Међународни дан људских права, другачији поглед

О једном отетом празнику

Када се спомену људска права, поштен човек помисли: на параду „весељака“, напор да се изједначи оно што никад није било нити ће икад бити исто, проглашавање неприродног за најприродније, надвладавање мањине и на ноторне људскоправашке НВО. Тако је једном празнику – Међународном дану људских права (10. децембар) – „отета“ суштина и он се почео доживљавати као терор људских права.

ss-onama-527

Овим скромним прилогом покушаћемо да укажемо да проблем људских права постоји, али он је негде другде; иако нам нам је, путем медија и невладиних организација, наметнута „утакмица“ у којој не желимо да учествујемо – не смемо с прљавом водом избацити и стварно угрожена права. За разлику од виртуалних, ево неких стварно оспорених људска права: од оног на поседовање хране, воде, обуће, одеће, крова над главом – па до ових које ћемо покушати овде да осветлимо.

Не може се, данас и овде, говорити ни о каквим људским правима а да се не помене наш многострадални народ на распетом Косову и Метохији – тиме и почињемо нашу малу хрестоматију: Драгана Николић Соломон, прекомандована из београдског одсека Института за извештавање о рату и миру на место портпарола Еулекса, најављује да на северу КиМ разматрају „70 предмета“ (ми њима место у Међународном олимпијском комитету, они нама хапшења); преносимо интервју француске новинарке Пруно Антоине о трговини органима, а на исту тему доносимо и поему „Српско срце Јоханово“ (стихови Веселина Џелетовића, глас и гитара отац Војислав Билбија).

Да је среће и крви предака у нама, о утамниченом архиепископу охридском и митрополиту скопском Јовану причало би се сваког дана: ако не бисмо постигли његово ослобођање, можда бисмо успели да се изборимо да макар не буде малтретиран, како сведочи наш следећи прилог.

Видео запис Радио-телевизије Републике Српске говори да су протерани Срби из Хрватске данас протестовали у Женеви, испред седишта УН, огорчени (и) на чињеницу да деценијама не успевају да се изборе за своја радно стечена права.

Срђан Шкоро, новинар, подсећа на то како су изгледала људска новинарска права док „друг Тито“ није био рахметли, и непосредно после тога. Кроз причу о свом оцу, такође новинару Момчилу Шкору, и ондашњем моћнику Дражи Марковићу, г. Шкоро као да слика и данашње време.

Србија је земља где и једна времешна госпођа може да добије шамар, у сред бела дана, од непознатог мушкарца. Али, то није прича за медије, јер госпођа Ема Зађва, живи сведок Рације 1941, није „на линији“ онога што јесте овдашње безалтернативно евро-атлантско новинарство. Има ратних злочина (и злочинаца) првог и другог реда, а и неки шамари су једнакији од других.

На крају, вашој пажњи препоручујемо рад (PDF) Јелене Васиљевић „Људска права и културна права – антролошка критика“. Ауторка тврди да су „људска права почела све више да се схватају као културна и колективна права“. Насупрот томе, у овом прегледу смо покушали да осветлимо не само колективитет него и појединца, па и оне које се најчешће карактеришу као обичан човек.

А. Л.

Dragana Nikolić Solomon: Еuleks na severu razmatra 70 sudskih predmeta

Portparolka Euleksa Dragana Nikolich Solomon izjavila je za RTK2 da pozdravlja akciju Kosovske policije u cilju suzbijanja ilegalne trgofine derivatima, ne iznoseći druge detalje. Ona je izjavila da Euleks na severu razmatra 70 sudskih predmeta

solom-kossev

Izvor: RKT2 (tekst je izvorno preuzet i nije lektorisan)

Gostujući u Jutarnjem programu RTK2, portparolka Euleksa Dragana Nikolić Solomon je izrazila očekivanje da će ova akcija biti uspešna dodajući da Euleks pruža punu podršku Kosovskoj policiji.

”Čestitam policiji na ovakvom poduhvatu i nadam se da ce akcija biti uspešna”, rekla je ona.

Komentarišući jučerašnje saslušanje gradonačelnika Zubinog Potoka Stevana Vulovića, portparolka Euleksa je potvrdila da je Vuloviću određen jednomesečni pritvor, ističući značaj poštovanja pretpostavke nevinosti.

”Svi akteri su nevini, mora se poštovati pretpostavka nevinosti ,sve dok sudski postupak ne dokaže suprotno,” naglasila je ona.

