Већ деценијама приређујемо себи нови Јасеновац, нови геноцид који траје. Чему се можемо надати када стотине хиљада мушкараца сваке године шаљу своје жене на „чишћење“

Позив на једну ранију Благовестну литију против абортуса

Благовести су празник коме се не указује довољно пажње. Уведен у календар празника Цркве током 5. века, представља почетак Новог завета и основа је свих осталих хришћанских празника.

У раној Цркви, у почетку се слави Васкрс, Празник над празницима. Свака недеља је мали Васкрс, и требало би да смо свесни да првих 52 места по значају заузима Васкрс, са свим недељама током године. У контексту Васкрса временом се одређује пасхалија, и установљује празник Силаска Светог Духа на апостоле – Духови (Тројице).

Рођење Христово – Божић, најпре се слави заједно са Богојављењем – Христовим крштењем на Јордану и јављањем Свете Тројице. Касније се, кроз искуство Цркве првих векова, христијанизују паганске сатурналије кроз прославу Божића и цео тај празнични период добија хришћански смисао.

Ипак, све је почело Благовестима. Јеванђеље је управо синоним за благу, радосну вест о спасењу палог људског рода. Бог постаје човек управо Благовестима о рођењу Спаситеља од Духа Светога и Пресвете Богородице.

Извор: Манастир Подмаине

Бог се оваплотио када је благовесник – архангел Гаврило – објавио тајну првог Христовог чуда изабраном сасуду Духа Светога – најузвишенијем изданку људског рода, кћери Јоакима и Ане. У тренутку када је зачет, Бог Син се већ оваплотио и Његове две природе, божанска и људска, сјединиле су се у времену. Божић је манифестација Благовести. Бога, зачетог у пречистој утроби Шире од небеса, људски род је дочекао девет месеци касније, онако како ће Га пратити кроз целу историју: најмудрији су дошли да Му се поклоне и принесу дарове, а најсуровији су тражили како да Га убију и наругају се вери у Њега. То ће Га пратити до краја света и века. Исто тако је текао Његов земаљски пут између два Ирода и њихових богопротивних дела, док је мањина следбеника остајала уз Њега до крста и васкрсења.

Богочовек је у утроби Пречисте растао од Благовести до Божића пре него што се родио у хладној витлејемској пећини. Био је жив свих тих девет месеци, и оних првих, као и сваки човек у утроби своје мајке. Благовести су почетак Новог завета, као што је зачеће почетак људског живота.

Није ли жена најпоштованије биће у Цркви? Није ли жена удостојена да Христу Богу буде телесни престо, како каже једна песма?

Небојша Петковић: Господ је подарио најчистијој од рода људског да му буде мајка

Свеопшта секуларизација и милитантни а(нти)теизам 20. века поричу многе хришћанске вредности, па тако нуде и замену за њих. Замену за Благовести представља 8. март, који се вероватно случајно слави тачно 30 дана пре Благовести. Модерној жени утицајни идеолози сугеришу побуну и еманципацију уместо скромности и смерности. Тако жена у бити постаје сопствена карикатура, попут марионете која нити чврсто стоји на земљи, нити зна за шта да се ухвати. Пароле које прате „Дан жена“ звуче као маркетиншки слогани, и добро пролазе на тржишту идеала, нарочито у земљама бившег Источног блока.

Тај празник ругања жени има датумски повод у протесту који је организован у Петрограду током Фебруарске револуције 1917. Године. Жене су тог 8. марта тражиле „хлеб и мир“. Исти тај град, богата престоница царске Русије, доживео је током опсаде у Другом светском рату истинску глад од које је страдала половина становника, око милион и двеста хиљада.

Vice.com: U susret 8. martu – Kecelje na spomenicima muškarcima iz srpske istorije

Еманципација се одавно схвата као слобода од себе, и утапање у друге. Отуда и бесмислени феномен разних међународних празника, који се тешко може објаснити здравом логиком. Како можемо славити нешто са неким ако с њим не делимо исте вредности?

Србија је у домену западне цивилизације, али нам савремени процеси у свету –коме свим силама тежимо да припадамо – не могу бити утеха. Просто речено, одумиремо као нација, утапамо се у глобалне трендове модерног друштва. Жена заборавља шта значи бити жена, као што мушкарац заборавља шта значи бити мушкарац. Своје улоге, и она и он, калибришу углавном према моделима из холивудских филмова.

Већ деценијама приређујемо себи нови Јасеновац, нови геноцид који траје и не посустаје. Нема смисла говорити о бројевима страдалих логораша, појавиле су се нове статистике за ревизију историје. Нема смисла полемисати са порицатељима геноцида над Србима, када смо данас сами себи највећи непријатељи. Чему се можемо надати када стотине хиљада мушкараца сваке године шаљу своје жене на „чишћење“? Неко им је објаснио да „то“ до одређеног, арбитрарног тренутка, „није живо“(!). Када смо наводно просвећени и едуковани, прибегавамо контрацептивним методама од којих су неке и абортивне. Све то у име бољег живота, прогреса…? У овом времену опседнутости физичким изгледом и триковима разних естетских захвата, да ли се неко сети да је лик сваке жене најлепши у време када носи и рађа децу? Да тој радости и озарености не могу стати на црту никакви ретиноли и колагени?

Трска хитрог писара: „Интервенција“ код гинеколога или Смртна пресуда нерођеној беби

У годинама које су претходиле НАТО агресији на Србију, један познати православни духовник добио је поуку од Шиптара који је био упослен на грађевинским радовима у Пећкој патријаршији. На питање: „Добро, Реџо, шта вам то треба да рађате толико деце, да освајате туђе територије… Зар није било боље да си ту децу мало боље подгајио?“, добио је одговор: „Ја верујем да ће Бог који је дао да се дете роди, бринути о њему.“ Ми смо у огромној већини такву веру изгубили, а више нам је дато него Реџу. Његов духовни хоризонт вероватно личи на платна Хијеронимуса Боша, док је нама обећано оно што око не виде, ухо не чу и у срце човеку не дође (Прва посланица Коринћанима светог апостола Павла).

Данас као генерација истински гладнимо од недостатка смисла и спремности на жртву. Биолошки нестајемо, а сити смо и пресити.

Ако нисмо задивљени величанственим и узвишеним порукама Благовести, сетимо се бар шта каже Реџо.

Categories: Гостинска соба

Tags: Благовести, Васкрс 2026, Иван Аћимовић, абортуси