Еуфемизам је мртав јер немају пред киме да се праве и устежу. Једино је остала чиста моћ коју настављају да користе и злоупотребљавају
Фото: Пеђа Милосављевић/Информер
Иако нам је у овој вечери свима срце с јадном женом коју хорда моралних наказа, најблаже речено, мучи (јер ништа друго осим тога и не могу нити умеју); ипак бих се осврнуо на један цитат из програма Euronews-а, тог програма за информеризоване људе који воле да мисле за себе да су еманциповани, јер је садржина те изјаве значајна за ове догађаје. Нећу делити линк ка видеу, нити ко је аутор, из простог разлога јер је небитно о којем се ‘objet a’ тачно ради. „Нестајући медијатор” значајан је у оној мери у којој нас води ка суштини онога шта се тренутно дешава код Ћациленда. Платформирање особе, као и различити ad hominem-и, само би нас одвлачили с теме, али упућени ће препознати о коме се ради.
„Наша држава се понаша као да је обојена револуција (на делу, све и да није, прим. аут.), и једна од кључних ствари у покушају спречавања обојене револуције, или тога да она буде успешна онда када је покушана, или када траје месецима, јесте управо да се обезбеди простор око кључних институција у којима се врши власт. Код нас је то Скупштина, због авети 5. октобра, председништво итд. Како би се заузео симболички, али пре свега један физички простор. […] У том смислу тзв. Ћациленд од почетка има своју безбедносну улогу. […] Ћациленд није направљен да би ту седели студенти него како би се спречило заузимање најважнијих институција.”
Извор: Друштвене мреже
Ово није први пут да се ова „истина” о Ћациленду износи у јавности. Није први пут чак ни за медије блиске властима, међутим, сва та ранија обраћања су увек била на нивоу гласине. Неко код Павићевића износи неки паушални утисак, Вучић и поданици говоре како је Ћациленд спасао земљу, како су спречили упад у институције итд. Дакле, не ради се о новој идеји, али она до сада није могла бити артикулисана на овакав начин и овако директно. Био је потребан еуфемизам којим би се, с једне стране, маскирала права намена, а с друге стране, који би требало да личи на копију блокада.
Уопште, сама реч „ћаци”, која је у опозиционом дискурсу у потпуности заменила „сендвичаре”, у основи је грешка у писању графита, чиме је илустративно сажела главни сукоб друштва у којем студенти и ђаци образовних установа иступају против власти лажних диплома, која апелује на ауторитет који су видно и неповратно изгубили. За потребе сукоба лажних ауторитета против ученика образовних установа, било је потребно наћи, не само образоване људе који су спремни да говоре против блокада, већ и своје ученике који праве своје блокаде, налик студентским, јер су студенти имуни на досадашњу муницију против жутих. За те потребе истицали су непотизам и склоност универзитета ка корупцији, поредиле су се оцене из индекса и којешта, али та дезавуисања су Тројански коњ како би се на мала врата, усред града и за сваки случај, подигао паравојни парк како им се не би догодио пети октобар.
У том смислу, иако раније поменута изјава код већине изазива низ реакција на спектру беса и подсмеха: јер где се дадоше „студенти који желе да уче” и „презрени ћацији који немају где да виде ћирилицу”; изјава је у суштини несвесни Тројански коњ, како би нам се прошверцовала умрлица еуфемизма „студенти који желе да уче”. Пошто је еуфемизам умро, сада смо спремни да кажемо чему Ћациленд заиста служи.
Еуфемизам је био потребан као средство „производње пристанка”, тј. као потез у симболичкој борби за освајање ауторитета, док је физички Ћациленд блатњави тор који народу треба да огади прилазак институцијама.
Чињеница да је еуфемизам мртав не говори нам само да власт више не занима да глуме како постоје једни и други студенти, да их не занима „учење” и још којешта. Много значајније, то што не говоре о „студентима који желе да уче”, значи да су (свесно или несвесно) прихватили симболични пораз на пољу борбе за ауторитет. Признали су да су студенти, њихови родитељи, ближи и даљи рођаци и пријатељи изгубљени као адресати пропаганде и да у очима тих људи „Држава” са СНС-ом на челу никад неће бити ауторитет тим људима, колико год их тукли, лажирали бомбе, уцењивали их, дезавуисали и сл. Еуфемизам је мртав јер немају пред киме да се праве и устежу. Мртав је јер нити осваја симболички простор, а скривањем праве намере губе и физички простор. Једино је остала чиста и банална моћ, коју настављају да користе и злоупотребљавају.
