Књига о Јестири у православном предању не посматра се само као историјска приповест о избављењу једног народа, већ као дубоко духовно сведочанство о тајанственом дејству Божије промисли у историји
Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
На самом почетку желим да нагласим да овај коментар на Књигу о Јестири није произвољан нити представља личну или арбитрарну интерпретацију библијског текста. Он није написан ни са полемичком намером, нити је на било који начин повезан са савременим политичким или друштвеним збивањима, као што су недавно обележавање празника Пурима или актуелни међународни сукоби попут напада на Иран и екстерминација недужних цивила, укључујући и невине ђаке и децу. Намера овог текста јесте искључиво богословска и еклисиолошка и има за циљ да изложи начин на који је Црква Христова кроз векове разумевала и тумачила ову књигу у светлости светоотачког предања. У том смислу ослањам се на сведочанства ранохришћанских и патристичких учитеља Цркве, међу којима се посебно истичу Светитељи Климент Римски, Климент Александријски, Амвросије Милански, Јероним, Јован Касијан, Атанасије Александријски, али и Афрахат персијски мудрац и Ориген, чији коментари у великој мери чувају и преносе старију традицију светоотачког тумачења, а чија су дела на ову тему неки од поменутих отаца користили. Полазећи од њиховог богословског наслеђа, Књига о Јестири у православном предању не посматра се само као историјска приповест о избављењу једног народа, већ као дубоко духовно сведочанство о тајанственом дејству Божије промисли у историји и као праобраз истина које ће се у пуноћи открити у тајни Христовој и у животу Цркве.
Књига о Јестири заузима посебно и дубоко место у богословском и духовном предању Православне Цркве. На први поглед она се разликује од других старозаветних списа, јер у њој није изричито поменуто Божије Име. Међутим, управо у томе многи свети Оци виде једну од њених најдубљих духовних поука: Бог, и онда када се чини да Jе сакривен, невидљиво управља историјом и спасењем Свога народа. Унутар тог наизглед скривеног тока догађаја открива се тајанствено дејство Божанске промисли, која води све ка испуњењу спасоносног домостроја.
У патристичкој традицији Свето Писмо се не чита само као историјски запис, већ као духовна и пророчка истина која у догађајима Старог Завета наговештава новозаветну стварност. Због тога личности и збивања из Књиге о Јестири добијају дубље, типолошко значење. У њима се препознају предобрази Христове Цркве, духовне борбе верних и коначне победе Божије правде над злом.
Почетак приповести, који описује раскошну гозбу персијског цара, у очима хришћанских тумача није био само опис царске величине, него и слика духовног изобиља које Бог дарује човечанству. Царска гозба постаје образ небеског богатства евхаристијске благодати, кроз коју Бог позива људе у заједницу са Собом. Као што су гости позвани да учествују у царском слављу, тако је и човечанство позвано да прими дар спасења.
У том контексту, одбијање царице Астине да се појави пред царем добија симболично значење. Светоотачка тумачења у њој препознају слику оних који су први примили закон и пророке, али нису препознали њихово испуњење. Одбијање позива означава духовну затвореност и неспремност да се прихвати пуноћа благодати. Тако овај догађај постаје предзнак преласка Божијег благослова на народе који ће кроз Христа бити призвани у заједницу спасења.
Након тога се појављује Јестира, која у духовном тумачењу представља лик саме Цркве. Она је изабрана међу многим девојкама које долазе пред цара, што је у очима светих тумача слика народа сабраних из свих крајева света кроз проповед Јеванђеља. Као што је Јестира изабрана да постане царица, тако је и Црква изабрана да постане невеста Христова. Њено скривено порекло и народност подсећају на рану катакомбну Цркву која се постепено рађала из незнабожачког света и постепено откривала свој нови духовни идентитет.
Мардохеј, који руководи Јестиром и саветује је, у патристичком тумачењу – колико год то контроверзно звучало – представља духовне учитеље Цркве. Апостоли и њихови наследници бдију над народом Божијим, откривају опасности и чувају веру. Као што Мардохеј открива заверу против цара, тако духовни пастири разобличавају Христолошке и друге јереси, али и скривене замке јеретика, расколника и секташа које угрожавају живот Цркве и правоверних.
