Кратак одговор на ово питање гласи: Вучић ће победити зато што ће за СНС гласати већина изашлих бирача. Ко се без постављања даљих питања задовољава овим одговором, може завршити са читањем текста.

Ко се, пак, пита: како је то могуће – нека настави са читањем. Покушаћу, без великих претензија, да дам моју визију о разлозима за то, а гарантујем да већина читалаца неће бити задовољна резултатом и закључком. 

Ако je верoвати анкетама, бирачко тело Србије ће на расписаним превременим изборима 2014. године бити подељено отприлике овако: око 50% гласова СНС-у са, или и без директних сателита; можда до 15% ДС-у, а све остале странке (туце, или колико већ њих?) добиће око 35% гласова бирача изашлих на изборе. Унутар тих 35%, једина парламентарна опозициона странка ДСС, може очекивати једва око 7%, гласова, друга – некада моћна, а сада ванпарламентарна  – СРС највероватније опет неће моћи да пређе цензус, а Двери ће вероватно поново успешно обавити задатак због којих су, чини ми се, и „отворене“ –  одвући ће неких 2-3% гласача од ДСС-а и такође неће прећи цензус. Што одзив бирача буде мањи, све извеснији ће бити коначни виши резултат СНС-а. Набрајање потенцијалних пре/постизборних коалиционих сателита СНС-а је излишно – без обзира на њихову политичку „боју“, њихове „принципе и програме“, предизборна обећања бирачима и остале (фолклорне) параферналије. Евентуално груписање мањих странака (око СНС-а) пре и после избора ће се, с једне стране, одигравати сходно њиховом броју освојених посланичких места и сразмери њихових апетита и предности у власти које им СНС обећа, а са друге – оне битне стране  –  само ако шеф СНС-а, Вучић, који изгледа себе све више види у будућој улози канцелара бизмарковског гвозденог типа, то уопште нађе за сходно.

СПС сам овде намерно ставио посебно – јер, мада им је прелаз преко цензуса практично сигуран, све оно што би било више од тога ће зависити од даље Дачићеве политичке судбине: над његовом главом се час окупљају црни облаци бројних и разноврсних оптужби, а час сија сунашце и лепрша патка добијања кандидатуре (?) за нобеловца.

Коначни резултат и ових избора, као и формирање нове владе, у сваком случају ићи ће директно против идеје и жеља традиционалне Србије („Прве Србије“) – јер и само постојање и јачање ионако изузетно јаког СНС-а обезбеђује да се у корену сасецају шансе за утицај Прве Србије у власти, државној политици и друштвеном животу земље. Феномен очекиваног успеха СНС-а и парадоксално освајање високог места у свим анкетама, уз практично одсуство било каквих реалних економских успеха из њихове “политичке понуде“ и у њиховој једноипогодишњој владавини, осим – наравно, већ пословичних обећања арапских милијарди, обећања обрачуна са корупцијом, криминалом, решавања старих политичких злочина, арапских инвестиција, пловних канала, (бео)градова на води и сличних ђаконија, може се само делимично тумачити незадовољством грађана претходном релативно дугом владавином ДС-а. То ипак није довољно, јер за веровање да у празној СНС реторици има садржаја, као и да у њиховом мађионичарском цилиндру можда заиста и чучи неки зека (или голуб који тек што није излетео из Вучићеве марамице) потребно је, уз поменуто незадовољство ранијом владом ДС-а, имати велику дозу необавештености и, благо речено, наивности – а о томе ћу мало касније.

Улога грађанске класе и елите

Када би у Србији постојала довољно снажна и утемељена грађанска класа, која у свим уређеним државама служи као резервоар за развој националне елите – и из које би се регрутовала већина политичара, верујем да би ствари на политичкој сцени у Србији стојале знатно другачије. На жалост, тога у Србији још увек нема, а ни на средњорочне стазе (за деценију-две) нема основа за оптимизам у том погледу.

