(Оriental Review, преко Мреже Волтер, 1. 6. 2014)

Стогодишњица избијања Првог светског рата време је за трезвено подсећање и дубоко размишљање о узроцима и последицама ове људске трагедије. Каже се да су после битке сви генерали, али толико је времена већ прошло од тих догађаја да је поглед на 1914. кроз полемичка сочива данашњице замућен и нејасан. Историја се наново тумачи зарад дневнополитичких циљева, док се заборавља да је рецимо британска намера била да рат послужи дугорочном преображају европског (који је тада био у пуном смислу и глобалан) односа снага. Дабоме, није све ишло по замисли; пажљиво срочене планове пореметили су други играчи и извукли ненадану корист.

Али иако је од тада прошло сто година, геостратешки циљеви остали су исти – поморске силе гледају да свим средствима (укључујући интриге и крвопролиће огромних размера) спрече континенталне силе да се уједине против њих. Континуитет историје разоткрива сенке сабласне прошлости које уходе будућност, а наравоученија узрока и последица Првог светског рата опасно су тачна и данас.

Део први: Теме

Геополитички оквир

Не каже се узалуд „географија је судбина“, јер географска локација у великој мери диктира деловање држава. Алфред Махан и Халфорд Макиндер  (Alfred Mahan, Halforth Mackinder) ово су веома добро разумели крајем 19. века. Махан је 1890. објавио „Утицај поморске силе на историју“ („The Influence of Sea Power Upon History”), са тезом да је поморска моћ кључ за контролу копна. Макиндер је 1904. отишао корак даље, написавши у свом делу „Геополитички ослонац историје“ („The Geopolitical Pivot of History”) да очигледна географска ограничења поморске моћи налажу да је за доминацију у Евроазији неопходна контрола „срца копна“ (Heartland). Тада се под тим подразумевала централна Азија, али се концепт временом померио.

Ондашњи значај

Британски министар спољних послова 1914. сер Едвард Греј био је главни инспиратор Првог светског рата

Британија и Немачка су се до самог почетка Првог светског рата такмичиле у изградњи морнарице. Иако је британска морнарица била надмоћна, Немачка је била растућа претња њеној хегемонији. Немачка и Аустро-Угарска су између себе контролисале централну Европу, док је Русија господарила „срцем“ и тако била „победник“ тзв. Велике игре (Great Game). Руски историчар Николај Стариков тврди да су Британци, користећи векове дипломатске вештине и лукавости, после догађаја у Сарајеву гурнули Русију и Немачку у међусобни рат, како би истовремено уништили своје највеће ривале у различитим деловима Евроазије.

Садашњи значај

Бжежински у својој „Великој шаховској табли“ („The Grand Chessboard”, 1997) упозорава америчке владаре на могућност – тада мало вероватну, данас више – стварања руско-немачког савезништва које би Америку искључило из Европе и тиме срушило америчку стратегију за Евроазију. Када се има на уму ова геополитичка стварност, сада има смисла што се на Западу толико инсистира на немачкој кривици за Првог светски рат: циљ је да се Немачка и Русија држе у завади и да се спречи њихово зближавање. Серија „обојених револуција“ усмерена је искључиво на некадашње „срце“ под контролом СССР, како би се Русија уклонила из игре великих сила. На поморском фронту, САД покушавају да Кину увуку у сукоб са њеним суседима на југоистоку Азије, поводом спорних острва и морских граница.

Наравоученије

Комбинација поморске и копнене моћи, правилно повезане и примењене на Евроазију, кључ је за контролу света. Само поглед на карту америчких војних и поморских база показује до које мере су примењене теорије Махана и Мекиндера. Пошто је географија непромењива, ове идеје ће наставити да руководе одлукама како САД тако и било ког другог ко пожели да влада светом. Како би постигле ту доминацију, САД су спојиле стратешки „Евроазијског Балкана“ Бжежинског са тактиком масовне агитације (кроз друштвене мреже) Џина Шарпа (Gene Sharp) да би створиле оружје звано „Обојена револуција“.

Хобсовски систем савеза

Државе улазе у војне савезе зато што мисле да ће од њих имати неке користи; какве, то зависи од њихових циљева. Чак и када то савезништво не значе de jure обавезу узајамне војне подршке, ако постоји претпоставка да ће та помоћ бити пружена, онда њено одсуство може да наруши репутацију и престиж савезника. Што се савези више шире, то постају све комплекснији, и коначно заробе све чланове у паукову мрежу обавеза. То омогућава да неспоразуми или периферна питања прерасту у велике ратове.

