Испоставља се да лукави јеврејски спекулант искоришћава натприродну лепоту своје штићенице, подмеће је Ксерксу I, стичући огроман утицај на двору, док истовремено физички елиминише званичнике лојалне краљу
Анимирана Књига о Јестири (Извор)
Из једног старозаветног стрипа
Шта је заједничко Нетанијахуу, иранској школи за девојчице и Књизи о Јестири? Буквално све.
Наравно, мистика повезивања јеврејског напада на Иран са радосним и веселим празником Пуримом је већ нашироко расправљана, али је садржај ове старозаветне приче, толико дефинишуће за јеврејски (па чак и ционистички) политички менталитет, некако заборављен. Подсетимо се.
Време напада на Иран има симболично значење у јудаизму: Уочи јеврејског празника Пурим
Персијски цар Ксеркс I, као резултат дворских сплетки међу својим поверљивим људима, отера своју вољену жену, царицу Асти, и узима нову конкубину, Јестиру. Она крије своје порекло како би се учврстила на двору.
Јестирин ујак, (Џефри Епстајн) Мардохеј, поставши близак двору преко своје нећаке и, искористивши свој нови статус, клеветом елиминише два поверљива службеника премијера Амана – евнухе Гавата и Тераха, који су били незадовољни чињеницом да је (Епстајн) Мордехај стекао такав утицај на царском двору.
Наравно, премијер Аман, стари дворјанин, потпуно поверује у ову интригу и, у покушају да ограничи утицај (Епстајна) Мардохеј, издаје наводни царски декрет, којим се наређује истребљење свих Јевреја у Персији. Наредба је послата посебном поштом регионима и, наводно, почињу страшне репресије, недељу за недељом и месец за месецом. (Епстајн) Мардохеј цепа своју одећу од кострети, привлачи пажњу Ксеркса (преко посредовања своје нећаке) и саопштава му СТРАШНУ ИСТИНУ.
Евсевије Петровић: Терористички напад на московски Крокус сити хол био уочи Пурима 2024.
Ксеркс издаје други декрет којим дозвољава Јеврејима да побију све Персијанце, обеси Амана, а Јевреји, пошто су се весело прихватили посла, у једној ноћи убијају 75.000 персијских државних службеника заједно са њиховом децом и члановима домаћинства.
Ако ситуацију доведемо до крајњих граница, испоставља се да лукави јеврејски спекулант искоришћава натприродну лепоту своје штићенице, подмеће је Ксерксу I, стичући огроман утицај на двору, док истовремено физички елиминише званичнике лојалне краљу. У међувремену, штићеница, по наређењу спекуланта, пажљиво крије своје порекло.
Премијер започиње свој контранапад у покушају да ограничи утицај странца, али овај други, користећи утицај који је стекао над монархом, потписује нови декрет којим монарх наређује, такорећи, превентивно истребљење сопственог народа. Притом, бројке о масакру Јевреја овај старозаветни стрип уопште не наводи, чак ни ради контраста. Заиста, то је чудо Божије, ништа мање. Од тада, Јевреји радосно празнују и једу колачиће са маком, које су духовито називали „Аманове уши“.
И управо је та историјска нарација, девојке, основа целе тренутне америчко-израелске војне кампање против Техерана, заједно са њеном ПР компонентом. Као што се каже, погодите луди теократски режим из три покушаја.
Ово просто да бисте разумели како су устројени мозгови људи са кошер нуклеарним дугметом.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал Беспощадный пиарщик; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
Књига о Јестири је канонска књига Старог Завета. Овај текст је хула.
Недавни и актуелни догађаји отварају и нову перспективу и на хришћанство. Раније је било постављено питање о Старом завету и селективном избору његових текстова који представљају основе хришћанства. Нажалост, код нас, али ни другде нема православних мислилаца (погледати само наше црквене великодостојнике) који би могли компетентно да говоре о тим стварима а они који се јаве се заклањају иза неки истргнутих цитата који ништа не доказују.
Док је тзв католичко хришћанство клинички мртво у православљу је оно још витално јер је спојено са старом вером, има свој органски континуитет и није празна западна сколастика. Протестанти су метастазирали у безброј праваца који се не могу ухватити ни за главу ни за реп. Ипак, једна од значајнијих струја је евангелизам америчког типа илити хришћански ционизам.
