Александар Јовановић: Стање ствари у дилетантско-сплеткарошкој секцији српских интернет медија

Пример Небојше Малића и саучесника

Примером се, наравно, ништа не доказује, ово је само илустрација и одговор Малићу и „сведоцима“ (нема бољег сведока од саучесника) на „Небојша Малић: Ко је и како „рушио” The Saker Српски“. И можда би бољи пример од Малића, Каргановића и Лазића био Жељко Цвијановић, али то је већ много сложенија, за зло способнија и тиме опаснија појава, зато о њему, методама му и циљу другом приликом.

aj-utuk

Одмах да кажем да никако не доводим у питање њихов дар за писање – и сам читам (Лазића чак и са задовољством) њихове радове. Нисам баш велики љубитељ „ауторских“ текстова и мишљења на основу покупљеног по интернету, али и то има неку употребну вредност: Каргановић, рецимо, уме да прикупи грађу, систематски је изложи и да свој закључак, али без много самонаметљивости, ту меру зна, пушта чињеницама да говоре. Не доводим у питање ни питкост Малићевих радова, мада од њега никад ништа ново нисам сазнао, али треба умети и повезати позобано по мрежи, он то уме, свака част.

Проблем је у томе што јавна делатност као што је њихова подразумева и владање занатом, у који, изузев дара за писање, спадају и познавање историје, језика и природе медија, њихових техничких, финансијских и организационих облика и правних оквира у којима делују … и, услов без којег нема мајстора, етичност. 

Малић се прогласи преводиоцем, изриком и великим словима ми једном крикну: „Кажете да нисте преводилац. Ја ЈЕСАМ. Двадесет година већ.“; иако за себе на Википедији написа, поред бисера да је прва дипломатска искуства стекао у Сарајеву (упоредите то са његовим годиштем и датумом одласка у САД), да је стручњак за међународну политику – коју је изучавао у кукурузу Ајове, неком тамошњем Мегатренду (навео је истина, други назив тог „естаблишмента“ на својој Вики страници, кога не мрзи нек погледа), дакле преводилац није, већ преводи повремено. А да нешто зна о организационим облицима и правним узусима у медијима, не би (опет) написао да му је Степски одобрио да нешто његово преведе. Јер, за то нема никакве потребе, на насловној страници блога Степског стоји да је коришћење, превођење и ширење његових текстова не само слободно, већ и пожељно: „Please feel free to copy, publish and pass on any part or all of the original contents of this blog. No authorization from anyone is required to use any of the original content published here.“ Али без фалсификовања кључних појмова, Малићу, јер „Англоционистичка империја“ није исто што и „Атлантска империја“ (просто сте слагали да Вам је та измена допуштена). Међутим, Ваше знање о медијима, нарочито о онима тамо где живите, добацује толико да знате да није упутно замерати се ционистима. Да Вам је етичност у коришћењу туђег рада страна види се још и по томе што се нисте либили да у наслов чланка Сиви Соко: Цивилизацијски избор ставите сопствено име, чланка који се састоји од Ваших пар реченица у најави „колеге“ и све остало његовог текста, управо Степског сокола.

Господине Малићу, ја сам по образовању (ФДУ), стажу и начину мишљења филмски и ТВ продуцент. Системски, таквима баш и није било наклоњено време када су почињали, мада је мени запало да ми први посао буде баш у Вашем родном граду, на месту организатора у Дирекцији ЈРТ за РТВ покривање ЗОИ у Сарајеву. Стицајем околности, и како сам волео „течну рекреацију“ и телетину „Код Палате“, чак једном вечерах у друштву са енглеском принцезом Аном (луда жена, телохранитељи налик газдарици), али у Ваш вртић, тамо где сте стицали „прва дипломатска искуства“, нисам имао задовољство да одем, што ми се, како сам касније на овај или онај начин снимио стотине образовних емисија, ипак може опростити. Као и Вама, што за неког продуцента не знате. Ко, уопште, зна ? Познатост нам није у опису занимања. Мада је мало чудно што рекосте „апсолутно непознат“, јер сам за више наших медија (преварих се па нешто и за „Стање ствари“) превео преко 1500 текстова (Степског око 150, али сам одавно престао да бројим, ту ме не држите за реч).