Моралне наказе које жени која је изгубила дете, након обрушавања 300 тона бетона, пуштају „Тата“ од Баје Малог Книнџе, са акцентом на „стихове”: „Нема нико му*а да води га до суда”, у дану у којем режимски медији кукају о корумпираном судству, не показује само једну наказну окрутност и мањак достојанства, колико покушај умањења штете. Нема више борбе за симболички простор, а по свему судећи губе битку и за физички простор. Још им једино остаје да обезбеде и утичу на форму и размеру сопственог пораза, због чега сада нуде извињења, нуде неке своје кривце који су одговорни и сл. – али у свом фрустрирајућем и наказном копрцању, из дана у дан све више губе, и вероватно се питају колико ће њихових губитака бити довољно да задовољи бесан народ, занемарујући да су за собом оставили такав понор у срцима целог народа да нема ничег што може да задовољи ту празнину.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Николе Јовића)
Categories: Гостинска соба
„Наша деца“ добијају неподељену подршку од интернет нарикача чији ауторски текстови преплављују СтСт у задњих годину дана. Од упоређивања „крвавих жуљева“, од Nike патика, са ранама (Боже опрости!) солунским и паштричким до изједначавња 1300 каплара са припадницима незнавене студентске гомиле од којих четвртина још није положила ни један испит. Истовремено, старије генерације су предмет омаловажавања и понижавања због наводне пасивности и политичког опортунизма, уз дозу посипања нарикачког пепела по сопственим ауторским главама у наступу лажне самокритике како би се више додворили циљаној публици дечије памети. Не примећују да су управо те старије генерације међу најјароснијим навијачима и подржаваоцима „наше деце“ при чему су главни ови из „професорске“ академске заједнице заврбовани Сорошем, USAID-ом и другим агентурама страног утицаја. То је противречнст која њиховој памети измиче… Истина, у овом копи пејсту са нечије фејсбук странице се наводи да је тзв ћациленд успостављен да би се отежало или онемогућило гомили да заузму важне државне просторије. То би требало бити очигледна и елементарна ствар, али ево блокадерска пропагандисти су то скапирали тек после годину дана. У овом тексту је тежиште на нешто суптилнијим моментима, претпостављених еуфемизама које је власт наводно испројектовала и изманипулисала. Мора да је ова власт не само моћна, него скоро и свемоћна кад може тако далековидо да се носи са будућим фантазијама фејсбук посленика…
Примећује се засићење у нарикачко пропагандистичким напорима, просто њихове литаније немају утицаја јер такви острашћени екстремни ставови немају упориште у животној стварности. Они произилазе из претеране, разуларене маште, из психопатологије коју производи садејство елементарних негативних страсти (мржња, презир) уз високу дозу надобудности (они су памет, знају боље и више, они су сами по себи бољи од оних који не мисле као они). Резултат њихових стваралачких напора је миноран, и своди се на чешкање иза ушију оних који већ стоје на сличним емотивним позицијама (то јест одликују се одсуством мишљења), али су немоћни да исте изразе. Оно шти није минорно и занемарљиво је време које отму и пажњу коју скрећу са правих проблема.
А проблема је подужи списак. Наводити га овде није на корист. Био је на СтСт (као пример) предлог да се конкретно нешто уради по једном проблему/питању, али шеф је рекао да је то већ било покушано, није успело и ту је крај. Реч је о понављању апела, захтева, протеста у коме се тражи уклањање Н.Ћулибрка са свих положаја и улога, испред СПЦ, у вези са Јасеновцем (и у следећем кораку његово рашчињавање) због срамоте и штете коју наноси србском народу кроз обзвређивање, негирање и поигравање са србским жртвама ustaškog геноцида. Ово је само подсећање да је тај потез неопходно учинити. За то време јеврејска заједница *тужи“ Јадовно 1941 због крста на земунском гробљу где је поред Јевреја било сахрањено преко шест хиљада Срба. Зато, ceterum censeo, Ћулибрк мора да иде. СтСт може помоћи да се апел понови у некој форми, надајући се да ће се тиме штета од Ћулибркових аритметичких изгреда умањити и спречити даље омаловажавање оних које СПЦ прославља као новомученике.
