Како смо дошли до тога да неко из другог страдалног народа подноси кривичну пријаву за православни знамен, свећу и молитву над гробницом православаца
Крст над јамом (Фото: Јадовно 1941)
Пратим на сајтовима кривичне пријаве Јеврејске општине Земун против УГ Јадовно 1941. из Бања Луке и њеног председника др Душана Басташића. Читам и трљам очи и питам се како смо до тога дошли.
До тога да се кривичном пријавом прети због одржаног помена и постављеног крста над гробницом 6.500 српских мученичких душа, побијених у логору Семлин (Anhaltelager Semlin), у току Другог светског рата, у тадашњој Независној Држави Хрватској. И то оних душа којима сународници деценијама нису палили свећу, нису држали опело, нису ни знали да су њихова тела из логора доспела на градско гробље Земуна и да ту почивају деценијама.
Нису знали, јер о томе се ћутало због утопије вишег циља, као и о бројним другим стратиштима на којима су побијени Срби. Споменик који је над том масовном гробницом 1957. године подигао СУБНОР безличан је као бројни такви, и не говори ни ко ту лежи, ни зашто, тек безименим „жртвама фашизма“. И ето, нико се није узбуђивао што деценијама ту није полаган венац српским жртвама. Бројни Срби, па ни институције, ни људи од струке нису знали ко и колико њих је под тим спомеником.
Дозволили смо себи да пролазимо поред бројних немуштих споменика без питања и без поштовања. Можда је баш зато узбуђење веће што се коначно, баш захваљујући том пријављеном удружењу, за место на гробљу у Земуну сазнаје и поступа онако како приличи цивилизованом свету. А можда се кривичном пријавом, опоменом да се то више нигде не понови, плаћа цена за почињени грех заборава и ароганције.
На сајтовима су уз текст и слике са инкриминисаног догађаја. Видимо бетонску жардињеру за цвеће, без цвећа. У ту жардињеру постављен је православни крст, око њега засађено цвеће, а на страницу жардињере постављена плоча која говори коме, када и зашто.
Споменик СУБНОР-а недирнут.
На околним гробовима, ма ни поред бетонске стазе, ни травка није згажена. Погледајте лица људи који су учествовали у литији и присуствовали том чину постављања крста. Нема ту ни злонамерника, поготову не криминалаца. Ко би и помислио да ће тај свети чин обележавања масовне гробнице Срба и одавања почасти сенима мученика бити оквалификован као кривично дело?
Како тај чин може бити чин верске и националне мржње и нетрпељивости, кад ни једна ружна реч није изговорена, ни лош гест учињен, нити је нечији знамен оскрнављен, нити је душа било ког страдалника, било чиме узнемирена?
Нико није замерио онима који су ту претходних деценија ожалили своје што не поменуше да поред њихових леже и Срби у истом логору пострадали. Ни побијање крста у земљу није било бучно да узнемири уснуле у Господу. И молитва је била тиха, како и доликује. Наравно, по православним обредима, обичајима и традицији, али ко би помислио да је то сејање верске и националне мржње.
Била сам тамо и својим очима видела и ушима слушала.
Како то да на градском гробљу у Земуну, у главном граду државе Србије са православним хришћанима, крст и молитва за упокојене могу бити мржња према било коме, и како било ко, на заједничком гробљу може полагати право да се на некој парцели не може вршити верски чин људи друге вере? И то не чин над гробовима оних који нису хришћани, као чин провокације, него над масовном гробницом православаца.
Можда сам лаик и незналица, али то у моју главу не иде.
Како смо дошли до тога да неко из другог страдалног народа подноси кривичну пријаву за православни знамен, свећу и молитву над гробницом православаца, заборављајући при том да на том истом делу гробља њима нико не спори поштовање страдалника по њиховим верским и националним законима и обичајима. Напротив, на то Срби гледају са поштовањем.
Литија у Београду (Фото: Јадовно 1941)
Ми, Срби, ми смо се огрешили, али о српске намучене душе у тој гробници. Сад кад смо ту грубу немарност, грешку, не знам ни како тај чин да назовем, коначно почели да исправљамо, стиже кривична пријава. Да ли је то опомена да српске жртве морају и даље да леже у мраку заборава, да ни једно масовно стратиште и гробницу не треба откривати, о томе говорити, опојати..? Сем ако баш не желиш у затворску ћелију.
Од када сам за ову пријаву сазнала стално се питам да ли је реч само и једној српској масовној гробници, о једном удружењу и једном човеку или је реч о српској историји, српским жртвама, српским стратиштима и свима нама?