Фалсификованом етикетом грађанске класе и друштвене елите се данас врло радо и најупадљивије ките кругови око „невладиних и грађанских“ организација (НВО), ДС-а и ЛДП-а („Друга Србија“) – који за то заиста немају реалних основа. Историјски гледано, за стварање грађанског друштва (а грађанска класа је његова основа и извор националне елите) потребно је имати (дуго)трајну стабилност, еволутивни развој, политички и духовни континуитет. У својој новијој историји – од 1804-е, преко кризних 1830-е, па 1878-е, 1903, 1908-е, 1912-1913, 1914-1918, 1941-1946, 1948-их, 1950-их, па 1990-их година, а томе се мирно може додати и досадашњи период после „Петог октобра“ који је још увек у току, Србија је преживљавала такве драматичне и трагичне историјске, друштвене, па и биолошке катастрофе (за ово последње довољно је само поменути губитак трећине одраслог мушког становништва током I светског рата), да није било ни времена ни услова за континуирано формирање традиционалне грађанске класе и елите. Сваки њихов зачетак – од најранијих година надаље је, после (у најбољем случају) деценије-две, бивао (неретко и буквално) сасецан у корену, па и у крви. Довољно је само се подсетити вишекратних династичких обрачуна (обреновићевци-крађорђевићевци) у XIX/почетку XX века, закључно са мајским превратом 1903-е, са последичним гурањем у позадину обреновићеваца (каквог-таквог зачетка грађанске класе), грађанског рата 1941-1944-е и допунског комунистичког масакра потенцијалних противника 1944/46-е – (условно: карађорђевићевске) грађанске класе и елите, затим – међукомунистичког немилосрдног обрачуна 1948-1950-их година (елиминација једног дела клице перверзне титовске “елите“), па онда постаје јасно зашто се у Србији не може говорити о грађанском друштву у традиционалном смислу. Томе треба додати и спољнополитичко-географски аспект: Балкан, и место Србије на њему у историјском, беспоштедном сукобу Запад-Русија, још од “Источног питања“, које још увек и те како траје, и у коме је Србија не тако ретко била – а треба се плашити да ће и даље бити  –  “колатерална штета/корист“ (зависно од тачке гледишта, и како за кога). У њему је Запад стално страна-агресор против (било ког облика) Русије, и у томе се званична Србија, колебајући се током XIX-XXI века, експлицитно приклања час Западу (као у доба краља Милана Обреновића, и сада), час Русији – тиме слика постаје још комплекснија. То је имало и те како великог утицаја и на формирање српске грађанске класе и елите (које још увек никако да се оформе).

Ја нисам ни професионални социолог, ни професионални историчар, политички аналитичар, а ни криптоаналитичар – али, неоптерећен њиховим професионалним знањима и политичко-финансијским обзирима, усуђујем се да кажем да сматрам да је неопходно, ако се говори о грађанској класи као резервоару за настанак националне елите, да зачетник/ца породице, савременог члана те класе, буде у просеку бар један/једна од прадеда/прабаба – тј. први предак породице која тој класи од оног тренутка почиње да припада. Преведено на савремени календар то би значило да – ако садашњи члан грађанске класе Србије има нпр. 40-50 година, онда би требало да та породица има континуирану грађанску традицију која почиње бар од краја 90-их година XIX века. Колико таквих родова је преживело историјска и друштвена превирања и искушења од почетка XX века до II светског рата? Колико их је, без тешких психолошких и моралних траума преживело тај – за Србију немилосрдни грађански рат, као и комунистичке покоље и све друштвене чистке и друштвено-економске деградације после њих?

Преживелим члановима грађанске класе, који се нису желели одрећи моралних и друштвених принципа на којима су васпитавани, у тим годинама није преостајало ништа друго сем буквалне емиграције – било путем високо рискантних бегстава преко затворених граница од 1945. до 1960., било помоћу каснијих легалних одлазака “на привремени рад у иностранство“ (какав леп еуфемизам!) који се у њиховом случају најчешће претварао у исељеништво. Већини њих, алтернатива (запазите – чак и тада је било неке алтернативе, а не као данас када се пропагира безалтернативност) је била останак у земљи, уз почетно инстинктивно одбијање да прихвате силом наметнуте друштвене промене, и – опет емиграција, али тзв. “унутрашња емиграција“ са друштвеном мимикријом. Може се рећи да је велика већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима рођеним непосредно пред, током и непосредно после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970) било веома рискантно. То је код потомака резултирало у фрагментарним, магловитим и често искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида еволуције и оних најтањих кончића развоја српске грађанске класе.

Један део претходне грађанске класе се одмах помирио са губитком (конфискованих) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. То се у првом периоду не тако ретко дешавало чак и путем буквалног проституисања сопствених кћери, или у “бољем“ случају њиховом удајом за комунистичке функционере. Новим властодршцима, већина којих није баш патила од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно) верних, образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања сопствених нових кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима (Српску православну цркву која никако није била поштеђена од тога, овде остављам за сада по страни, али и она је била прожета свим тим). Такви кетмани су од себе самих и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних, бахатих и неуких комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала (пост)титовска “Нова класа“ али без оног, по аутентичну и здраву грађанску класу неопходног духовног, економског и историјског континуитета са прошлошћу и народном традицијом. Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су очеви и мајке садашње пост-титовске (анационалне) грађанске класе, перјанице и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака – а нарочито ДС-а, ЛДП-а, СПС-а, СПО-а, СНС-а, ПУПС-а, и чега све још не…