Када смо већ код тема еуфемизама, то је управо и мисија Н.Ћ. – еуфемизација Јасеновца! Од Јасеновца начинити израз којим се ублажава или умањује оригинално право значење, а које може некога увредити или имплицирати нешто непријатно, или се може избећи директна веза са темом коју неки сматрају табуом. На пример, за neondehaziju је непријатност, да не кажем табу, геноцид NDH над Србима. Као што је Ватикану и Немачкој. Још један табу је важан, а то је монопол над појмом најстрадалнијег народа (ако не у историји, оно барем) у Другом Рату. Тај се не сме угрозити и зато никаква србска страдања и мученици ту нису дозвољени. Зато јесте „аритметика“ Н.Ћулибрка (иначе уобличена на његовим „мастер“ студијама у Израелу).
Било би лепо да се експерти за ћације позабаве мало (и) овом еуфемистичком темом…
Извињавам се што моја опаска није у вези са темом чланка.
@Радован
Већ је постало сасвим нормално растрзати Ћулибрка „коњима за репове“. И свакога ко се дрзне да дирне у неприкосновену цифру 700.000 жртава (мада неки тврде и 1.400.000).
Па ево, и ја се усуђујем да доведем ту фамозну цифру у питање.
Паушално пренадувавање цифри жртава из наше страшне прошлости само нам може нанети велику штету, и никакву корист нам сигурно неће донети. Зашто се не трудимо да свет убедимо да је Јасеновачки злочин био брижљиво смишљен и припремљен да би се Срби затрли на тим просторима? Јевреји и Цигани су „колатерална штета“. Зар бестијалност јасеновачког злочина није толико сатанска да се сваком нормалном човеку од ње леди крв у жилама, па макар тај број убијених био и неупоредиво мањи? Зашто се томе не посветимо, да тиме уздрмамо савест окрутног света? Због чега смо тако поступали и са жртвама стрељања у Крагујевцу? Зар цифра од 2.700 стрељаних цивила у Крагујевцу, међу њима и деце, није стравична, те смо до скоро сви учили и званично користили цифру од 7.000 убијених?
Молио бих Вас да нам прикажете, макар у скицама, ту Вашу „аритметику“ којом се може доказати да је у том логору, какав је и колики је био, за време његовог постојања, око 1.340 дана (15.08.1941. – 20.04.1945.), свакога дана, непрекидно, баш свакога дана, 1.340 пута, дневно убијано по 520 људи у просеку (због неминовних пауза у убијању, десет дана паузе значи да је потом у једном дану убијено најмање 5.000 људи, месец дана – 15.000 људи у једном дану). Да ли су такви масакри били могући у ограниченим и врло примитивним условима у том логору? Да ли је могуће да је сваких 7 дана у логор пристизало најмање 3.500 нових логораша, да надокнади само оне убијене, а многи су слати у логоре у Немачку, неки су чак и преживели те је број новопридошлих логораша морао бити већи. Са таквим интензитетом „попуне“, поменуте паузе у убијању значе да је у логору често морало бити најмање 30.000 логораша. Да ли је то могуће? Последица довођења у логор би била да неке области остану потпуно празне. Која су то подручја испражњена од становништава?
Има, наравно још много питања. И свакаквих одговора. Најгори су они одговори који се не могу ничим доказати, а на таквим пропустима нас дочекају љубитељи и жестоки поборници усташтва и онда свету сервирају „истину“ да је Јасеновац био радни логор са породилиштем и театром у који су ученици хрлили на радионичку праксу. Несрећа је што се управо то прима код европских народа са нацистичком прошлошћу, а сви скупа су много, много јачи од нас.
Ајде, БиА, можете ви то интелигентније (макар малкице) – па то вам је основни посао, intelligence, хоћу рећи.
Глупо је да помињете „ране паштричке“ у овом контексту, док вам у исто време пред носом дефилује један рањеник са Кошара, који из свег гласа сведочи да су њему и осталој браћи по оружју „деца, студенти, нови ратни другови и једини, прави саборци“ (ноторни Ненад Станић, чија је повест инспирисала „Вилу са Кошара“).
Дакле, или га хапсите и ућуткајте, или дајте мало квалитетнију аргументацију.
Мислим, знам да циљ јесте да изазовете когнитивну дисонанцу па да онда распоређујете дезоријентисане, али на оваквим ситницама се пада – уместо да будете примерна intelligence служба, да се сваки Србин вама поноси, брукате се и испадате приглупи у друштву.
@Суводолски
Само укратко,број од 700 хиљада ја нисам ни поменуо. Главни проблем је да Н.Ћ. свесно, намерно, злочиначки и произвољно умањује број (који год да је) убијених наводећи као стварне само оне жртве којима је познато име и презиме.
