Тешко је гледати како се гомила лицемера из моје професије претвара да појма нема о чему говори медијска саветница Александра Вучића када прича о свом раду за BBC у времену пре и после НАТО бомбардовања
Сузана Васиљевић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Kurir)
Пита ме одлична млада новинарка зашто сам ту скоро у некој телевизијској емисији оћутала опаску Сузане Васиљевић о измишљању Милошевићевог рата против Црне Горе зарад боравка на Св. Стефану у јесен 1999. године.
Можда није лепо да се хвалим, али ја сам се том измишљеном рату ругала у реалном времену, још оног давног новембра 1999. Нисам чекала да прође 26 година.
Ко не верује, увериће се ако на мрежи потражи НИН број 2551 од 18. новембра те за нас кобне године, и мој урадак под насловом „Приватни рат Веслија Кларка”[1]. Није тешко.
Теже је мени да гледам како се гомила лицемера из моје професије претвара да појма нема о чему говори медијска саветница Александра Вучића када прича о свом раду за BBC у времену пре и после НАТО бомбардовања. Разумем да опозиционим редакцијама цури вода на уста на помисао да Вучићеву саветницу ухвате у лажи, утерају у лаж или набеде да је лажљивица: то им је можда у опису посла. Али ко се у новинарству још размеће непознавањем историје своје земље и неразумевањем међународних прилика у којим се у одсудно време нашла?
Можда су колеге трауме потиснуле у сећању, или не замерају превише војном пакту који нас је бомбардовао. Али да се јавно хвале својом игноранцијом, то је у новинарској професији и даље бизарно. Милион ствари не знамо, али се обично распитамо пре него што се јавно огласимо, чак и ако нам од политичког беса пена излази на уста.
Зато ево, укратко, шта се те јесени и зиме кувало у и око Црне Горе.
Кампања лажи
Већ почетком октобра 1999. амерички генерал Весли Кларк, ког црногорски Монитор по завршетку бомбардовања слави као „победника ваздушног рата над Југославијом”, официјелно тражи дозволу Пентагона да сачини детаљне војне планове за евентуално дејство НАТО у Црној Гори. Зашто би НАТО војно деловао у Црној Гори? Јер Кларка „брине могућност” да Милошевић употреби Војску Југославије како би спречио осамостаљење и независност Црне Горе од Савезне Републике Југославије. Министар одбране Вилијам Коен и шеф Генералштаба Хенри Шелтон издају одобрење да се, „за сваку евентуалност”, праве планови за рат у ЦГ. Врло брзо те планове почињу да праве и друге НАТО земље.
Америчка штампа о томе јавља већ почетком новембра. Контекст је јасан: Кларк те зиме одлази у пензију, а Милошевић је још на власти, и амерички генерал се упиње да убеди политички и војни врх своје земље да посао промене режима у Београду не остане недовршен.
Још је првог јула 1999., у првом наступу пред Сенатом САД казао да југословенски председник „припрема снаге, прикупља обавештајне податке” и „способан је да крене у акцију против Ђукановића”. У то време ни Бела кућа ни НАТО немају војног плана за случај „агресије Војске Југославије на Црну Гору” коју Кларк најављује, али је до октобра генерал изгледа успео да убеди довољно људи да су “контингентни планови” за ту евентуалност смислени.
И Мило је призивао НАТО у помоћ. Уосталом, BBC је још током бомбардовања (23. маја) јављао како Ђукановић упозорава да ће Милошевић, уколико НАТО не исходује његов одлазак са власти, после бомбардовања изазивати „читав низ других конфликата у Санџаку, Војводини и Црној Гори”.
Ми сада са сигурношћу знамо, као што смо и тада могли знати, да никакве агресије Војске Југославије на Црну Гору неће бити. У Београду смо се смејали што је Кларк Конгресу причао да Милошевић проводи „кампању етничког чишћења ниског интензитета у муслиманском делу Санџака у Србији, близу црногорске границе, што делом има за циљ да Ђукановићу пошаље застрашујући политички сигнал”.