Ондашњи значај

Претпостављене обавезе унутар савезништава су играле важну улогу у паљењу дугог фитиља за Први светски рат. Стариков пише да „до почетка Првог светског рата, Антанта није била уоквирена писменим споразумом!“. Дакле, постојао је „излаз“, али је због дволичне британске дипломатије (о чему Стариков детаљно пише) ситуација уоквирена тако да су Немачка и Русија мислили да алтернатива не постоји.

Руски постер из 1914. приказује женске персонификације Француске, Русије и Британије. У центру, Русија држи православни крст (симбол вере), Британија десно сидро (које подсећа на британску морнарицу, али је и стари симбол наде), и Маријана на левој страни са срцем (симбол љубави, можда и референца на Базилику „Светог срца“) – „вера, нада и љубав“ из Прве посланице Коринћанима 13:13

Једном започет, процес позивања на савезништво ширио се стихијски док тотални рат није захватио цео континент (и Блиски исток, преко Османске царевине). Релативно небитан догађај у великој схеми тадашње политике – политички атентат на периферији континента – довео је до тоталне катаклизме у срцу Европе.

Садашњи значај

После Хладног рата, НАТО је наставио да неконтролисано расте, прождирући остатке Варшавског уговора и делове некадашње Југославије и СССР. Иако узајамна војна помоћ није правно обавезујућа за чланице НАТО (фамозни Члан 5. не налаже војну помоћ, већ оставља ту одлуку свакој чланици понаособ), у јавности постоји утисак да јесте. То значи да би САД и њихови следбеници могли да буду увучени у регионални сукоб како би спасили репутацију. Турске провокације у Сирији и неуспели покушаји да инсценира напад требало би да остатак света позову на узбуну. Исто важи за планове Пољске и Литваније да створе заједничку бригаду са Украјином – која за разлику од њих није чланица НАТО. Једна чланица овог великог савеза очигледно може да увуче осталих двадесет и седам у катастрофу.

Мимо НАТО, САД имају узајамни одбрамбени споразум са Јапаном, који охрабрују да испровоцира Кину. Безбедносне гаранције које су САД дале Израелу и Саудијској Арабији могле би исто тако да увуку Америку у регионални рат са Ираном.

Наравоученије

Војни савези су малтене света институција између држава, које путем њих ризикују свој престиж и животе својих грађана зарад својих партнера. Одлука о савезништву је стога озбиљна ствар и не би требало да буде тек облик политичког декларисања. Што је већи неки савез, то је већа шанса да мањи играчи у њему злоупотребе друге чланове и од малог сукоба направе рат већих размера.

Када Обама поносно изјави пред дипломцима Вест поинта да су САД „осовина савеза од Европе до Азије, без преседана у историји човечанства“, то је сушта супротност стабилности. Посебно опасни су тзв. „одбрамбени“ савези који имају историју искључиво агресивног деловања (нпр. сваки рат који је водио НАТО). Савезништва могу једнако да закомпликују политичку ситуацију колико и да је разбистре.

 Далеки манипулатори равнотеже

Равнотежа моћи и „завади па владај“ концепти су стари колико и историја. Али једнако је стара и спознаја да што је сила која ту стратегију користи удаљенија, то мање трпи негативне последице свог деловања. Тим пре је склона да прибегне смртоносним и разорним стратегијама на циљаном подручју, јер из тога може да извуче велику корист а малу штету. Треба имати на уму и снагу вањског манипулатора равнотеже. Ако јака држава манипулише слабијима, ризик од потенцијалних негативних последица је мањи. Али када јаке државе покушају да манипулишу државама једнаке снаге, чак и ако су веома удаљене, онда ризик од катастрофалних последица драматично расте.

Ондашњи значај

Британија је историјски била водећи манипулатор равнотеже снага и заваде у Европи, и ту је улогу одиграла и на почетку Првог светског рата. По Старикову, британски министар иностраних послова, Едвард Греј, помно је манипулисао свим континенталним силама како би његова земља извукла корист из предстојећег рата свих против свих. Иако рат није имао сасвим очекиване последице – што је ризик сваког великог стратешког подухвата – ипак је важно имати на уму улогу британског мешања у почетак Великог рата. Случајно или намерно, енглеска визија равнотеже снага и „подели па владај“ приступ директно су допринели трагедији.

Садашњи значај

Док је Британија била европски манипулатор равнотеже, данас су САД глобални. Нова америчка политика „вођења из позадине“ (Lead from Behind) је само друго име за исту политику. САД задуже регионалне савезнике да делују у обострану корист (где је корист „савезника“ субјективна, а корист по светску стратегију САД објективна), док Вашингтон надгледа то деловање и управља догађајима.