Очекивани изборни резултати

Заједничка религија руководстава тих странака је слепо поклоништво богу Мамону и голој сили – прихватање реалности – how yes no? Јер, они тачно знају да се не могу сабирати grandmothers and frogs. Сви они за манипулисање и заслепљивање бирача веома радо и успешно злоупотребљавају појмове: слобода, владавина законитости, демократија, транспарентност, едукација, прогрес, уз бесмислене пароле које нису ништа друго до безочно изругивање логици и интелигенцији, али – ма како парадоксално – све то има успеха у недовољно политички- а посебно још и недовољно општеобразованом народу, лишеном националне елите. А, те елите нема, јер дуги низ деценија није ни било грађанске класе – те неопходне средине из које би елита могла да изникне. Зато, заједнички изборни капацитет СНС-а са евентуалним сателитима и иде чак до 70%(а, ако је веровати анкетама само СНС може очекивати 40-50+%). Наравно, ако се остваре оптимистичка предвиђања СНС-а, тој странци ће једва и бити потребан неки коалициони партнер. Ипак – реално је очекивати да би и у том случају СНС примила неку странку – која би играла улогу коалиционог смоквиног листа и резервне потенцијалне жртве – циља за политички одстрел током неизбежних будућих економских и политичких неуспеха и проблема. Ма колико међусобно били наизглед и супротстављени – једно уједињује све те политичке странке: власт и корист од ње, а то је врло снажан политички магнет и чврст политички лепак. Због тога чак није ни посебно занимљиво разматрати питање какав би успех могла очекивати ДС, наизглед најважнија „опозициона“ странка – јер чак ни њен евентуални (парадоксални?) улаз у коалициону владу („национални кабинет“) не би представљао неко епохално изненађење – наравно, уколико „тамо где треба, онај ко треба“, а тај не станује у Србији, тако одлучи. У овој фази се може чинити да је у највећој опасности СНС-ов коалициони партнер – СПС, јер за њеног шефа, Дачића, и његову околину се већ дуже времена „оштре ножеви“. Али – имајући у виду Дачићеве феноменалне политичко-еквилибристичке вештине, које у себи комбинују изразите карактеристике тефлона и јегуље, тешко је рећи да ли ће ти ножеви имати (великог, па чак и икаквог) ефекта.

Важно је схватити и да СНС данас – директно или индиректно – држи под потпуном контролом практично све врсте медија у земљи и на тај начин ведри и облачи над оним што се (неправедно – јер га у ствари и нема) назива јавним мњењем.

А – ко то стоји насупрот горе поменутима?

Насупрот њима стоји слабашна, нејединствена српска национална опозиција: ДСС, СРС и Двери.

Остаци остатака духовних вредности традиционалне Србије, уз остатке остатака сећања на традиционалне вредности грађанске класе и њене свести се, ако се уложи приличан напор могу назрети једино у хронично инертном ДСС-у; остаци традиционалних духовних вредности – у доста хаотичном покрету Двери, а остаци бунта, ината и ратоборности – у СРС-у, који у себи обједињује разумљиву слепу огорченост најнижих економских (али и образовних) слојева друштва – обичног, малог човека, против свих оних гадости са којима је деценијама свакодневно суочен. Колики је њихов заједнички изборни капацитет? Бићу „великодушан“ и казаћу: уз очекиван висок степен апстиненције, збирно максимум им је 12-15%, под условом када би сви они заједно наступили у предизборној коалицији – а то је данас исто толико реално као и очекивати да се сутра у подне на плавом, ведром небу, без иједног облачка сумње појави јато летећих шарених слонова. Наступајући посебно – једино ДСС има шансе за освајање – да будем нереално великодушан – чак можда и 8% гласова. Остале две немају шансу за прескакање цензуса, па ће гласови дати њима, као и гласови свих апстинената, а очекује се да ће апстинената бити и 40% од целокупног бирачког тела, ефективно отићи победницима: СНС-у. И – тако ће ДСС наставити да у новом сазиву Скупштине игра своју досадашњу улогу: неке врсте (по британском узору) опозиције „Његовог Величанства“ (али, не и: Његовом Величанству).