Код нас влада збуњеност, и по односу према Старом завету, православље има неке сличности са евангелизмом. Неко ће одмах одговорити да је Стари завет такође основа православља али неће моћи да објасни зашто је то селективно, ко је извршио ту селекцију и по ком критеријуму. Тек сада када се погледају текстови проф. Ружића и рабина Голдштајна види се апсурдност неких ствари у које би требали да верујемо.
Вероватно све потиче од првих дана хришћанства када је оно сматрано једним изданком јудаизма и када је била дилема да ли раскинути све везе са њим. Једна струја је заступала тезу да треба радикално раскинути са Мојсијевим учењем. Она је за нијансу изгубила превагу и касније проглашена за јерес.
Свети Павле, који је читавих 7 година после распећа као фарисеј прогонио хришћане, све док се није просветлио на путу за Дамаск, је вероватно имао бољи политички инстинкт, сматрајући да треба направити компромис да би се што виде јудејаца конвертовало у хришћане. Он је направио и селекцију текстова тако да оно што знамо о хришћантву знамо из његове селекције пошто Христ није ништа написао.
Мислим да је тај компромис чест извор модерних конфузија. Уместо дијалога и разбистравања конфузних тема, многима је најлакше да се одмах позову на Свете Оце, код којих се наводно могу наћи сви одговори, мада не знамо по чему они имају монопол на апсолутну истину јер су и они, са мало другачијим исходом, могли постати јеретици. Да поновим своје мишљење да православље црпи своју виталност из континуитета народног веровања (зато Срби и јесу једини заветни народ у Европи) и да се оно мора јасно одредити према Старом завету и ‘некомпатибилностима’ са Новим заветом.
Шта би могао да буде први (од хиљаду) корак из ове ситуације и почетак дијалога? На пример, није потребно да проф. Ружић изражава свој став према Нојиним законима јер би то сигурно угрозило његову професуру али би могао, следећи слободарске традиције својих предака, да потврди (или негира) да је свети Никита Ремезијански, Константинов савременик, из Беле Паланке био Србин.
@Посматрач У првим годинама Хришћанства није се радило о томе да је постојала струја која се залагала за раскид са Старим Заветом већ су Јевреји покушавали да нејевреје хришћане претворе у Јевреје кроз обрезивање итд. Апостоли на свом сабору доносе одлуку (на основу старозаветних пророчанстава о народима који ће славити Бога и одредаба из књиге Левитске) да нејевреји не морају да се придржавају свих прописа већ само да „да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви“. Дакле, нејевреји не морају да буду Јевреји да би служили Богу.
Касније, рушењем храма долази до краја Јеврејске религије каква је била позната до тада. Иначе, фарисеји су одбацивали и тадашњи храм као нечист, под контролом садукеја. Уништењем Храма, фарисеји преузимају примат међу разним јеврејским групама и на основу њихових учења развија се јудаизам какав знамо данас.
Свети Павле није извршио селекцију текстова.
Он као личност је прилично омражен код Јевреја. У посланици Филипљанима каже „чувајте се подрезаних“. Уобичајене оптужбе су да је управо он својим деловањем убедио Хришћане да Јевреји нису више одабрани народ.
Не постоје никаве нејасноће у односу према Старом Завету. Без Старог нема ни Новог Завета. Бог је исти у оба.
Свети Оци и Црква (као и Свети Павле) су вођени Духом Светим.
Стара вера је паганство и служење демонима.
Текст изгледа као богхуљење, али има добру намеру, тако да можда је престорго рећи да је богохуљење. Али сарказам на нешто што је канонска књига је без везе и промашај, а и у принципу сарказам је нешто ружно.
Проблем је како се данас односимо према Старом Завету. Владике, њихови теолози па онда и Црква у целини. Имамо ове недеља поста где се чита Пророк Исаија и када се чита као да смо и даље у Старом завету где треба Бог да буде с пуним правом немеилосрдан прем нама, јер смо дубоко заглибили. Али наша Црква и њен млитави Патријарх и даље преврћу само о љубави, а не о страху Господњем. Не сме Косово да се помене, чешу се леђа издајничкој власти, Владика Иринеј је причао о црвеним линијама до скора, а сада како имамо проблем са Ђурићем као лош кадар, али као добри смо, гурамо. С друге стране, како је прорекао Исаија дошло је врме да због наше неспособности и кукавичлука и безбожја, гурамо да деца треба да нас воде. Значи да се распадамо као у време Исаије. А нема ту Владике да се појаве и доведу ствари у равнотежу, проговоре, загрме, част двојици, тројици. Али Бог ће то да поправи, биће Патријарх бољи, само да се молимо за њега и кајемо се.