Што се тиче господина Каргановића, пропустили сте да оповргнете, Малићу, да је два месеца пре него што ми је Степски понудио да заснујем и водим српски блог, то исто хтео господин Стефан, али је Степски сматрао природнијим да то ради онај ко га преводи и коме је организација струка. Али, и то можда заиста не знате, упитао ме је и да ли имам нешто против да са г. Каргановићем сарађујем. Не да нисам имао, већ кад је Степски хтео чланак о Радовану Караџићу, мој предлог је био управо г. Каргановић – који је написао изврстан текст, чак смо га и заједно после превели на српски, толико добар чланак да га је Степски касније замолио за још један о Шешељу. И то је био одличан рад, и радо сам га, опет уз помоћ С.К., превео (нисам стручни преводилац, а правни изрази … ). Дакле, то није оно што замерам господину Каргановићу (и  Степском) – замерам му што је, потпуно свестан да сам већ превео и објавио четири чланка о Јужном току, а са очигледно „задњим“ намерама, интервенисао код Степског, да се преко њега објави иначе одличан чланак и превод (али вишак). Морам признати, Степски није инсистирао да се превод преузме, што и иначе не чини, свака редакција је (била ?) потпуно самостална у уређивачком смислу. Ја сам реаговао на то што се о томе, макар први пут, договарао иза мојих леђа, јер тако се нигде не ради, нарочито оно што је Каргановић урадио, заобишао домаћу, српску редакцију (текст о Шешељу је друго, није ни био намењен српској јавности). Тачно је и да у реаговању нисам много бирао речи, да Степски преко тога није хтео да пређе – крај. Дакле, нема никаквог „отпуштања“, Малићу, и неслагања са „неприкосновеном уређивачком политиком“, што је Ваш допринос пристојној дискусији, Ваш однос према чињеницама и, једноставно речено, материјална неистина и лаж, видљива простим погледом на насловне странице сваког блога заједнице Степског – где нема чак ни заједничке, камоли неприкосновене уређивачке политике. Што се мене тиче, неко објашњење сам дуговао читаоцима, написао бих можда исто што и Степски – да је разлог разлаза „irreconcilable differences of opinion“, што, толико знате ваљда, никад није стварно „непомирљива разлика у мишљењима“, већ еуфемизам за лични сукоб – да Степски није помислио да може у свом власништву да задржи блог, који је творевина овдашње редакције, а која је цела заједно са мном отишла (мада је тражено супротно, интервенисала је чак и руска колегиница) и моје преводе, које нисам огласио за „public domain“, већ су и даље моја својина. Имајте то виду, ако Вам, Малићу, оно силно рекламирање сопствених наступа и текстова у секцији за коментаре код Степског најзад уроди плодом, па добијете да водите нешто што ће Вам заиста бити добра препорука у остваривању aмбиција. Или, једноставније: немојте користити украдено, није Вам добра препорука за дипломатску службу (?), бар не службу код поштеног света. Најзад, кад сте се већ потрудили да поставите снимак насловне странице сајта и истакли да се само српска „франшиза“ разликује по домену, како се нисте запитали због чега ? Потрудите се мало, али не „здраворазумски“ (то је најчешће изговор за незнање), погледајте шта у правном смислу то може да значи, а неке додатне финансијско-правне чињенице ће Вам такође потврдити да сте и овде оманули.

Што и Лазић никако да схвати, питање власништва. Ево (једног) примера: Пол Крејг Робертс: Вашингтон тера Русију на тежак избор – вазалство или рат | Стање ствари  (погледати коментаре, све је у њима, мада Лазић пар њих није пустио).Чак и кад преноси очигледан плагијат, само да не би пренео нешто са потписом мојим или „Ћирилисано“, то је за њега „па шта, и мене су крали“. Господине Лазићу, да пробам још једном , мада је губљење времена причати некоме ко се сматра меродавним да утврђује васцело стање ствари: непоштовањем туђег рада не стимулишете појаву нових, стручних сарадника. Ко ће да преводи, нарочито бесплатно, ако се некажњено дистрибуира украдено/плагирано ? Или се то можда Вас не тиче, Ви већ имате ПРЕВОДИОЦА и још пар њих који заиста преводе добро оно што изаберу, али кад им се хоће и без квалификација за озбиљнији и свакодневни, устрајан и правовремени преводилачки рад. Тиме, Лазићу, подржавате не само крађу, већ и нешто много опасније: дилетантизам. Ми смо у информативном рату, делу општег рата против Србије и уоште слободног света, нема више времена за умишљено незнање, ма колико било успешно самоизрекламирано (ту ни Ви, ни Каргановић нисте Малићу ни до колена).

Пуно среће Вам желим, али не тамо где сте намерили. Пишите, то умете и потребно је, немојте се бавити плагијатима и сплеткарењем, јер то ипак радите на провидан начин, па дисквалификујете и оно што вам вреди.

Александар Јовановић

П.С. Да можда предупредим питање – зашто, кад сам већ толико против дилетантизма у медијима, преводим, а нисам преводилац ? Зато што једино тако могу да зачнем платформу („Ћирилисано“) коју ће касније користити професионални преводиоци, чиме бих урадио нешто што ми је не у опису, већ и у самом називу занимања: створио/произвео један нови медијски субјекат.

(Ћирилизовано, 15. 12. 2014)



Categories: Разномислије

1 reply

  1. Нисам прочитао текст, навијам за Небојшу!

Оставите коментар