Govoreći o ulozi Euleksa na severu Kosova, Nikolić-Solomon rekla da Osnovni sud trenutno razmatra 70 predmeta. Ona je podsetila da Euleks osim savetodavne uloge lidera kosovseke policije, Euleks na severu ima tehničku ulogu u primeni Briselskog sporazuma.

”Od prošlog decembra na prelazima se vrši carinjene robe. Sredstva dobijena od carine prenose se u poseban fond u kojem sada ima preko 4 miliona evra koje će biti iskorišćene za razvoj infrastrukture na severu Kosvova”, rekla je Nikolić-Solomon dodajući da je Euleks nadgledao kopiranje i prenošenje 12.000 matičnih knjiga, kao i da je pomogao u uspostavljanju civilnog registra građana Kosova.

Na pitanje da prokomentariše navode o korupciji koje je nedavno obelodanila suspendovana tužiteljka Marija Bamije, portparolka Euleksa ističe da su specijalni timovi Euleksa radili na ispitivanju tih navoda mnogo pre nego što su se pojavili u medijima.

”Oformljen je tim koji sačinjavaju eksperati Kosovske policije i Euleksa. Narednih dana očekuje se i dolazak nezavisnog specijalnog istražitelja koji treba da utvrdi istinitost navoda o postojanju korupcije u redovima Euleksa,” rekla je Dragana nikolić Solomon za Jutarnji program RTK2.

(Косово Север Портал – КОССЕВ, 10. 12. 2014)

Пруно Антоине: Једина реалност о трговини људским органима је стотине несталих чији остаци нису пронађени

Француска новинарка Пруно Антоине, води трогодишњу истрагу о трговини органима на КиМ. У ексклузивном интервјуу за КМ Новине, први пут за медиј на српском, говори о припремама, доживљајима и сазнањима до којих је за то време дошла.

pruno-novinarka

Пруно Антоине

Свега 5.000 евра је њој и Моники Штефанек, са којом ради на овом пројекту, било је довољно да се темељно посвете истраживању овом организованом злочину. Марта 2012. године овај пројекат финасијски подржала фондација за подршку истраживачког новинарства Евроске уније као победнички на редовном конкурсу.

Ризику да, расветљавајући овакав случај, буду јавно компромитовани  и под притисцима не излажу се судски истражитељи, новинари нити интелигенција у Србији па зашто би то неко из ЕУ? Због истине? То је њима био сасвим довољан мотив…

Своје истраживање објављује на Интернету у деловима на неколико европских језика што изузетно пуно помаже ширењу истине о догађајима на Косову и Метохији у периоду од 1998. До 2001. и касније. Из интервјуа са Диком Мартијем сазнаје да је истрага коју је он водио открила да је у Албанији било неколико центара, импровизованих клиника, за вађење органа отетим Србима.

„Цена бубрега на црном тржишту? Око 50.000 евра. Ето како је УЋК финансирала своју ратне активности“ недвосмислена је Пруно. Наводећи тврдње Дика Мартија она указује европској јавности на чињеницу да они, у шиптарским редовима, који су водили црно тржиште трговине органима данас представљају политичку елиту.

Вредност овог истраживања на првом месту јесте што, испред свих осталих питања, поставља она о правди и оправданости подршке терористима, изградњи „права“ на прикривеним суровим злочинима и смислу таквих нељудских и антицивилизацијских потеза. То је оно што ствара процеп кроз који се пробија истина. Наше је да унутра гурнемо руке и снажно разгрнемо тешку завесе укрштених економско – геополитичких интереса.

„Након приче о силованој жени из Босне и непризнавања овог злочина, заинтересовала сам се више за догађаје на Балкану. Регион је и даље подељен и 15 година касније а ране дубоко урезане у срца. Поред свега тога, постоји само неколико извештаја о дешавањима овде“ почиње за КМ Новине своју причу Пруно о томе како се на првом месту заинтересовала за злочине над киднапованим Србима.

„Низ истрага отворило је  само више питања него што је дало чињеница. Захваљујући новинарској стипендији, истраживала сам око 3 године оптужбу о трговини људским органима на Косову и путовала константно на линији Приштина, Београд, Брисел, Швајцарска да би сазнала више о целом случају“.

Шта је оно што вам се није „допало“ у томе како су дуги извештавали о трговини органима на Косову па сте хтели да сами истражите?