Реалност очекиване СНС победе

Како је могуће објаснити реалност очекивања да ће СНС својом празном реториком и хроничним неизвршавањем предизборних обећања успети да сама привуче тако велики део (око 50%) оног српског бирачког тела које ће изаћи на изборе? Мислим да се објашњење, између осталог, може наћи и у овом:

– За разлику од других источноевропских земаља у посткомунистичкој транзицији (овде наглашено изузимам Албанију, Бугарску и Румунију, које су доста сличне Србији), Србија је у тренутку комунистичког узурпирања власти (1944. г.) имала квантитативно и квалитативно најнеразвијенију грађанску класу/елиту, која је после тога, под комунистима прошла голготу описану на почетку текста. Тога (у већој или мањој мери) нису биле поштеђене ни грађанске класе/елите осталих источноевропских земаља, али њихови “резервоари“ су били знатно већи и, несумњиво, квалитетнији – па зато ни последице вишедеценијске власти комуниста у њима нису тако катастрофалне као у Србији. Осим тога, Србија није – за разлику од Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске и балтичких земаља – имала ни племство. Ма са колико презира и ниподаштавања многи данас гледали на историјску и друштвену улогу племства, никако не треба заборављати оно “noblesse oblige” – јер то ипак није потпуно празно, ни “исисано из прста“. Не треба заборавити ни то да је од свих набројаних земаља комунизам у Србији био “најаутохтонији“, а и просечни ниво образованости становништва и државне и друштвене организованости Србије био је знатно нижи него у њима. Уосталом, не заборавимо и традиционални изговор: оне нису робовале под Турцима, а Србија јесте…

– Не сме се занемарити ни религијски аспект: Како год посматрали, поједностављено можемо рећи да су национално организоване православне цркве кроз историју увек биле под директном контролом државне власти (ма каква она била), а под влашћу комуниста се та контрола знатно повећала путем инфилтрације агената тајне полиције у редове јереја и архијереја, и да националне православне цркве немају свој снажан светски центар. То у толикој мери није био случај ни за римокатоличку цркву, ни за протестанте – чији су светски центри увек били ван контроле комунистичких источноевропских властодржаца и могли су, а и још како су то чинили, политички да подржавају отпор својих верника комунистичким властодршцима, и то је сигурно имало ефекта. Тога у Србији није могло бити.

Наступајући посебно – једино ДСС има шансе за освајање – да будем нереално великодушан – чак можда и 8% гласова. Двери и СРС немају шансу за прескакање цензуса, па ће гласови дати њима, као и гласови свих апстинената, а очекује се да ће апстинената бити и 40% од целокупног бирачког тела, ефективно отићи победницима: СНС-у. 

Због свих тих разлика и њихових садашњих последица, једна странка типа СНС-а, данас у Србији толико и успева, што није нимало утешно, али – то је реалност. Да ли се с том чињеницом треба мирити, и шта даље чинити да се такво стање промени, могло би бити ( а и јесте) предмет даљих дискусија, али да будем искрен – због свих горе описаних околности, веома сам скептичан.

У овом тексту сам због центрирања пажње на питање резултата избора намерно изоставио помињање, по Србију погубне улоге стварања прве, обнављања и распада друге Југославије, питање судбине српског народа ван граница државе Србије, НАТО рата против Србије са бомбардовањима и противправним отимањем Србији Косова и Метохије од стране Запада, признавања/непризнавања једностраног проглашења независности Косова, добијања(суштински бесмисленог) статуса кандидата за ЕУ, питања чланства у НАТО-у, претње центрифугалних тенденција/покрета (Војводина, Рашка област – тзв. “Санџак“), очекивану промену Устава и још много тога…

Изоставио сам и разматрање улоге спољног фактора, који је несумњиво од круцијалног значаја за садашње политичко стање Србије и његов даљи развој. У овом тренутку – то је пресудни западни утицај (Вашингтон, Брисел, Берлин) који се спроводи преко СНС-а и у већој или мањој мери свих осталих странака осим оних трију горепоменутих странака националне опозиције. Он показује снажну тенденцију даљег јачања – и то све без приметне противтеже са стране истока (Москва), осим у сфери енергетике, али уз све више препрека.

То све јесу питања од веома великог значаја, али она неоспорно изискују посебна разматрања ван светла предстојећих избора.

Закључак

Ови, ванредни, српски избори у 2014. години ће за спољне и унутрашње снаге супротстављене интересима традиционалне, националне Србије, захваљујући очекиваном успеху СНС-а, поново, после оних из 2012, бити (најмање) „две муве истим ударцем“: успешни избори за СНС и успешни избори против „Прве Србије“ – а биће то и за подуже време које стоји пред нама, погубни избори по традиционалну, националну Србију, јер ће нова СНС влада (са, или и без ионако безначајним, коалиционим партнерима), наставити са још бржим и темељнијим спровођењем досадашње “безалтернативне“ прозападне политике. Колико је то добро/лоше по државу Србију и њен народ – показаће време.

Categories: Судбина као политика