С друге стране, било је пре Ћулибрка озбиљних истраживача усташког магнум кримена, (да помнем само Виктора Новака и Србољуба Живановића) па поведите полемику против њихових аргумената ако можете. Уосталом, Ћулибрк није никакав истраживач геноцида него пропагандиста за рачун, између осталог, одржавања јеврејског монопола на звање и позицију најстрадалнијег народа…
„Да ли су такви масакри били могући у ограниченим и врло примитивним условима у том логору?“
Одговор – такви масакри су били сасвим могући. Узмимо као екстремнији пример масакр Хутија над Тутсима у Руанди 1994-те године током свега три и по месеца (април-јули). Усмрћено је између пола милиона и милион људи и то „врло примитивним“ средствима, ножевима и нарочито мачетама. Десет пута краће време, десетоструки „учинак“, а без Пићилијевих пећи, србосјека, маљева, секира, и системске подршке организоване државе кроз период од четири године.
Питање „која су подручја испражњена од становништава?“ могу разумети само као цинично, јер је данас цела Кроација испражњена од Срба, као завршни чин испражњивања од 41-ве до 45-те. Знам за читава села и засеоке на Кордуну која су тада била у потпуности „испражњена“. Али Ћулибрк не зна имена сељана, па ето, сада их нема, а то му дође на исто као да их никада није ни било. То је Ћулибркова сотонска аритметика и због исте му следи само једна порука – АНАКСИОС!
Радован & Суводолски
Вас двојица сте очигледно плаћени по броју речи.
А што те речи скоро никакве везе немају са темом коју наводно коментаришете – то вас разоткрива, јер је то метод који упражњавају ваше страначке колеге и
ваш преЦедник.
Аргумент.
Аргументација.
Србија 2025 године.
Аргумент је дискусија када си у „праву“ и настављаш/понављаш са истим својим аргуметима све док други који има друге аргументе и „право“ да је у „праву“ не схвати милом или силом да си ти у „праву“.
Један аргумент у горе наведеном писаном тексту дискутанта са једне од „СОМЕ“ ткзв.интернет (а)социјалних мрежа је како би то рекли „англосаксонци“ врло интересантан.
Цитирам :
„Вечерас СВИМА срце с јадном женом коју хорда моралних наказа“ мучи ……
Писац горе наведеног текста је избегао или прећутао да напише своју аргументацију овако :
„Вечерас СВИМА срце с јадном женом и пре неколико вечери СВИМА срце с јадним човеком кога је хорда моралних наказа“ мучила…..
Али није.
Зашто ?
Аргументован одговор без обзира на
„право“ да је у „праву“ било ко на „СОМЕ“ од „дискутанта“ је :
Жена се зове Дијана Хрка.
Човек се звао Ђуро Рацин.
ОБАДВОЈЕ су заувек изгубили своје НАЈМИЛИЈЕ.
ОБАДВОЈЕ су заувек у НЕПРЕБОЛУ.
Разлика између њих ДВОЈЕ је само у једном једином аргументу.
Ћуро је умро од НЕПРЕБОЛА и МЕТАСТАЗЕ МАЛИГНИТЕТА.
ДИЈАНА је још увек жива и на путу је да умре од НЕПРЕБОЛА.
И још њих 14 и ЈЕДНИХ и ДРУГИХ који су још увек живи а на путу су да умру од
НЕПРЕБОЛА.
Њима СВИМА без ПОИМЕНИЧНОГ навођења нису потребне било какве или било чије „хорде моралних наказа“ да их
„употребљавају“ у њиховим АРГУМЕНТИМА да би „евентуално“ милом или силом УБЕДИЛИ друге да су у дискусијама на „СОМЕ“ баш он/они у ПРАВУ.
Врло је важно да када се позива у својим „аргументованим дискусијама“ на
ПОСЕБНО један ВИТАЛНИ орган у свим нашим телима без кога не би био могућ живот никога од нас а спомиње га „више пута“ у горе наведеном тексту да се пита :
Имам ли ја СРЦЕ ?
На ПРАВОМ месту.
Не довољно.
Израелског пропагандисту, који ради на умањивању српског страдања, још увек чувамо као бебу. Без обзира што је његов рад на умањивању НДХ страдања, увелико очигледан.
AВ је за*ебао блокадере са ћђацилендом испред скупштине, јер су, по kuharici, они требали да заузму централни трг. Тако би контролисали побуну и, по потреби, изазивали нереде, па и крвопролиће.
@Радован
Судећи по омаловажавању свих активности које су студенти спроводили у претходних годину дана, по речима „блокадери“, „литаније“ и слично, види се на коју си медијску сису накачен тако да вероватно и нема сврхе дебатовати.