Није да ми се баш ништа није свиђало у другим извештајима. Постоји неколико извора о овом случају и 6 истрага (судских и новинарских) су уследиле једна за другом током прошле деценије. Била сам убеђена да почети све из почетка и помињањем свих корака у претходним истрагама могу показати како је тешко доћи до закључка у крајње подељеној средини. Интервјуисање ми је било крајње стресно јер нисам знала коме да верујем, ко ми даје тачне информације, а ко манипулише. На крају, постала сам веома дрска.

Да ли је било неких претњи, да ли је неко покушао да вас спречи да обавите посао до краја? С ким сте све сарађивали?

Не, никад ми нико није претио. Неки од умешаних су једноставно одбили да разговарају са мном. У Србији и КиМ нисам никад имала проблем да се сретнем са људима и разговарам. Док је у Бриселу било много теже. Сећам се једном у Европском парламенту, била сам у библиотеци покушавајући да скупим неке белешке, извештаје, коментаре о трговини људским органима, али особа која ту ради, гледала ме је веома сумњичаво и после пар минута ми је рекла да је то “крајње осетљива тема“ и да досијеи нису доступни (нестали су). Али интервјуисала сам много актера ове приче: новинара, форензичара, тужилаца, бивших припадника КФОР-а, вођа српских и албанских организација који се баве жртвама у рату, шпијуна, политичара…

Како су изгледале припреме и које су најнеочекиваније ствари на које сте наишли током припрема и истраживања?

Заједно са пољском колегиницом, Моником Штефанек, добиле смо стипендију за истраживање ЕУ Фонда за новинарство (http://www.journalismfund.eu), организације која снажно подржава истраживачко новинарство. Припремали смо се тако што смо доста о томе читале на интернету на свим могућим језицима, истражујући документа, пдф. Онда смо имали доста разговора са бившим дописницима из региона, разним људима и експерима на ову тему. Потом смо направиле план и листу од неколико стотина имена људи које треба контактирати и места која треба обићи. И онда смо кренули да уговарамо сусрете, биле смо врло изненађене због брзог одговора од стране г-ђе дел Понте и г-дина Мартија. У суштини, сњима је било најлакше разговарати иако су личности високог профила. Било је нпр. веома тешко добити одговор од неких званичних ЕУ политичара који нису били спремни да разговарају на ову тему. Биле смо такође у контакту са неким чудним ликом са Косова који је знао “много“ о трговини људским органима и понашао се као у филмовима о Џејмс Бонду: причао је веома брзо и тихо, вадио СИМ картицу из телефона кад би се срели , користио шифре, возио огромно возило 4х4, причао о оружју, Авганистану и обуци специјалних снага у Ираку. Био је мојих година (у 30-тим), али претпостављам да је био агент неке тајне службе америчке или Шика. Био је веома доминантан и манипулативан, говорећи да се никад није ни престајало са трговином људским органима. Обећао нам је неке ексклузивне интервјуе са “сведоцима“ који се никад нису појавили. Он је био само један од многих “лудака“ које смо среле.

Овај посао сте привели крају и до сада сте објавили готово сва сазнања до којих сте дошли?

Нисам сазнала “истину“. Сазнала сам да постоји много истина у овом региону. С једне стране, људи желе да крену даље, да “опросте али не да и забораве“ конфликт како они кажу, а са друге стране, неки су заглављени у тзв. “сивој зони“ између прошлости и будућности. Једноставно не могу да живе у садашњости док не сазнају шта се десило њиховим ближњима.

Ужасни ратни злочини који су се десили током конфликта на обе стране,  и међународна правда која је веома слаба у поређењу са политичким и економским интересима.

И 15 година након рата једина реалност о трговини људским органима је стотине несталих особа чији остаци никада нису пронађени. Патња њихових ближњих је видљива а чекање неподношљиво.

Како, по вама, живе Србе на Косову и Метохији и какав је однос ЕУ и политичког дела Запада према њима?

Срби на Косову се осећају издано од стране историје, ЕУ, Србије, свакога и разумем да није лако живети у енклави у „држави“ која није сасвим међународно призната. Мада и овом статусу кво, Срби на Северу су кренули даље, а неки нису. Али ја верујем да Западни политичари имају одговорност да успоставе миран дијалог.

Неки међународни правни експерти кажу да је афера о трговини људским органима злочин против човечности што би озбиљно угрозило процес признавања „независности“. Како признати бивше вође гериле оптужене за ратне злочине као политички легитимне. Зашто признати само-прокламовану државу којом руководе криминалци? Која је одговорност међународне заједнице која широко подржава побуњенике из УЋК? И посебно како непристрасно судити о ратним злочинима?

