Драгослав Пакић: Левом СПС страном или Од Недрага до Предрага

Мајаковски је певао лева, лева, лева! па онда извршио самоубиство. Десном руком.

Бернар Анри Леви, француски филозоф леве оријентације је много практичнији од Мајаковског. Он је убио Гадафија рукама западних продаваца среће. Када су му показали снимке зверског ликвидирања људског бића и питали да ли је баш то хтео, одговорио је: да, то сам хтео, али на мало другачији начин.

Дабогда ти Бернар Анри Леви дошао у посету

Дабогда ти Бернар Анри Леви дошао у посету

Иначе, овај левичар и првоборац за људску правду скренуо је дибидус, а потом је скренуо пажњу и на себе доводећи у први дневник француске телевизије покојног Алију Изетбеговића нудећи му да се Французима обрати на свом матерњем, бошњачком језику. Алија је мало побрко лончиће заборављајући где се налази па водитељки дневника рече: бона сера! Да поправи утисак, Леви је интервенисао на начин да објасни Французима како то на бошњачком, а он тај језик врло добро познаје, значи: не сери бона! и да Алија тако изражава дубоко поштовање и захвалност за све што су Леви и његови истомишљеници урадили за спас Бошњака од злих и геноцидних Срба.

После је Борка Павићевић довела тог истог Левија да гостује у Центру за културну (и политичку) деконтаминацију где је једногласно  – један Боркин глас – констатовано да је права срећа што су у Хагу убили Милошевића чиме је човечанству омогућено да слободно маршира: лева, лева, лева!

За то време врли социолог, доцент на филозофији, интелектуалац леве провенијенције, Јово Бакић, штити арапске избеглице које нико не напада и напада (Ненада) Поповића и (Владимира) Путина као главне узрочнике избегличке кризе – о чему америчка администрација не престаје да издаје саопштења забринутих конотација, будно пратећи шта се збива на светским берзама новца, нафте и стратешких сировина.

Дабогда ти Јово био колумниста

Дабогда ти Јово био колумниста

Јово је, као и Америка, исто забринут и не штеди своје драгоцено време доцента, него упорно пише колумне за дневни лист ПОЛИТИКА. Његови написи умногоме подсећају на причу о оној бакици која са „Њујорк тајмсом“ и „Алгемајне цајтунгом“ под мишком, журним корацима иде према оближњем кукурузишту. Пошто бака не зна ни енглески, ни немачки, није тешко претпоставити шта је намерила да ради у густом кукурузу.

Исто оно што и Јово ради са ПОЛИТИКОМ и њеним преосталим, додуше све ређим, читаоцима.

Најзад је ових дана стављена тачка на слова с, п и опет с. СПС је, наиме, доводећи на место потпредседника странке доктора историјских наука Предрага Марковића, дефинитивно отишла у историју. Они који су се бунили против оваквих решења кажу на буњиште историје, а они који су затечени и збуњени – на збуњиште историје.

Мрка је, као некад Тито, проглашен за почасног председника странке без ограничења мандата а Бата је, ослањајући се на нераскидиве везе са Кином, обећао да ће у СПС учланити бар половину пријатељског кинеског народа чиме би СПС-у био загарантован цензус на свим будућим изборима, а Дачићу место министра, такође без ограничења мандата, у свим будућим владама.

Дабогда били трећа странка Предрага М.

Дабогда били трећа странка Предрага М.

Развојни пут СПС-а непоколебљиво иде левом страном од Недрага до Предрага.

Лева, лева, лева!


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5BE



Categories: Судбина као политика

Оставите коментар