То је тада била новина чак и за лидера Странке демократске акције Сулејмана Угљанина, који се није ни огласио тим поводом, док је Њујорк тајмс, ваљда по аутоматизму, са Кларковог слушања у Конгресу известио како „Милошевићева војска у Санџаку проводи етничко чишћење етничких Албанаца”.
Претече „фејк њуза”
Али је зато план што га је Весли Кларк припремио за случај да “Црна Гора постане поприште следећег НАТО рата”, како је америчка штампа извештавала, предвидео да амфибијске јединице, међу којим би било више од 2000 америчких маринаца, муњевитом акцијом заузму луку Бар (где би наводно „неутралисале” југословенску морнарицу, нарочито „две подморнице на дизел гориво и неколико бродића опремљених крстарећим ракетама”) и аеродром у Подгорици. (У Подгорицу би се упутила „ваздушна бригада која би се спустила хеликоптерима”, а за то време би ратни авиони осигуравали небо и гађали евентуалне тачке отпора.)
Но Американци су јављали и да се “неименовани високи званичници администрације и Пентагона” плаше да генерал Кларк “не изазове рат у Црној Гори уместо да га предупреди” јер је “познат по заговарању агресивних дејстава против Милошевића”. Цитиран је званичник Пентагона по ком “људе брине слање таквог сигнала. Лако се прелази граница између прављења планова за сваку евентуалност и активирања тих планова у стварном животу”. Други официри тврдили су да би „копнени рат НАТО у брдовитој Црној Гори” произвео „хорор сценарио” у ком би покрети трупа без подршке оклопних јединица (које би се споро кретале по лошим путевима) били права „ноћна мора”.
Било па прошло, рећи ће неко. Па шта ако је због оваквих планова мала војска страних новинара и њихових преводилаца месецима „дежурала” на Св. Стефану? Имало се, могло се. Американци кажу, ако је на тржишту потражња за морским сиренама, на тржишту ће бити морских сирена. Кад НАТО прави „контингентне” планове за рат, и редакције праве планове да прате тај рат, да буду на лицу места ако и када почне. Па макар рат морали да чекају на Св. Стефану. Је ли ово уопште важно? И по чему знам да јесте?
Па по томе што су две моћне телевизије и неколико штампаних и онлајн медија у Србији управо покушали да слажу да се није десило. Да Кларк није измишљао да ће у Црној Гори избити рат пре него што он оде у пензију. Да се западни медији за тај рат нису спремали. Да за ту евентуалност нису имали локалне „фиксере” и хотелске собе. Да западне владе нису финансирале новинарство које ће потврдити да се „Милошевић спрема да изврши агресију на Црну Гору”. Да локалци нису писали пројекте за донације у те сврхе…
Ваљда нико није толико наиван да мисли да се са таквим новинарством у међувремену престало. Да, примера ради, 2016. није измишљен фарсични руски план свргавања Мила Ђукановића уз помоћ неколико пензионера из Србије и оружја које никад нико није видео јер је тобож бачено у Скадарско језеро. Или да није измишљано Садамово „оружје за масовно уништење”. И да у акцији промене ирачког режима нису добровољно, али врло полетно, учествовали најугледнији медији на свету, укључујући и BBC. Давно пре него што је смишљен термин „фејк њуз”.
Опрема: Стање ствари
(Euronews/Нови стандард, 23. 10. 2025)
[1] Прим. СтСт: Ево тог текста Љ. Смајловић.
Ljiljana Smajlović: Privatni rat Veslija Klarka
Neki u Vašingtonu čak strahuju da bi Klark, koji je poznat po zagovaranju agresivnih dejstava protiv Miloševića, mogao zapravo da izazove rat time što pravi planove za rat
Već sad je gotovo sasvim izvesno da glavnokomandujući NATO-a u Evropi američki general Vesli Klark neće pomoću Kosova otići ravno u istoriju kao „čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića“. Ako ništa drugo, a ono zato što će ga Milošević nadživeti mandatom: dok Klark ove zime sigurno odlazi u vojnu penziju, za Miloševića tek treba raspisati izbore, a nisu mali izgledi da na predsedničkoj funkciji dočeka novi milenijum i miran istek mandata u proleće 2001.