Насупрот томе стоји лик Амана, који постаје симбол гордости и духовног непријатељства. Његова мржња према Мардохеју изражава дубљу стварност борбе између праведности и зла. У очима светих тумача Аман представља силе које се противе Божијем народу, односно непријатеље који се, од оваплоћења Бога Слова, уздижу против правоверних Хришћана, било кроз духовна искушења, прогоне или кроз гордост која разара људску душу. Његов пад показује да зло на крају бива поражено сопственом неправдом.
Један од најзначајнијих момената у књизи јесте позив на пост и молитву. Када опасност прети читавом народу, Мардохеј и Јестира позивају на покајање, смирење и молитвено обраћање Богу. У томе свети Оци виде велику духовну истину: истинска сила Божијег народа не лежи у спољашњој моћи, него у молитви и поуздању у Бога. Пост и молитва отварају пут Божанској помоћи и откривају да се спасење не остварује људском силом, већ благодаћу.
Храброст Јестире такође има дубок духовни значај. Она приступа цару ризикујући сопствени живот како би спасла свој народ. Овај чин постаје образ вере која се ослања на Бога и не плаши се опасности ради истине. Свети оци у томе виде пример како благодат Божија укрепљује и оне који се по људским мерилима чине крхки и слаби.
Посебно место у духовном тумачењу има тренутак када Јестира приступа цару трећег дана. У библијској символици трећи дан означава нови почетак и победу живота над смрћу. Хришћански тумачи у томе виде наговештај тајне Васкрсења Христовог. Као што Јестира трећег дана задобија цареву милост, тако и Васкрсење открива коначну победу живота и милости Божије.
Гозба коју Јестира приређује постаје слика евхаристијског духовног сабрања у којем Црква позива све народе у заједницу спасења. Позив је упућен свима — и пријатељима и непријатељима — да напусте заблуду и уђу у светлост истине. Али овај позив носи и опомену: ко приступа светој тајни без искрености и покајања, сам себе доводи под суд.
Када Аман доживљава понижење и пад, открива се неизбежност Божанске правде. Његова молба за милост долази прекасно, што у духовном тумачењу постаје опомена о коначном суду. Човек који упорно остаје и пребива у злу, на крају се суочава са последицама сопствених дела.
Посебну духовну лепоту има Јестирино посредовање за свој народ. Падајући пред цареве ноге у молби за спасење народа, она у очима светих тумача постаје образ молитве Цркве за васцели свет. Црква непрестано стоји пред Богом и моли се за спасење свих људи, тражећи да се замке зла разоре силом Јеванђеља.
Сурови и на први поглед немилосрдни догађаји, описани у Књизи о Јестири, откривају тајне недокучивог Божијег промисла: зло, интриге и људска суровост и крвопролиће, иако видљиви и страховити, никада нису изван Божијег управљања историјом, већ се преображавају у средство очувања народа и очувања вере. Свети Оци виде у овим догађајима живи знак Божијег промисла, који показује да Бог управља историјом ради спасења, претварајући људске злочине, безакоња и интриге у средство остварења Своје правде и чувања верних. Као што се молимо у Литургији светог Василија Великог: “Подржи добре у њиховој доброти; учини зле добрим кроз Своју доброту”, тако и овде видимо да сваки акт зла, ма колико суров изгледао, Бог може преобратити у средство спасења и откривања Своје славе.
Књига о Јестири није само приповест о историјском избављењу старозаветног народа, из кога као стабљика из корена Јесејевог изниче Христос из ПрисноДјеве, већ се открива и као пророчка и духовна слика историје спасења. Она нам сведочи о недокучивим тајнама промисли Божије: да Он, и када нам се чини да Је далеко, уистину управља свим догађајима ради спасења света.
На тај начин ова књига постаје сведочанство да Црква, ма колико била окружена опасностима и противљењима, остаје под заштитом Божанске промисли. Као што је народ у време Јестире избављен од уништења, тако и Христова Православна Црква кроз историју пролази кроз искушења, али на крају учествује у победи Христовој. Јер Царство Божије, које је у Старом Завету било само наговештено, у Христу се открива као коначно и вечно Царство, које обухвата све спасене појединце, народе и све векове кроз Његову Једну, Свету, Саборну, Апостолску, Нераздељиву Православну Цркву!
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Hoće li o.M.S.R. iz strateški raspoređene dijaspore ipak dati drugačije reprezentativno tumačenje aktualne Bajke o vuku i 7 jarića , jer predsednik-Vučićevsko tumačenjenje o neophodnosti zavlačenja pod kamen pred moći globalista nije dovoljno jasno verifikovao . I sam Isus svedoči da donosi rat a ne kapitulantstvo,uz reformu Mojsijeve vere . I pritom vidno zanemaruje izuzetnost interesa izabranog naroda .
