Љиљана Смајловић: Осећај за снег

Чита ли Александар Вучић „Пешчаник”? Тамо Ивица Павловић изврсно преводи одличне текстове, па се посета овом другосрбијанском сајту исплати и ако нерадо завирујете на места на која иду само истомишљеници. Ове седмице препоручујем „Плутократску параноју” нобеловца Пола Кругмана, који сецира америчку политичку мржњу и подсећа на чувени предизборни говор Френклина Рузвелта из 1936. године. Један од најпопуларнијих америчких председника свих времена те године у Медисон сквер гардену рече да је наследио власт која 12 година „ништа није видела, чула, нити предузела”, јер је од народа „одвраћала поглед”.

Рузвелт говори о мржњи коју осећа од сила „организованог капитала” и изговара необичну, у данашње време скоро богохулну реченицу: „Радујем се тој мржњи.” Уводничар „Њујорк тајмса” Кругман иде корак даље, тврдећи да и Обама треба да се радује истој мржњи. Она је, вели, знак „да ради нешто добро”.

Ако „плутократе” заменимо тајкунима, јасно је да је Александар Вучић против себе ујединио сличне силе, финансијски и пословни монопол, шпекуланте и профитере. Покренуо је политички земљотрес и срушио жилаво увезан естаблишмент, а уместо владајуће класе на сцену извео неке нове политичке снаге, дуго држане далеко од политичке трпезе.

Није чудо да је постао својеврстан предмет мржње, већ је пре за чуђење што је одмах свима открио своју Ахилову пету. Отад се стално жали на „политичку мржњу”, на „иживљавање” над њим и његовом странком, на оптужбе за „тобожњу диктатуру у земљи”, за аутократију…

Све што му се дешава се могло очекивати, и нема ничег нездравог у потреби грађана да тестирају границе Вучићеве моћи, да изазивају његов „демократски капацитет”. Пре би се ту могло говорити о некој жилавости овдашњег политичког духа и потреби да се свака сила сведе на мању, подношљивију меру.

То не значи да нису лицемери и лажови они који нас убеђују да је њихова мржња тек шала, шега, сатира, још мало па чиста уметност. Није ту била реч само о грубој шали са политичарем који је заиграо на наше емоције. Јер шта је било криво оно дете што је за викенд страдало у унакрсној политичкој ватри сајбер ратника? Оно што је постало „малим дегенериком” само зато што се накратко нашло у загрљају „сатиричару” омраженог политичара?

У ком је моралном универзуму то смешно? Само у оном у ком су снови црногорског уметника и саветника председника скупштине Андреја Николаидиса да Милорад Додик, Борис Тадић и патријарх Иринеј заједно динамитом одлете у ваздух, виђени као „цивилизацијски искорак” и борба за слободу изражавања.

Као што се само у том универзуму могло десити да неки до јуче искрени пријатељи слободе штампе омрзну и решавање случаја Ћурувија, све у страху да би кажњавање убица могло да донесе политичку корист Александру Вучићу.

(Политика, 5. 2. 2014)

Радмило Рончевић: Љиљани Смајловић, Главном и одговорном уреднику ,,Политике”

Госпођо Смајловић,

Прочитао сам Ваш Уводник од 5 фебруара 2014. Веома сам се изненадио. Такав текст може написати само неко ко је веома неупућен или веома наиван или неко ко је полтрон, улизица, увлакач режиму, односно газди режима. Неби ме изненадило да је то писао главни уредник неког режимског таблоида. Наравно, знам да нисте ни неупућени ни наивни па је за српску ,,Политику” велика срамота када то пише њен актуелни главни и одговорни уредник.

Упоређујете оно што се не може упоређивати, Рузвелта и Вучића и кажете да је Вучић ,, покренуо политички земљотрес и срушио жилаво увезан естаблишмент, а уместо владајуће класе на сцену извео неке нове политичке снаге, дуго држане далеко од политичке трпезе”. Нико до сада није написао такав славоспев о Вучићу.

Нажалост, није покренуо никаква земљотрес, није срушио ништа нити се владајућа класа променила. Истина, на сцену је извео неке нове политичке снаге, угланом пребеге, олош и шкарт из свих политичких странака, који су искљичиво због личног интерса пребегли у нову странку , који ће оглодати све неоглодане трпезе и дефинитивно одвести Србију у стрампутицу без повратка.

Оправдану спрдњу на изрежирани ,,херојски подвиг” ППВ без икаве логике упоређујете са морбидном изјавом србомрсца, саветника председника скупштине Црне Горе, такође познатог, примитивног србомрсца. Још срамније, на крају, да би сте се још више додворили газди говорите о слободи штампе и без икаве потребе и логике у односу на спрњу о ППВ помињете и истрагу у вези смрти Вашег покојног колеге Ћурувије.

Некад сам Вас поштовао.

Данас не могу написати: ,,Са поштовањем:”

Професор Др Радмило Рончевић, научни саветник, хирург

(Политика, 13. 2. 2014)

Љиљана Смајловић: Писмо читаоцу

Наш лист јуче је у рубрици „Међу нама” објавио писмо Радмила Рончевића, који је главног уредника „Политике” назвао „полтроном”, „улизицом” и „увлакачем” који пише „срамно” и „без икакве логике”.

Повод за увреде господин Рончевић нашао је у мом уводнику објављеном 5. фебруара под насловом „Осећај за снег”.

Оволика грубост у јавном опхођењу није уобичајена, а многи читаоци „Политике” вероватно би је сматрали непристојном и у приватном животу. Ни у колегијуму „Политике” нису сви уредници били мишљења да писмо заслужује да се објави на страницама једних пристојних новина.

Нажалост, господин Рончевић нипошто није изузетак по количини грубости и увреда којим обасипа људе с чијим се ставовима не слаже.

Није ту реч само о нетолеранцији и искључивости, којих је у јавном дијалогу све више, већ и о извесном недостатку моралне имагинације.

Многи наши људи као да се руководе уверењем да је само њихово мишљење исправно и да сви остали грађани, да су само паметни и морални, треба да мисле исто што и они. А кад виде да други говоре и мисле другачије, закључе да су ти други ништарије које се руководе искључиво најнижим побудама, за разлику од њих који се управљају по звездама.

Тај тип људи заузима све више јавног простора. Политика нам се представља као манихејска борба добра и зла. Наши политичари тврде да је избор између њих избор између добра и зла – чак и када се међусобно разликују само по томе којом би брзином усвојили нови закон о раду.

Ако пристајемо на ту подвалу, онда смо и ми криви што нам Рончевићи својом нетрпељивошћу и мржњом попуњавају редове. Никоме није у интересу да, уместо дијалога, на јавној сцени имамо две гомиле које разуздано размењују блато што га бацају једна на другу. Колико је заиста вероватно да су сви који мисле или осећају другачије од нас моралне наказе и ништарије? Мислите о томе.

Редакцијска правила не допуштају објављивање прилога без исправљања правописних грешака, које се додуше поткрадају и новинарима и лекторима „Политике”. Но ако господин Рончевић упореди лекторисану верзију свог писма са оригиналом који је редакцији упутио електронском поштом, увериће се да нема основа за толику надменост и презир према грађанима које је јуче овде назвао „олошем”, „шкартом” и „примитивцима”.

Не вреди ни што је уз свој потпис додао „хирург” и „научни саветник”. Титуле господина Рончевића нам само показују да формално образовање не помаже тамо где нема моралних обзира и поштовања за другога.

(Политика, 14. 2. 2014)

Categories: Преносимо