О независности која није потпуно призната од целе међународне заједнице, Косово, нека врста “Франкенштајна у међународном праву“ је створило опасан преседан. Да, могуће је преправити границе, интервенисати војно и подржати ову сумњиву герилу, која када једном дође на власт, тешко је касније контролисати. Да, могуће је приватизовати уништену државу, а декада међународног присуства може значити више корупције него очвршћавање било каквог ионако крхког статуса кво.

Како видите то што је ипак било могуће доћи до одређених резултата и открити учеснике трговине органима а нико није кажњен нити изведен пред суд ни после 16 година од тада?

Мислим да нема политичке воље да ствари крену напред. Тужилац Вилијамсон, који је био задужен за специјалну истрагу у ЕУ, објавио је свој извештај прошлог августа. Потврдио је оба извештаја  и Дел Понтеове и Дика Мартија и закључио их. Али да би се судило, треба успоставити специјални трибунал за Косово, који ће започети све процесе, проверити податке и испитати сведоке. Европа даје руку; да ли то значи да је тзв. „Косово“спремно да се суочи са злочинима. Нисам сигурна у то. А и са овим специјалним трибуналом било је 7 истрага у периоду од 16 година, а докази су нестали у међувремену. Добити мир је теже него добити рат. Ова прича потврђује или одбацује да ће се ишта променити: случај о трговини органима показује да, упркос ратним ожиљцима, Косово је велики јаз чак и у Србији.

Даљи развој ситуације на Косову и Метохији у светлу једностраних потеза на уштрб српске стране и гајење заблуда шиптарске заједнице код Пруно, која прати тренутна дешавања, изазива извесну зебњу. Каже да је била била сам оптимистична када је читала да је остварен дијалог између Београда и Приштине 2011. године, али потврђује да су Срби са севера КиМ који се противе издаји и наметању непризнате квази-државе, у Европској унији приказани као насилници.

„Људи у својим 20-тим и 30-им годинама које сам срела у Приштини иКосовској Митровици су спремни да затворе ратно поглавље: имају интернет мрежу, образовани су, желе да живе у иностранству. Можда ће смена генерација у политици помоћи да се смири ситуациј…“ каже Пруно.

Али нико па ни она, не може са сигурношћу предвидети будућност овог дела Србије. Можда зато што се политичка ситуација гради мимо воље, Устава, међународног права, уз употребу силе и жртава али и прикривањем страшних злочина који су великим делом учинили да се до овога дође. Ништа од тога не може представљати сигурно тло и полазну тачку за нешто добро у будућности.

Аутор: Иван Максимовић / http://www.kmnovine.com

Редакција КМ Новина се захваљује Драгани Јакшић на помоћи и професионалним преводилачким услугама.

(КМ Новине, 21. 11. 2014)

„Српско срце Јоханово“

Написао: Веселин Џелетовић

Пева: отац Војислав Билбија

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован угрожен у затвору

Старица-мајка Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована уз велике напоре посетила је свога сина у затвору Идризову у Скопљу 27. новембра 2014. године, како би проверила гласине које у последње време колају у јавности наше отаџбине, а у вези са затворским третманом Архиепископа

jovan-vranisevski

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

Наиме, ово је друга по реду посета његове мајке у току ове године (она је стара и тешко може да путује), а у последње време нико и није смео да посети Архиепископа. Због тога је Његово Блаженство Архиепископ охридски Јован два пута тражио од директора КПУ Идризова да му дозволи да га посете чланови Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије, свештеници и монаси, али је директор све те молбе без образложења одбијао.

Његова мајка је након ове посете заправо потврдила гласине о Архиепископу Јовану – да му је здравље нарушено, да је без ваљане здравствене заштите и да је готово потпуно изолован. Свакодневно бива малтретиран од стране затворског персонала, а, по наредби Управе затвора, врши се немилосрдни притисак над њиму смислу да по пуштању из затвора напусти Р. Македонију. Подстичу затворенике да му прете физичком ликвидацијом уколико не пристане да напусти Р. Македонију. То је оно што је потресло ову од Бога благословену стару госпођу до те мере да стално рони сузе и тугује за својим чедом.