Примери ове политике у пракси су Турска и Пољска, као и утицај ЦИА и ФБИ на кијевску хунту. Веома негативан пример удаљене силе која у свом интересу манипулише регионалним догађајима је и концепт „обојене револуције.“ Истовременом манипулацијом огромног броја глобалних играча расте ризик да дође до грешке у корацима и непланираних последица. Те грешке би могле имати апокалиптичне резултате, када напредак у војној технологији (нуклеарно оружје, беспилотне летелице, компјутерско ратовање, итд) изједначи манипулисане са манипулаторима.

Наравоученије

Удаљени манипулатори равнотеже, наизглед парадоксално, имају и шири видокруг и веће слепе тачке. С једне стране, имају визију глобалног или регионалног поретка. Али да би ту визију претворили у стварност, морају да унапред предузму одређене кораке. Слепило настаје када дође до пропратних последица мера високог ризика, које су честе и малтене неизбежне, а за једног или више учесника имају катастрофалан резултат. Што је манипулатор удаљенији и јачи, тим пре ће имати грандиозну (и опасну) визију како будућност треба да изгледа, и склоност да ту визију покуша да оствари. Чак и ако оваква сила манипулише мањом или осредњом државом, ако је циљ манипулације држава једнаке или сличне снаге (нпр. када се манипулише Украјином а циља на Русију) то никада не води миру и стабилности.

Део други: Последице

Џокери

Када грандиозни планови и манипулације оману, долази до нежељених или неочекиваних последица. Оне су по самој својој природи непредвидиве, мада се гледано уназад понекад чине неизбежним. Џокери долазе наизглед ниоткуд и битно мењају динамику догађаја и доводе до исхода који оригинални манипулатор није имао у плану.

Ондашњи значај

Како образлаже Николај Стариков, намера Енглеза да ескалацијом догађаја у Сарајеву изазове европски рат за циљ је имала истовремену елиминацију два главна британска ривала, Немачке и Русије. Лондон је мислио да ће после тога моћи да диктира своју вољу широм Евроазије, од Берлина до Багдада и од Баренцовог до Беринговог мора. Међутим, историја није то дозволила, и на сцену је ступило неколико џокера.

• Ступање САД у рат дало је одлучујућу реч Америци у организацији Европе после Првог светског рата. Енглези више нису били господари континента, и од тада њихова глобална моћ опада, а америчка расте.
• Јапан је приметио у којој мери братоубилачки рат слаби колективну моћ европских колонијалиста, па је освојио неке немачке територије на Пацифику и узео на зуб територије у Азији у следеће две деценије.
• Русија је устала из пепела, изнутра преображена у СССР али извана у сличном обиму као некадашња царевина.
• Турци су успешно водили рат против Споразума из Севра – којим је Анадолија била подељена у европске интересне зоне – и заменили је Споразумом из Лозане.

Ова четири џокера су била непредвидива 1914, али су већ 1924. били значајни играчи на светској сцени.

Садашњи значај

Као што је покушај Енглеза да изазивањем европског рата увећају своју моћ довео до неочекиваног успона других центара моћи, исто се десило са америчким униполарним дебаклом на крају Хладног рата. Кина, с којом су САД имале споразум усмерен против СССР, је доживела најбржи економски успон у људској историји, и ове године ће превазићи САД. Русија је опет устала са колена, пошто је Путин вратио земљу у историјски статус велике силе после катастрофе деведесетих. Штавише, Русија и Кина сада уживају најбоље међусобне односе у историји. Ово је довело до руско-кинеске координације унутар УН, БРИКС, АПЕК-а, на Блиском истоку и северу Африке. Ово сигурно није како су амерички планери замишљали свој „униполарни“ свет 1991. Из униполарне прошлости сада се рађа мултиполарна будућност, и тај процес тренутно изгледа незаустављиво.

Наравоученије

Да цитирамо Доналда Рамсфелда, постоје „непознате непознанице“ и немогуће је предвидети све последице неког поступка. Ипак, чини се да је шанса да се појави џокер већа што је већи неки стратешки подухват, што је моћнија сила која га покреће, и што је већа сила која је на удару. С тим на уму, може се рећи да ће америчка „битка за Евроазију“ произвести велики број џокера који ће потпуно да поремете глобалну равнотежу моћи.