„Као што Мардохеј открива заверу против цара, тако духовни пастири разобличавају Христолошке и друге јереси, али и скривене замке јеретика, расколника и секташа које угрожавају живот Цркве и правоверних“ (развуче га брате ко гумени параграф)
Духовни пастири? Разобличавају?
Они трпе патријарха који шибицари ордењем. (Ваљда су мученици, јер муче ко заливени)
Хришћанство није кетман, нити идеолошка и социјална мимикрија. Хришћанство је пут ка спасењу који мора да води кроз страдање. Пер аспера ад астра. Ко чува свој живот изгубиће га.
Зашто САНУ и СПЦ не направе џоинт вентура. Оно што ваља у СПЦ нек иде у катакомбне цркве. Прави свештеници се прогоне – што не значи да су сви прогоњени свештеници, прави свештеници
@љх Мислим да је о. Ружић мислио на свете оце.
Ми владикама не можемо ништа, Бог ће се побринути за све.
Почетак приповести, који описује раскошну гозбу персијског цара, у очима хришћанских тумача није био само опис царске величине, него и слика духовног изобиља које Бог дарује човечанству. Царска гозба постаје образ небеског богатства евхаристијске благодати, кроз коју Бог позива људе у заједницу са Собом. Као што су гости позвани да учествују у царском слављу, тако је и човечанство позвано да прими дар спасења.
Цар Асвир (Ахашверош) је у причи често на гозбама и под утицајем вина. То показује да је он историјски, слаб човек, а не (савршен) образ Бога. У том смислу иде и одбијање Царице да дође на банкет као прилично натегнуто тумачење.
Иначе тескт нигде конкретно не помиње шта је који Светитељ рекао и тумачио.
Кроз читаву историју и кроз православље имамо пример како Бог и кроз невероватне и безизлане ситуцаије и користећи морално проблематичне властодршце води свој народ ка спасењу. На пример Великая Отечественная война, када је на крају пао и Берлин.
Протојереј-ставрофор Мирољуб је изнио подуку како гледати и како разумјети поступке и чињења личности у књизи о Јестири.
Хебрејска Библија за Јевреје има религијску важност, бјеше и чуварем идентитета (као што су Српска Црква и светосавље у временима по краху српских земаља били чуварем идентитета српског народа) јеврејског народа али и кроз историју и данас вјеше оруђем којим се индоктринише јеврејска нација у увјерењу о себи као изабраном народу,
и доживљају свих осталих који прелази у шовинизам, и снажним „горивом“ код чињења а богами и злочињења израелских политичких елита и јеврејских богатих кругова. О чему свједочимо и задњих деценија и година.
Када је Персија у питању, која ових дана пролази кроз своју драму и голготу, на жалост, савремена интерпретација историје и популарна култура су обликовали наопаку слику о овој земљи богате историје и нацији која баштини тековние империје какву свијет до прије 2,5 миленијума није видио, и највеличанственије цивилизације послије кинеске наравно тог времена, времена Јестире, а богами и до данашњих времена.
Данас су Америка, тај глобални силник који топузом рјешава све, а како написа један велики пјесник „коме закон у топузу лежи, трагови му смрде нечовјештвом“ (а извјесни Крамп те неки Биби и та дружина ниткова доказују колико пјесник бјеше у праву) и Израел ударили на Персију са намјером да је сломе, поробе и униште.
Америка која постоји 2,5 вијека, чија је историја историја превара, похлепе, неморалних чињења, изиграних споразума и обећања, истребљења народа, тлачења, ударила је на цивилизацију стару преко два и по миленијума, која бјеше успостављена на правичности, толеранцији, уважавању етничких, религијских, језичких посебности народа (други је падеж што данас поп култура ту Персију приказује као тиранију), о којој је Ксенофонт, тај грчки Константин Михаиловић прије Константина Михаиловић, у свом спису „Киропедиа“ писао са дивљењем, а Кирову владавину као идеал моралног, правичног и савјесног владара.
Када је књига о Јестири у питању урађено је више филмова инспирисаних Јестирином причом, иако се малчице одступило од саме приповјетке у хебрејској Библији допао ми се филм „One Night with the King“ (на енгл. да би они који потраже прије нашли) из 2006.године;