Старица казује да, познавајући свога сина, он јој никад то не би рекао да заиста нема опасности по његов живот. Већ дванаест година трају његова гоњења, а она од њега није чула да јој се пожалио, него ју је, упркос свему, тешио и бодрио, и тоне само њу, него и све друге. Али, сада као да је сломљен од свакодневних малтретирања.

Чињеница у целости противзаконитог одбијања да се, још увек, Архиепископу Јовану не омогућује домаће одсуство, иако он већ читавих десет месеци испуњава све прописане услове за то, представља потврду горе наведеног. Звали смо затвор да проверимо зашто се Архиепископу Јовану не одобрава дводневно домаће одсуство као што се одобрава другим затвореницима који испуњавају услове, нити се, пак, даје дозвола члановима Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије да га посете, али нам је одговарано да је директор то забранио, а  искључиво је његово право да то учини, као  и са било којим другим затвореником.

Архиепископ Јован је успео да нам преко мајке достави писмо, замоливши да буде достављено Управи за извршење санкција, јер,  уколико би га послао преко Управе затвора, то писмо никад не би стигло на наведену адресу. Ми смо узели себи слободу да, у немогућности да се консултујемо с њим, а због важности истог, у наставку објавимо садржину тога писма које је Архиепископ Јован упутио Управи за извршење санкција.

Преко

Управе КПУ Идризова

Директору Управе за извршење санкција

Скопље

Предмет: Писмо за историју

Поштована госпођо Гаврилоска,

Више пута сам имао потребе да се обратим Управи за извршење санкција због неподносивих радњи које се чине нада мном у КПУ Идризову готово од првог дана мог другог доласка у затвор (2. јула 2013. године), али сам се уздржавао чекајући резултат решавања мојег преласка у затворски третман који би ми омогућио коришћење погодности – викенд одсуства.

Иако сам прилично одавно испунио све правилником прописане услове да добијем прогресивни третман, Управа затвора није желела то да ми то дȃ. Као да им је то неко наслеђе родитеља, па коме желе дају, а коме не желе не дају. Не желим да помислим како се од мене очекује да некога поткупим, али свима је познато да је то најсигурније оруђе за бољи третман у затвору. Међутим, после скоро десет месеци од како сам испунио услове за добијање третмана којим бих могао да користим погодност домаћег одсуства (а то је једна трећина укупне казне), био сам предложен на конференцијском састанку одржаном 4. новембра 2014. године, кад је предлог одговорног васпитача по мом питању био прихваћен.

Да појасним: дана 4. новембра 2014. године, од укупно 1978 дана колико ми износи укупна затворска казна, одлежао сам у затвору 1105 дана, или готово две трећине укупне казне на коју сам осуђен (5 година и 5 месеци). Уколико ми се од казне одбије екстрадициони притвор у Р. Бугарској, као и први и други притвор у Р. Македонији, а у вези са делима за које сам осуђен, у затвору треба да проведем 1452 дана. Једна трећина 1452 дана износи 484 дана. До 4. новембра 2014. године ја сам у затвору провео укупно 579 дана. То значи да сам, по било којој рачуници која се предвиђа правилником о прогресији затвореника као и кућног реда затвора, испунио све услове за стицање третмана којим може да ми се доделидомаће одсуство. Ако овде напоменем да сам приложио и сва потребна документа (потврде судова у Скопљу, Битољу, Велесу, о томе да се против мене не воде други судски поступци, као и потврду о спајању казни), и уколико напоменем да сам имао подршку васпитача одговорног за мене, онда није чудно што сам на конференцијском састанку о одлучивању мог третмана добио препоруку о прогресији у третману.

Међутим, као што је познато, ниједна одлука у затвору није важећа без потписа директора. Тек сам 18. новембра 2014. године био обавештен о томе како директор није желео да потпише записник поменутог конференцијског састанка, и то без икаквог образложења. А, како сам информисан од стране добро упућених представника Управе затвора, како, заправо, одбијање директора да потпише одлуку о мом напредовању у третману није нити његова иницијатива, нити његова својевољност, него је за то добио наредбу из кабинета председника Владе, нисам имао жеље да затражим састанак са њим, јер шта би ми он рекао? Од фебруара 2014. године лично он није ми одобрио ни једну кратку посету на мој захтев. У два наврата сам му упутио молбу, но нисам добио одговор, што значи да сам био одбијен. Сасвим је извесно да сам ја једини затвореник у затвору Идризову који не сме да прима посету, али ни то није због директора. Све док и њему нису из кабинета председника Владе забранили, сам ми је током 2013. године одобрио две посете. Ако се зна да једино моја мајка и сестра имају дозволу да ме посећују једном месечно, а моја мајка већ има 76 година и не може често да путује, тада није ни чудно што сам током целе 2014. године имао само две посете.

