, ако већ на могу да изравнају постојеће односе, а оно да их барем успоставе као тренд који ће нас примицати реципроцитету са Хрватима. Тек тад би очигледна победа српске владе над хрватском постала заиста и победа Србије.

5. 

Хрватска доминација над Србијом није се у последњих 20 година остваривала само на идеји о српској кривици. Она се реализовала и на уверењу – свим силама наметнутом од западних сила – да су српско-хрватски односи кључ мира на Балкану, чиме се о Србији и Хрватској на силу и сасвим погрешно говорило као о Немачкој и Француској Балкана. Ексклузивитет српско-хрватских односа отуда је својеврсно одржавање континуитета са југословенском политичком причом, у којој је Србија, као интегришући фактор, била приморана да заједницу чува водећи југословенску политику – данашњим језиком рекло би се регионалну – док су Хрвати опстојност те приче мерили реализацијом сопствених интереса у њој. Неке од претходних српских влада, подразумевајући ексклузивитет српско-хрватских односа, нису биле у стању да воде српску, већ регионалну политику, чак и у условима кад је Србија увелико била самостална држава, уставом задужена само за себе и ни за кога другог. Било је то време кад ни мост преко Саве усред Београда није могао да буде отворен, а да се не истакне његов регионални значај.

Што охолошћу Хрватске после уласка у ЕУ, што српским измештањем регионалног фокуса са хрватског ка исламском елементу (Сарајево, Тирана), српско-хрватски односи изгубили су свој ексклузивитет. Тек у тим условима било је, на пример, могуће овогодишње државно обележавање годишњице „Олује“; тек у тим условима био је могућ српски одговор на понижавајуће мере и наступе Хрватске. Што је најважније, тек у тим условима – на очајање бројних овдашњих политичких Југословена, од оних из власти преко опозиције до невладиног сектора – могућа је српска политика. Да се разумемо, није свака српска политика добра, али се ради о томе да је свака југословенска политика за Србију данас лоша, односно да је свака супротстављена српском и националном и државном интересу.

6.

Зато је актуелни сукоб између Београда и Загреба много више од тога ко је кога навукао на танак лед, далеко од емоција, много изнад навијачких сентимената. Оно што је важно јесте да најмање до краја мандата отписаног Милановића Хрватска неће бити у стању да се супротставља реализацији српске политике. Своју највећу шансу она ће зато имати у реализацији Вучићеве посете Москви не само због тога што долази у том интеррегнуму, чак ни зато што врхуни са импресивном војно-дипломатском акцијом Москве у Сирији, која има пуни глобални значај. Ради се о томе што српски однос са Загребом може да учини могућом добру српску политику, али само однос са Москвом може да је дефинитивно легитимише. Да будем сасвим јасан, Вучићево жонглирање између Вашингтона и Берлина, макар и преко Загреба, може да нам се допада или не, али само у односу са Русијом може се реализовати пуни смисао тога. Само у Москви Срби данас могу да дају голове, који се на крају једино броје. И затоdanke, Милановићу, нећемо те ваљда изневерити.

Допуна наслова: Стање ствари

(Нови стандард, 25. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5NS



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

5 replies

  1. Аутор је умислио, да он може да уђе у туђу главу и да нам „прочита“ шта се тамо дешава. И још пише о некаквој ПОБЕДИ. Невероватно је, да је „помислио“ да се Милановић понаша као будала. Једино што је тачно, а то не спомиње, да су обе „владе“, тачније „премијери“ ушли у предизборну трку и да је за обојицу прича само око тога и ништа више. Уосталом, шта се нас тиче шта је у глави Милановића? Каже аутор: „Била је то дакле победа српске владе, али да ли је то и победа Србије? Још није.“. Нити је српска влада победила, нити ће Србија било како „победити“ са овом владом. Жале се превозници, да „хрватска влада“ одобрава 20% попуста превозницима, који имају отворене ВИЗА картице у Хрватској. Што ту нешто не одговори „наша српска“ влада? То је ситница, а има ли „српска“ влада било какав став, план о свему ономе што нас чека са Хрватском и ЕУ. Питам се, шта се деси са Цвијановићем?

  2. Господине Млинаревићу, изгледа да је могуће да се деси и то чудо да се ја и ви сложимо око неког питања 🙂

  3. @ Milos
    Мени није чудно. По многим питањима, на овом сајту се већина нас слаже. Бар се мени тако чини. Ја сам, углавном против уопштавања и претеривања. А посебно ми смета, када се „улази“ у нечију главу и најчешће полази од става, да је у глави лоша мисао.

  4. Cvijanovic je novi potparol Vucica i samo ceka kada ce Dmitrovic ili Smajilovicka biti smenjeni i da zauzme jedno od ta dva mesta.

  5. @ Kosta
    Зашто би били смењени? Лепо и уредно раде „свој“ посао. Можда је Жељко резерва, када дође до истека мандата. Ако нешто више о томе знате, поделите са нама.

Оставите коментар