Политичка злоупотреба

Државе другог или трећег реда, тј. оне које нису велике силе, увек су подложне претњи манипулацијом, али она постаје чињеница када (далеки) манипулатор равнотеже одлучи да оствари своју стратешку визију. Ако се ове државе нађу у рејону операција, оне ће неминовно страдати, питање је само у којој мери – а од тог страдања ће се окористити манипулатор. То страдање може да буде отворена издаја, повлачење раније датих обећања, или де факто освајање друго- или треће-разредног партнера против његове воље или очекивања. Силе првог реда могу да одржавају однос поштовања према државама другог или трећег реда, али када се једном крене у остваривање месијанске визије, ти односи постану потрошна роба, жетон за политичко поткусуривање.

Ондашњи значај

Фејсал ибн ел-Хусеин (1885-1933), краљ Ирака од 1921. до смрти. Обратите пажњу на заставу Арапске краљевине Сирије, која је крунисала Фејсала као свог краља у марту 1920, али су га француски освајачи после само четири месеца протерали

Два главна проблема на Блиском истоку воде порекло из Првог светског рата: израелско-палестинско питање и вештачке колонијалне границе у региону. У преписци Мекмејхона и Хусеина (McMahon-Hussein), Арапима је обећана независност после рата ако се дигну на устанак против Турака. То се, дабоме, није десило. И док је за генезу израелско-палестинског проблема добро познат значај Балфурове декларације (Balfour Declaration), мање је познат случај издаје Краљевине Сирије после Првог светског рата.

Протокол из Дамаска 1914. поставио је основу за преписку Мекмејхона и Хусеина 1915-1916, која је требало да утаначи границе будуће арапске Краљевине Сирије. Она је требало да обухвати целу данашњу Сирију, Либан, Израел, већи део западног Јордана и Ирака, и делове јужне Турске. Међутим, дволични Британци су истовремено са Французима планирали поделу послератног Блиског истока у колонијалне интересне зоне, споразумом Сајкс-Пико (Sykes-Picot), а 1917. су донели Балфурову декларацију о оснивању јеврејске државе – на територији обећаној Краљевини Сирији! Дакле, веома је јасно да нису имали никакву намеру да одрже обећање о стварању независне арапске државе са средиштем у Сирији. Француска инвазија и окупација Сирије 1920. сахранила је сан о сиријској независности до 1946. – а дотад су Французи силом одвојили Либан и Турској 1939. уступили покрајину Хатај, иако су обе територије историјски припадале сиријској цивилизацији.

Издаја Сирије после Првог светског рата је класични случај политичке злоупотребе, а њено наслеђе је данашњи хаос на Блиском истоку.

Садашњи значај

Данас су државе другог и трећег реда угроженије него икада. Деструктивна стратегија „Евроазијског Балкана“  Бжежинског посебно напада државе Обода (Rimland), које се готово све налазе у овим категоријама – осим Индије и Кине. Обојеним револуцијама покушава се изазвати геополитички земљотрес дуж Обода који би довео до колапса евроазијског Срца. У другим случајевима, дипломатска обмана иде руку под руку са класичном војном силом; пример је ирачки војни ангажман у Кувајту 1990. године.

Амбасадор САД Еприл Гласпи срела се са Садамом Хусеином 25. јула 1990, само недељу дана пре ирачке инвазије Кувајта

Тадашњи амбасадор САД у Ираку, Еприл Гласпи (April Glаspie), малтене је дала „зелено светло“ Садаму Хусеину да нападне Кувајт. Потом је та инвазија употребљена као оправдање за распоређивање америчких трупа у Саудијској Арабији и Заливу, за Први и Други заливски рат, и пројекат „Новог Блиског истока“. Најновија техника за остварење великих стратешких планова САД у региону је тзв. „Арапско пролеће“, али да није било Првог заливског рата – изазваног лажним обећањем САД да се неће мешати, баш као што су Енглези уверавали Немце пре Великог рата – до свега тога не би ни дошло, а било би поштеђено више од милион живота.

Наравоученије

Далеки манипулатори по правилу манипулишу друго- и трећеразредним државама искључиво у свом личном интересу, баш као што су Арапима обећали слободу у замену за устанак против Турака, а Садаму Хусеину да Ирак може да припоји Кувајт. Веома ретко велике силе испуне своја обећања, или пружају дугорочну помоћ својим „савезницима“. Те државе и њихови становници су само објекти у борби за веће циљеве, и када послуже сврси бивају одбачени.

Разумевањем природе политичких злостављача какви су САД и Британија, државе другог и трећег реда могу да уложе напор како би избегле судбину Арапске краљевине Сирије и Садама Хусеина.