Није ми познато да у затвору Идризову постоји неки затвореник са више ограничења од мене. Као да се цео систем организовао како би се мени отежали затворски дани. Сада не говорим о мизерним условима смештаја (33 лица у једној соби са само једном WC шољом, лоша храна и нехигијена, а затвор не даје чак ни чинију, ни кашику затвореницима, па чак и то треба да донесу од куће!). О овим условима би неко рекао да су мизерни, ипак они су такви за све затворенике. Но, не верујем да је неко са стране затворског персонала био више омаловажаван и малтретиран као ја. Мислим да када би постојало право да затвореници буду тучени, као што се у затвору Идризову чинило пре десетак година, ја бих сигурно свакодневно био на стубу за бичевање, без обзира на то што сам „најмирнији затвореник“, по речима васпитача који је поднео предлог о мом напредовању у третман.

Да ме нико не разуме погрешно. Као што сам напред навео, за све ово што ми се дешава у затвору не могу изричито окривити само директора затвора, нити пак директора Управе за извршење санкција. Шта да чине они када у овој нашој држави законски прописи могу бити промењени само једним телефонским позивом од „Високе порте“?

Из тог разлога ово моје писмо, које је упућено Управи за извршење санкција, није насловљено ни као молба, ни као жaлба, ни као захтев. Посреди је један акт, да се не би заборавила данашњица. Да се не заборави да је Архиепископ Јован доследни наследник својих претходника, који се ни по цену живота није одрекао вере, Цркве и њеног јединства. Да се не би заборавило ни то како је власт у Р. Македонији примењивала разне принуде како би разуверила Архиепископа Јована да се одрекне од успостављеног јединства Цркве и да се врати у расколничку МПЦ. Но, и да се не заборави оно што је све извесније да ће се десити због његове доследности, а коју власт тумачи као његову непослушност према њој. Ради се о његовој ликвидацији, о којој очигледно већ постоји завера, а то је најлакше остварити управо у затвору.

Ето, због тога пишем ово писмо. Ако је последње да се зна због кога је последње, али и да се зна: „А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“, као што вели Апостол (I Кор 9,23). Уколико није последње, да подсећа не само мене, већ и верне у Христу кроза шта је све требало проћи за сведочанство јединства Цркве.

Са поштовањем,

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

Осуђеник са рег. бр. 8603

(Сајт СПЦ, 1. 12. 2014)

Срби протерани из Хрватске протестовали испред УН у Женеви

(РТРС, 10. 12. 2014)

Срђан Шкоро: Мој отац и Дража Марковић или Људска новинарска права

Данас би мој отац Момчило Шкоро напунио 80 година. Умро је, нажалост, пре дванаест, али је практично убијен много раније.  Он је био сувише јак и поносан да би то признао, ја сувише млад да би то тада разумео.

Био је новинар Политике експрес. Завршио је књижевност, и изнад свега волео да пише и истражује. Посебно су га занимале теме о судбинама  људи који су доживели неку неправду. А тога је бар у Србији увек било на претек.

Серија текстова о махинацијама са изградњом вила у Гроцкој и на Златибору, а посебно две написане реченице су му запечатиле каријеру и живот. Објављене 3. марта 1972. године на страницама Експреса оне су гласиле: „Тако је за једног власника изграђен пут. Асфалтна трака иде од друма и завршава се пред капијом“.  На први поглед ту ништа није било спорно, осим за власника викендице и пута Драгослава Дражу Марковића, тадашњег председника Скупштине Србије који се сам препознао.

Момчило Шкоро

Момчило Шкоро

Као реакција уследиле су претње и саслушања у СУП. Тадашњи директор Политике Мија Лазаревић лансира причу колективу како је мој отац наводно имао брата четника који је погинуо на Неретви и да је ово његова освета. Иако су сви знали да је јединац, а провером година његовог оца,  може јасно да се израчуна да мој деда све и да је хтео, биолошки није могао да некога створи и одгаји за битку на Неретви.