Зато и хоћу да подвучем оно са чим се слажем а то је да је резултат њихових стваралачких напора готово па миноран. Да не испадне да туђом руком врело угљевље хватам али требали су да позову у тоталну блокаду и у борбу до краја па ко издржи. Два пута су пропустили прилику. Или су можда могли са одраслима да најуре оне под чадорима и заврше са тим циркусом.
Али су бар успели да изведу на чистац бесплодну опозицију и зреле људе који дубоко увређени својим годинама циче по коментарима, зазиру од цветнајага и омаловажавају минорне резултате.
59:49
Многе збуњује то што Бог либерално толерише неправду у овом свету.
Али нема ефикаснијег и смисленијег начина да се у једном затвореном систему (као што је наш свет – универзитет науке добра и зла) учини природно и савршено слободно раздвајање различитих ентитета – до на основу њихових суштаствених афинитета.
Кад се у стакленику нађу један бокор маслачка и један измет, све пчеле у стакленику ће се непогрешиво сабрати на једном а све муве на другом месту.
Сви человјеци носе лик Божји, као такорећи спољашње обличје бића, али далеко не сви имају и подобије по ком су створени. Што значи да међу људима лице није разликовни критеријум („Не судите по лицу“, Јован 7:24), него је то оно што философи зову праксис или дејство (енергија), а теолози подобије („…него праведни суд судите“; то јест, расуђујте између правде и неправде, на основу унутарњег лика и сличности – који су манифестни у дејству, ентелехији бића).
Ентелехија праведника (=покајаног грешника) је правда.
Ентелехија неправедника је неправда.
Ентелехија пчеле је мед (и субстанција, хили, пчеле такође, јер медом се храни, и од меда је саткано њено биће).
Ентелехија муве је гвно (и субстанција муве такође, јер гвном се храни, и од г_вна је саткано њено биће).
Наравно, у екосистему какав је стаклена башта, постоје и друге форме живота – има и оса, стршљенова (професионалних убица пчела), лептира и мољаца, бубамара, биљних ваши, мрава…и ситних мушица.
Нарочито ситних мушица; оне, иако по природи и у суштини муве (само не тако набилдоване и енергичне као зунзаре, него некако слаботиња), ипак су такорећи неутралне: нити их нарочито привлачи фецес (осим ако се нађе нешто несвареног воћа у њему), нити цвет – осим кад труне; тада се наслађују његовим распадним продуктима и у слаткој трулежи легу своје трулорођено потомство.
То јест, ентелехија и блаженство неутралних мушица, тих ситних мувљих душица, је трулеж.
И тако, Бог је штоносекаже све премудро створио. И све дивно записао у Природи, читанци која је дана словеснима да се из ње уче вишим логосима.
И у том смислу, и драматична поларизација коју данас видимо у резервату Србија, изазвана преисподњим али и модерирана вишњим силама, јесте дејство премудрости – апокалиптичка манифестација коначног раздвајања добра од зла, разлучења правде од неправде, чега ради је Син Божји сишао на проклету земљу и од синова људских био убијен („Нисам дошао да донесем мир него мач; јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене“, Матеј 10:34).
И, у том смислу, и г*вно има изванредан смисао; стога нека га, нек торжествује и мирис слободно шири – ово је час историје у ком врхуни његова ентелехија.
Преостало је још само да на свој трон седне Господар мува. А то што данас тако силно сабира своје на архетипским сабориштима, што су не само Србијом него и целим светом засмрђела опојније него икад у историји – знак је да је сасвим близу, пред вратима (Матеј 24:33).
Па кад то све знамо, преостаје нам да не будемо као муве.
Нити као мушице, ситне мувље душице, што не маре за пчелице, не знају за кошнице, само себи слугице, јер су им преблизу главице и гузице, образ сићушнији од тачкице, срце немају већ само гениталијце, а животић и пир им труле воћкице.
Него будимо као пчеле, љубитељи чистоте, чисти, честити и студиозни (studeo: трудити се).
Ако пчеле нестану, тад нестаће и света.
Евсесије наклон до земље!
О ћацијима плаћеним по слову не желим.
Али МеланијУ (чудна мушка интерпретација женског имена) (скоро као чале тупави курватски) морам да реплицирам.
Колико је победио кухарицу види се вечерас када су се ћацијевска ….. која запишују београдске зидове разбежала а са друге стране остала МАААААААСААААА.
Ако СтСт и АЛ дозволе и слике могу да пошаљем.
ПКАШ