No Klark kao da ne odustaje, a jedan visokotiražni američki nedeljnik ovih dana otkriva da američki general sa pet zvezdica u Crnoj Gori traži moguće poprište novog rata protiv Slobodana Miloševića. „Hoće li Crna Gora biti domaćin narednog balkanskog rata?“, pita se u prvoj rečenici Ričard Njumen, novinar US Nenjs&Njorld Report u poslednjem izdanju ovog časopisa, otkrivajući dosad nepoznat podatak da je Vesli Klark početkom oktobra zatražio dozvolu Pentagona da sačini detaljne vojne planove za eventualno dejstvo NATO-a u Crnoj Gori. Klarka, navodno, brine mogućnost da Milošević upotrebi Vojsku Jugoslavije kako bi sprečio osamostaljenje i nezavisnost Crne Gore od Savezne Republike Jugoslavije. Američki časopis tvrdi da su ministar odbrane Vilijam Koen i šef Generalštaba Henri Šelton izdali odobrenje za takvo planiranje „za svaku eventualnost“.
Plan koji je Klark sročio, između ostalog, predviđa da amfibijske jedinice, među kojim bi bilo preko dve hiljade američkih marinaca, munjevitom akcijom zauzmu luku Bar (gde bi navodno „neutralisale“ jugoslovensku mornaricu, naročito „dve podmornice na dizel gorivo i nekoliko brodića opremljenih krstarećim raketama“) i aerodrom u Podgorici. (U Podgoricu bi se uputila „vazdušna brigada koja bi se spustila helikopterima“, a za to vreme bi ratni avioni osiguravali nebo i gađali eventualne tačke otpora.) Američki zvaničnici tvrde da slične planove prave i druge zemlje NATO-a.
NATO je i za vreme bombardovanja pretio Beogradu za slučaj da vlast pokuša da iskoristi ratni metež oko Kosova za svrgavanje Đukanovića. Sam Vesli Klark već duže vreme drži Crnu Goru na oku: u svom prvom nastupu pred američkim Kongresom po završetku NATO bombardovanja, 1.jula ove godine, general je senatskom Odboru za oružane snage kazao da Slobodan Milošević „priprema snage, prikuplja obaveštajne podatke“ i „sposoban je da krene u akciju protiv Đukanovića“ (prema pisanju „Vašington posta“ od 2.jula). U to vreme, međutim, ni Bela kuća ni NATO nisu imali nikakvav konkretan vojni plan za slučaj „agresije VJ na Crnu Goru“, ili su barem tako u Pentagonu kazali vodećem američkom prestoničkom listu, na osnovu čega je „Post“ zaključio da još nema političke odluke o tome kako bi se u takvoj situaciji Amerika ponela. Inače, Klark je istom prilikom u Kongresu ustvrdio da Milošević sprovodi „kampanju etničkog čišćenja niskog intenziteta u muslimanskom delu Sandžaka u Srbiji, blizu crnogorske granice, što delom ima za cilj da Đukanoviću pošalje zastrašujući politički signal“. To je tada, čini se, bila novina čak i za lidera Stranke demokratske akcije Sulejmana Ugljanina, koji se tim povodom nije javno oglašavao, a „Njujork tajms“ je bio do te mere neobavešten da nije ni razumeo Klarka, pa je u tom listu, valjda po automatizmu, objavljeno da „Miloševićeva vojska u Sandžaku provodi etničko čišćenje etničkih Albanaca“.
