Зека Поповић: Газда и Вођа (чопора)

obama-pasСваки крај има свој чопор паса или керова, како год их називали. Тако је било и у мом крају. Наш, домаћи, чопор је дуго опстајао, мада никоме није био од користи. Бар да су штитили своју територију. Ни за то нису били способни. Ваљда, после толико времена, сигурни да ће ту остати за стално, нису више обраћали пажњу ни на крај, ни на територију коју је требало да штите. А лепо смо их хранили, па се сви подгојише, отромбољише у толикој мери да су само лежали, лењо се протезали, незаинтересовани за све оно што се дешавало око њих.

И онда, једног дана, поче стрка низ улицу, појавио се нов чопор. Ови нови у тили час отераше оне старе и у крају завлада блажени мир. Комшије су биле одушевљене,  јер више нису морали да гледају ону банду преситих ленчуга и лезилебовића.

Ови нови су одмах узели цео крај под своје. По цели дан су шпартали крајем, њушкали, завлачили се у сваки буџак, све су проверавали. Према народу су били пријатељски наклоњени. Када би  неко од комшија кренуо улицом, обично су га пратили скакућући, машући репом и тихо цвилећи. Ваљда да ставе до знања да су они ту и да пазе на нас.

И комшилук поче да их храни и да их пази и преко сваке мере. Такав је наш народ, одмах свакога прихвати срцем па и чопор паса.

Волео сам да их посматрам,  јер ме je интересовало да сазнам каква им је организација у чопору, ко је главни вођа, како су поделили улоге међу собом.

Одмах ми је било јасно да је вођа један од најкрупнијих међу њима. Сви остали су му прилазили снисходљиво, пажљиво га њушкали, а када би он направио мало наглији покрет, или зарежао на кратко, сви би се повлачили и свако би зазумао своје место које му је припадало у хијерархији чопора. Некада би сви они лежали покуњено, а Вођа би кружио око њих, режао, кевтао, цвилео, а некада би и залајао, као да је бесан на све њих. После тога би се сви разилазили, као да је свако одлазио на свој задатак. Зато сам га назвао Вођа, јер то и јесте био.

Пре неког времена, доле низ улицу, саградише највећу кућу у крају и у њу се усели неки странац, кога сада сви зовемо Газда. Кућу је саградио баш преко пута Ливаде, коју смо сви ми сматрали за своју од када знамо за себе и ово наше насеље. Стари кажу да смо сви ми рођени на тој Ливади и да су нам ту корени. Стварно, сви смо тамо одлазили, да се поразговарамо, да се дечица изјурцају, да осетимо лепоту те наше Ливаде.

Сада више није тако. Нико више не одлази тамо,  јер су се појавили неки други људи које је чопор почео да штити и који су запосели нашу Ливаду. Ваљда је то тако јер Вођа чопора  не избија више из Газдиног дворишта. Када се Газда појави, Вођа одмах допузи до њега, скичи, изврне се на леђа и упишки се од среће. Газда га по неки пут помази, што Вођа доживи као екстазу и после данима трчкара около и режи на све живо. Ваљда на тај начин свима показује колико му је значило то што га је Газда помиловао и указао му мало пажње.

Ни ови из његовог чопора нису више питоми, и они реже на комшилук, бахате се, чувају нашу Ливаду за рачун Газде и његових следбеника. Вођа стално лежи пред Газдином капијом и цвили, дозивајући га да изађе да га помази и да му узврати љубав.

До љубави свих нас му више није стало, он има свог Газду који му за сада узвраћа мрвицама љубави, а колико дуго ће то потрајати, видећемо.

Наслов: Стање ствари

(Зекаоница, 18. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Io



Categories: Преносимо

Tags:

Оставите коментар