Опасни двоструки аршини

Двоструки аршини су „стабилни“ једино када их намеће апсолутни глобални хегемон. У сваком другом случају, када та сила почне да слаби, или када други устану против ње (до чега неизбежно дође) ти двоструки аршини отворе Пандорину кутију џокера и „црних лабудова“[1]. Државе или савези држава који мисле да имају неприкосновену власт могу почети да примењују двоструке стандарде из чисте политичке кратковидости. Лакше је да се једна мерила примењују на победника, а друга на побеђене.

Ондашњи значај

Двоструки аршин самоопредељења и етно-национализма вероватно је најопасније лицемерје прошлог века. После Првог светског рата, силе победнице играле су се крвљу и нацијама како би промениле картографију Европе по својој вољи, сакатећи једне а фаворизујући друге. Понекад је један народ трпео обе последице истовремено, уједињавањем са сопственим и спајањем са другим народима.

Силом су подељени:

•  Немци (Версајским уговором)
•  Мађари (Тријанонским уговором)

Дозвољено је уједињење:

•  Пољака
•  Румуна

А вештачка држава је била Чехословачка.

Настојања Немаца и Мађара да промене ову насилну етничку дистрибуцију била су један од узрока Другог светског рата. Иако су границе Пољске и Румуније обухватале велику већину њихових народа, на њиховим територијама остале су значајне мањине – у Пољској Украјинци и Белоруси, у Румунији Мађари – тако да јесу технички биле националне државе, али не „чисте“. Чехословачка је била нешто сасвим другачије, папазјанија Немаца, Чеха, Словака и Мађара. Био је то неприродни ентитет створен у чисто политичке сврхе. Двоструки аршини националног самоопредељења мучили су целу Европу после Првог светског рата и на крају довели до Другог.

Садашњи значај

Етно-национализам и самоопредељење поново су данас пуштени из Пандорине кутије, овај пут од стране САД и њихових савезника. Косово је проглашено „изузетком“ од правила, јер је једна етничка група силом захтевала (и добила инострану војну подршку за) самоопредељење, једнострано прогласивши независност 2008.

Путин је тада изјавио: „Независност Косова је ужасан преседан. У суштини, она руши цео систем међународних односа, који се развијао не деценијама већ вековима… Без сумње ће имати низ непредвидивих последица.“ Закључио је: „То је батина са два краја, а онај други ће их пре или касније ударити по глави.“ Тачно то се десило у случају Јужне Осетије, Абхазије, Крима и вероватно Донбаса (а можда и целе Новорусије). А мачка је тек почела да излази из џака…

Наравоученије

Двоструки аршини никада не доносе стабилност, већ у себи носе семе будућег сукоба и хаоса. Питање је само колико ће дуго двоструки аршин да клија док не прерасте у истински проблем, и каква ће бити природа и јачина противљења лажном стандарду. Као што се види на случају Европе после Првог светског рата, одређени двоструки аршини могу да потпуно промене унутрашњу политику једне земље и произведу потпуно непредвидиве последице. Ово је сигуран рецепт за будућу катастрофу.

Закључна размишљања

Теме и последице Првог светског рата и данас су сабласно актуелне. Разлика је, међутим, што се оквир потенцијалног ратишта и сфере нестабилности проширио са Европе на целу Евроазију. Британци су били примарни манипулатори политике равнотеже моћи пре Првог светског рата; данас су ту улогу наследиле САД. Војни савез НАТО, који је одавно остао без сврхе и набујао непотребним чланицама, представља најнестабилнији војни фактор који би лако могао да изазове рат грешком у корацима.

Али геополитичка рачуница остаје иста: поморска сила (САД) и њени савезници не могу да дозволе уједињење копнених сила (Русије, Кине, Ирана и Индије) јер би онда били избачени из Евроазије. Доктрина „евроазијског Балкана“ Бжежинског и Шарпова тактика у служби су новог опасног оружја глобалног ратовања, „обојених револуција“. Комбинација „обојених револуција“ са косовским преседаном који је силом омогућило „вођство“ САД и НАТО, озбиљно је пореметила међународне односе и прети да оконча мир између велесила који траје скоро 70 година.

Андреј Корибко је магистрант на Московском државном универзитету за међународне односе (Moscow State University of International Relations– MGIMO)

Са енглеског посрбио: Небојша Малић

[1] Прим. НМ: Термин „црни лабуд“ употребио је 2001. нодине Насим Талеб (Nassim N. Taleb) за догађаје који нису били ни планирани ни предвиђени, али су суштински утицали на развој ситуације. Оно што посебно карактерише „црне лабудове“ је да се касније описују као очекивани, предвидиви или неизбежни, иако се раније сматрало управо супротно.

Categories: Посрбљено

Tags: Андреј Корибко, Велики рат, Небојша Малић