Но, истина никога није занимала. Формирана је чак за ту прилику и специјална комисија ЦК СК Србије која је требало да испита цео случај и донесе закључак. Ни њих, наравно, није занимала истина већ ко стоји иза мог оца и под чијим је утицајем писао о „уваженим друговима“. Испитивали су га готово цео дан и на крају цинично приметили како није ни морао да присуствује саслушању, јер су наводно касно сазнали да није члан партије. Пошто је за све написано и још много тога ненаписаног поседовао адекватну документацију, комисија ЦК СК Србије је донела јединствен закључак како је „Момчило Шкоро на сензационалистички начин подгревао старе ствари“.

Званична саслушања пратили су и стални анонимни позиви и различите претње, као и упозорења „добронамерних“ да не вози кола, да пази где се креће и да нигде не иде сам. Таман кад су они наивни поверовали да се бура стишала уследио је серијал о изградњи кућа на Златибору где су угледни Београђани и Ужичани практично добијали бесплатне плацеве на овој планини, као и повољне кредите за развој туризма, тако што су се лажно пријављивали као становници Чајетине. Оним најграмзивијима материјал намењен изградњи пруге Београд – Бар је истоваран на плацеве и уграђиван у куће. Први наставак под насловом „Кредит пречи од образа“ је некако изашао, али после другог „Чајетино, ти си кобајаги мој дом“ на интервенцију, а кога другог, него Драже Марковића даље писање је обустављено. Да ли због  најаве следећег наставка „Познатим грађанима виле испод тржишне цене“ или нечег другог, серија је брутално прекинута.

Тадашњи главни уредник Експреса Миодраг Маровић је буквално отеран са посла, јер је додатно инсиситирао да  уз објашњење о прекиду серијала изађе и став редакције да је „новинар Момчило Шкоро све податке добио у Општинском комитету СК, Секретаријату унутрашњих послова и Инвестиционој банци Титово Ужице“. И то је морало бити избачено из београдског издања листа.  Група репортера којој је припадао мој отац је по хитном поступку расформирана, а он, као новинар са искуством прекомандован да прати пијацу и то ону лазаревачку и младеновачку. Уз то је ишло и одређивање најнижег могућег личног дохотка. И тако пуних десет година.

Због две реченице и истине коју моћни партијски апарат није ни покушавао да оспори већ само да је уклони као непријатну чињеницу која их је заболела. Сваки нови главни уредник или директор Политике именован уз благослов Драже Марковића је своју верност газди доказивао држећи мог оца помно на оку, не дозвољавајући му да пише било шта друго осим са пијаце или из тржишне инспекције.

Невољно, али да би се бар некако са ока склонио онима којима је толико сметао, 1982. године прелази у политикин недељник Радио ТВ Ревију. Убрзо му је допало да ради рубрику о смедеревским функционерима који су на бокс меч у Крагујевцу путовали хеликоптером о државном трошку. Текст, иако сложен за штампу избачен је уз образложење да „Дража Марковић у овом крају поставља и шефове сала по кафанама, а камоли руководиоце“.

Моћни Дража га је преко својих поверљивих кадрова прогонио све до 1987. године када је добио годишњу награду Политике за писање о истим оним друштвеним проблемима због којих је толико година испаштао. Тада је Дража већ зглајзао, а новом режиму је одговарало да се чује шта је све негативно радио, па је тако и мом оцу омогућено да исприча своју причу о ономе што га је снашло. Мала и недовољна сатисфакција за незаслужени прогон и дискриминацију коју је више од деценије стоички подносио. Тада није било интернета, друштвених мрежа и веома мали број људи  је знао нешто о случају Шкоро. И ко је знао избегавао је да прича. Макар јавно. Остала је по нека књига која на то подсећа као „Силовање седме силе“ Бошка Савковића.

Повукао се, отишао у пензију, заборављен и разочаран. Иако је сматран за једног од најталентовањих новинара које је кућа Политика изнедрила, његово знање и вредности за које се залагао никад нису адекватно дошле до изражаја.  Бар не онако како је он желео.

Зато и није никад био одушевљен мојом одлуком да се бавим новинарством. Знао је да ћу целог живота осим његовог морати да носим и свој крст. А то није ни мало лако, ни једноставно.

Знао је да је само питање времена кад ћу написати или изговорити нешто што се неће допасти моћницима на власти, како год да се они буду презивали Марковић, Милошевић, Вучић… И био је у праву. Сада знам како му је било, на који начин су га ломили, са којим је мислима легао и устајао, како је задобио болест од које лека, нажалост, још нема…

Мудри људи знају кад шта треба и у ком тренутку говорити или писати. Ми смо били све само никада мудри. То смо бар више пута доказали. Не зна се ко више од нас двојице.