Najzanimljiviji deo članka u „Vorld riportu“ je ipak onaj u kome neimenovani visoki zvaničnici administracije i Pentagona izražavaju bojazan da general Klark ne izazove rat u Crnoj Gori umesto da ga predupredi, što mu je deklarisani cilj. „Neki u Vašingtonu čak strahuju da bi Klark, koji je poznat po zagovaranju agresivnih dejstava protiv Miloševića, mogao zapravo da izazove rat time što pravi planove za rat“, piše list. „Jedan zvaničnik Pentagona kaže: Ljude brine slanje takvog signala. Lako se prelazi granica između pravljenja planova za svaku eventualnost i aktiviranja tih planova u stvarnom životu.“ List takođe tvrdi da u memorandumu jednog visokog oficira Pentagona doslovce piše da ovakvim planiranjem Pentagon „leti bez političkog pokrića“. Druge pak, oficire brinu vojnički rizici – upozoravaju da bi kopneni rat NATO-a u brdovitoj Crnoj Gori proizveo „horor scenario“ u kom bi pokreti trupa bez podrške oklopnih jedinica (koje bi se sporo kretale po lošim putevima) bili prava „noćna mora“. Bez obzira, valjda, na činjenicu da Crnu Goru u ovom času okružuje sa raznih strana oko 80 000 vojnika NATO-a.
U vojnopolitičkim krugovima zemalja NATO-a dosta hladnokrvno se inače gleda na mogućnost daljeg raspada jugoslovenske federacije. Na jednom zatvorenom skupu visokog ranga u Parizu potkraj prošlog meseca jedan od učesnika uzgred je primetio da bi otcepljenje Crne Gore možda dalo pravu priliku za „okupaciju Srbije“ i da bi za to u tom slučaju trebalo i manje od 200 000 vojnika, koliko je za takvu akciju „za svaki slučaj“ planirano još u junu 1998. To je isto mesto na kom je rečeno i to da ove planove treba inovirati i blagovremeno narediti pripremu jedinica „kako ljudi koji o tom odlučuju ne bi od takve opcije odustali samo zbog toga što nisu unapred izvršene odgovarajuće pripreme“.
To je, dakle, smisao planiranja „za svaki slučaj“ i „za ne daj bože“. Ne treba zaboraviti ni to da je u dokumentu koji je NATO na svom aprilskom samitu u Vašingtonu povodom 50. godišnjice postojanja u Vašingtonu zapisano da će se NATO neumorno brinuti za autonomiju Sandžaka i Vojvodine, stavljajući ove dve regije u istu političku ravan. Predsedniku Crne Gore to nije promaklo, pa je Bi-Bi-Si još tokom rata (23. maj) javljao da je Milo Đukanović predvideo da će Milošević, ukoliko NATO ne ishoduje njegov odlazak sa vlasti, posle bombardovanja izazivati „čitav niz drugih konflikata u Sandžaku, Vojvodini i Crnoj Gori“.
U Vašingtonu se ovih dana, u kuloarima Stejt departmenta, moglo čuti i malo negodovanja na račun Đukanovića, koji je doleteo u prestonicu SAD čim je doneo odluku o usvajanju marke kao sredstva plaćanja. Primećeno je da predsednik Crne Gore često pokušava – i uspeva – da američku administraciju, koja mu zbog Miloševića pruža punu podršku, stavi pred svršen čin i javno predstavi kao potpuno saglasnu i čak suodgovornu sa akcijama na osamostaljenju Crne Gore koje on preduzima. „On želi“, rekao je jedan izvor u Stejt departmentu off the record, da Crna Gora i zvanično postane od nas zavisna država (a dependent state). A nama je i previše zavisnih država na Balkanu, i ne želimo da ih sve izdržavamo.“
Categories: Гостинска соба
Те, 1999. године Љ.Смајловић је била одличан новинар, као и неколико година после тога. Имала је чак и један сукоб са Тадићевим саветником за медије, Небојшом Крстићем, све док обоје нису прешли на исту страну, ону најгору, Вучићеву.
Што ти је живот, они наставили да живе на високој нози, а народ и држава у расулу?!
Нико де Кирико
Тако је. Све је било у реду док није осетила мирис новца, а онда и похлепе. А комплет чини и мирис крви који доноси свега више, и новца и похлепе и моћи. И ту се трансформација новинара у злочинца заврши.