Драгослав Пакић: У живом блату напредак је загарантован

Негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић, први српски полицајац, иначе пореклом Турчин из Анадолије који је прешао на православље, био је власник две жене, Перунике и Аглије. Другу жену Аглију су, из неразјашњених разлога, звали Нула. Као да је Вучић био ожењен владом Србије. Други, или трећи пут, свеједно. Идемо даље…

Тома Вучић Перишић је стицајем чудних околности спао на два слова. Остали су Тома и Вучић пошто се генерал Перишић повукао у самопорицање да удовољи прохтевима хашке правде и да у мировини напише понеку песмицу у знак захвалности за ничим заслужену слободу. Његова слобода „лепше пева, него што су сужњи певали о њој“, па Миљковић може да се убрише као што су и Перишића убрисали из јавног живота.

Остатак, да кажемо две трећине Томе Вучића Перишића, влада Србијом на ползу и радост народа српског. Незадовољнима, уколико таквих уопште има, с времена на време, скрену пажњу добронамерним и очинским примедбама да је „свако доба људског века тешко само онима који у души немају ништа“.

„И у новчанику“ – додаје трећи део, Перишић, али се он не рачуна јер је убрисан.

Прекори и критике доктора Арчибалда Рајса, који чудом није могао да се начуди како то да Срби, чим изађу из ратних страдања, одмах почињу да се грле, љубе, братиме и куну у бивше непријатеље, као да су отишли са пустињским караванима. Тако су у Србију довели, и то право у владу, и Енглеза Блера. Тома да га одликује, а Вучић из практичних разлога. То је исти онај Блер који је, за време НАТО агресије говорио: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“

Вучић је хтео да му Блер покаже како то Енглези са мало мозга успевају да зезају цео свет у здрав мозак. То њему, Вучићу, не полази за руком ни са ово мало преосталих Срба. Тони је дао све од себе, не да нам је пружио пријатељску руку, него нам је дао и лакат, али се веома брзо вратио кући потпуно разочаран схвативши да у Србији није могуће никога зезати у здрав мозак. Здравих мозгова овде нема. Цивилизација није победила. Џаба су биле онолике бомбе, медијска халабука и напори цивилизованог света да Србе сведу на име друге жене Томе Вучића Перишића, Аглије, коју су из милоште (сад је јасно због чега) звали – Нула.

Ипак, да све не би било црнопурасто и беличасто, баланса ради, мудри Тома и агилни и вредни Вучић, у даљем тексту Т&В, доводе у Србију, на опште запрепашћење напредне и грађанске Србије, Русе због гаса, и Арапе због воде. Запрепашћење је било утолико веће кад се прочуло да нас ови посетиоци никада нису бомбардовали. У ваздуху је оправдано лебдело питање: чиме су то они заслужили добродошлицу кад не испуњавају основне захтеве? Бар по речима доктора Рајса, који је утврдио да се пријатељство са Србима ствара само преко бомби и колатералног разарања

Доводиоци су се правдали пред збуњеним публикумом да је у питању политика „мало исток, мало запад“, седење на две столице, да се ради о великим парама, о улагањима (ко каже да смо рекли лагањима?). То се модерним језиком назива инвестицијама у домаћу привреду и отварање нових радних места пошто премијер, иако ради двадесет пет сати на дан (устаје сат раније) не успева све сам да испослује. Ми смо им, тврде Т&В, као добродошлицу, припремили воду, хлеб наш насушни и со, а они ће, ваљда, понети тих тричавих 3,5 милијарде долара. Тако смо ставили ван снаге закључке доктора Рајса. Нешто се може купити и за паре. При томе смо се ослањали на одредбе, у Скупштини већином наших гласова изгласаног lex specialis-а, па је све легално, мислимо, све ће бити легално ако паре легну.

Скептици и критичари арапског пројекта Београд на води, не оповргавају чињеницу да је Савски амфитеатар скептичка јама Београда, стовариште старог гвожђа, бродских олупина, зарђалих вагона као и станиште пацова. Али, побогу, па то су наши пацови. Да је Брана Црнчевић жив, рекао би да у Савамали, којом управља Синиша Мали, не постоји ништа друго осим јада, беде и прљавштине, а онда доводимо Арапе да нам упропасте све.

Многи противници Београда на води своје тираде завршавају Катоновом реченицом, којом је Катон и почињао и завршавао сваки свој јавни наступ: „Ceterum censeo Carthaginem delendam esse“. Преведено на српски то значи „Уосталом, сматрамо да би Вучића требало сменити“.

И све је јасно.

Није јасно што се позивају на Београд и на толику воду. Вучића није потребно удавити. Довољно је да се смени. И да други постане судија, и да се ми не бисмо подавили, и да читамо слободну и независну штампу, и да нам поскупе плате и пензије, а не само бајато месо по супермаркетима, и да …

Довољно је да Вучићу кажемо НЕ, ако он Путину каже НЕ. Без обзира што је Хрватска спремна да нам, у потврдном случају великог НЕ и добросуседских односа ради, уступи Голи оток на 99 година без надокнаде, а за Дунавско приобаље.

Опет нешто на води.

У племенској заједници за освајање власти били су неопходни лук и стрела. Данас су довољни лук и вода. А ако је на води Београд, онда ни лук није потребан. Ако је вода још и плитка, пре ће се дотаћи дно. Уколико би, уместо чврстог дна, било живо блато, напредак би био загарантован. У неким деловима земље, оним тужним, живо блато је једини знак живота. Живо блато, уосталом, може бити веома успешно терапеутско средство. Ублажава реуматске болове, одстрањује психотрауматске тегобе и помаже привикавању на оно што нас једног дана ипак чека.

Латини су до звезда долазили кроз трње, а ми ћемо до Европе кроз живо блато. Зато се, уместо Београда на води, опредељујем за Београд у блату.

Београд је свет!


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4pi

Advertisements


Категорије:Сатиристика

3 replies

  1. Izuzetno, Sjajno, Savrseno Napisano.

    Свиђа ми се

  2. Postovani gospodine Pakicu divim se Vasem umecu da na ovako lep nacin oslikavate desavanja u zemlji a bilo bi lepo kad bi i gore opisani procitali Vas tekst mozda bi ponesto naucili.

    Свиђа ми се

  3. Ове луцидне персифлаже, већ одомаћено ауторство господина Пакића, већи су бренд од скоројевићевских наглавака под именом „Прада“, а немају тзв. „тржишну цену“, већ само цену у души његовој. Зато, млади ослободите се „звона и прапораца“што рече Доситеј, ослободите се „Прада“, „Најка“ и „Версаћа“ у одевању, а разгалите се, летос, мало у овој сатири, биће је, сигурно, још. Неуморни Пака Пакић дела.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s