Учио ме је целог живота да правда мора победити. Кад тад. Да истина мора изаћи на видело. Да човек мора остати свој и кад га разапну на раскрсници коју живот прави, мора ићи даље путем који је сам изабрао. Чак и кад му се учини да је посут трњем и да су сви пролази затворени.

Не знам колико сам успео на том и таквом путу. Имам мноштво дилема и питања. Моћници на власти и њихове слуге су променили имена, носе друге одежде и проповедају другачију идеологију, али су механизми које примењују кад се осете угроженима остали исти.

Желим да верујем да би био поносан на мене и на то како се држим.  Данас би на његов јубиларни рођендан вероватно и о томе причали. Можда би имао и неки савет за мене. Његова жена, а моја мајка Надежда која је све то с њим преживела пре 40 година сада то, нажалост, мора да преживљава и са мном. Превише и за два живота, али сигурно би смогла снаге да умеси бар Васину торту коју је највише волео. Скупили би се и његови школски другови којима, иначе, много недостаје, причало би се о њиховој младости и одрастању на краљевачким улицама, несташлуцима уз Ибар, о фудбалском подмлатку Слоге у којем је играо центархалфа и Звезди, о Буни у Херцеговини где је многа лета проводио и Неретви где ме је научио да се без страха спуштам низ њене хладне брзаке…

Шкоре су пореклом са Буне, а она у нама никад не мирује. И зато храбро до последњег даха. А како другачије. То је, ионако, јаче од нас.

Срећан ти рођендан оче!

(Блог Срђана Шкора, 10. 12. 2014)

Физички напад на Ему Зађву

Ема Зађва

Ема Зађва

Србско историјско друштво „Милош С. Милојевић“ жели да обавести ширу јавност о неприхватљивим друштвеним околностима у којима се нашла сарадница и чланица нашег друштва госпођа Ема Зађва, осведочени борац против фашизма. Наиме, познато је да је она живи сведок Рације 1941. године и неуморни истраживач ратних злочина на овим просторима. Као таква, до сада је била суочена са клеветама, прогонима и шиканирањима, али оно што јој се недавно десило превршава сваку меру и тражи осуду шире јавности, па чак и заштиту државних органа. Наиме, Ема је претрпела физички напад у по бела дана кад је непознати мушкарац пришао са леђа и ошамарио је испред сомборске Гимназије. Док се повратила и окренула он је већ замакао иза угла. Пошто пролазници нису хтели да буду сведоци полиција није обавештена о овом нападу.

А пре овог физичког напада она је преживела медијско занемаривање и прећуткивање као и два опасна медијска напада. Ово је други пут ове године да медији на мађарском језику о државном трошку покрећу хајку на породицу Зађва: пре неколико месеци Радио Нови Сад на мађарском посредством новосадског адвоката Антала Божокија, а у суботу лист „Мађарска реч“ (Magyar Szo) интервјуом са унуком сомборског брачној пара Хајнал. По сведочењу госпође Еме, Пал и Маргита Хајнал су 1941. активно потказивали сомборске Србе окупатору и допринели смрти најмање 500 грађана Сомбора. Њихов унук у „Мађарској речи“ назива госпођу Зађву издајником војвођанских Мађара који кочи рехабилитацију његових предака. „Мађарска реч“ није интервјуисала Ему Зађву, нити обратила пажњу на доказе које је прикупила.

Осуђујемо овакав неравноправан однос медија према нашој суграђанки који више личи на линч него на новинарство, и питамо се да ли то државно гласило прижељкује да падне крв Еме Зађве, као што је пала крв њеног оца и невиних сомборских Срба и Јевреја? Осуђујемо физички напад и шиканирање госпође Зађве, и тражимо да се одговорни пронађу и изведу пред лице правде.

Да подсетимо, Ема Зађва је кћерка сомборског сарача Иштвана Мереиа који је априла 1941. спасао на стотине сомборских Срба сигурне смрти од руке хортијевског окупатора. Више историјских података и информација о ратним злочинима на овим просторима можете сазнати у нашем Друштву, као и у Друштву за очување сећања на Холокауст.

Милорад Мијић

председник

Србског историјског друштва „Милош С. Милојевић“

Сомбор

(Стање ствари)

Јелена Васиљевић „Људска права и културна права – антролошка критика“

За преузимање рада (PDF) кликните ОВДЕ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2NX



Categories: Вести над вестима

Оставите коментар