Државни и градски органи, тела и њихови представници урадиће своје и сазнаћемо решење. Но, док на то чекамо, запитајмо се како смо све ово себи дозволили.
Јадовно 1941: Јеврејска општина Земун остаје при кривичној пријави због крста
Да ли немамо довољно самопоштовања, храбрости(?), воље, жеље…?
Да ли се та пријава кривице односи на све нас и наше страдале претке?
Јер, о овом догађају нема (барем ја нисам видела и чула) речи стручњака, хуманитараца, оних за људска права, института, културолога, цркве…
Нико ни речи.
Нико се не препознаје као жртва овог чина или су сви изнад тога? Можда ће се неко јавити накнадно, да похвали или покуди, кад се званични резултат овог немилог и нежељеног догађаја за наш народ буде знао.
Фото: Јадовно 1941
Људи, како смо до тога дошли и чему се даље надамо?
Не умем написати неки сувисли текст који би помогао у правном поступку удружењу Јадовно 1941. и његовом председнику др Душану Басташићу, а уз њих и свима нама. Знаће то боље стручњаци правне струке. Ја могу написати само овакав текст, да се вртим око истих питања, чуђења, стрепње и неверице да на све гледамо као да се не догађа нама.
Могу само да овако искажем свој људски став, као потомак многострадалног народа и многострадалног рода.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
BRAVO Gordana!!!,pored tolikih srpskih „historicara“sto po svim vodecim novinama,forumina,televizijama palamude i pametuju za fine pare jednino si ti objavila ono sto vecina nas misli,ali u sebi….
Ovi gorenavedeni „strucnjaci“ nebi da se opeku na tanjir vruce corbe,to ne donosi nikakvu materijalnu niti bilo koju drugu dobit.
Cuti „struka“,novinari,analiticari,svi cute sem ovog hrabrog portala…
Jevrejska opstina Zemun i CK KP iste su ovim suludim cinom sami sebi pucali u nogu.
Kada na obilejazavanju godisnjce proboja logorasa Jasenovca na Gradini stoji Krst,Davidova zvijezda i romska cakra jedni pored druge i procitaju se molitve za upokojene i kada vrhovni rabin jevrejske zajednice Srbije pred svim zvanicama cita kadis i ne smeta mu krst kako je ovima iz jevrejske opstine Zemuna palo na pamet da pokrenu tuzbu,koga oni onda predstavljaju?!
Pa za vrijeme drugog svjetskog rata su Jevreji bili primorani da nose trake sa Davidovom zvijezdom a mi Srbi plave trake na kojima je pisalo P a to znaci pravoslvni a to je= KRST.
Trebali su bolje da znaju ali mislim da je to sve zaostavstina komunizma jer i kod njih u udruzenju ima puno matorih komunista koji su na zalost jos uvijek zadojeni tom ideologijom kao i jugoslovenstvom i da smo postavili petokraku umjesto krsta nebi ni rijec rekli.
I ta perfidna matrica,jugoslovenske zrtve fasistickog terora vise ne pali,to nisu jugoslovenske zrtve, to je 95% Srba i 5% OSTALIH!,takva je bila vecina stratista u NDH,i vecina zrtava su bili Srbi sto mnogima smeta.
Lakse se podnese kad se kaze „Jugoslovenski narodi“ i stavi petokraka i otjera u zaborav zarad onih koji su pocinili zlocine i smiju nam se u lice, i nama i ovim gordima komunistima iz jevrejske opstine Zemuna.
Штоно рекоше „нешто је труло у држави Данској“.
Statement by Professor Israel Shahak
On the Jewish hatred towards Christianity
Dishonouring Christian religious symbols is an old religious duty in Judaism. Spitting on the cross, and especially on the Crucifix, and spitting when a Jew passes a church, have been obligatory from around AD 200 for pious Jews. In the past, when the danger of anti-Semitic hostility was a real one, the pious Jews were commanded by their rabbis either to spit so that the reason for doing so would be unknown, or to spit onto their chests, not actually on the cross or openly before the church. The increasing strength of the Jewish state has caused these customs to become more open again but there should be no mistake: The spitting on the cross for converts from Christianity to Judaism, organized in Kibbutz Sa’ad and financed by the Israeli government is a an act of traditional Jewish piety. It does not seize to be barbaric, horrifying and wicked because of this! On the contrary, it is worse because it is so traditional, and much more dangerous as well, just as the renewed anti-Semitism of the Nazis was dangerous, because in part, it played on the traditional anti-Semitic past.
This barbarous attitude of contempt and hate for Christian religious symbols has grown in Israel. In the 1950s Israel issued a series of stamps representing pictures of Israeli cities. In the picture of Nazareth, there was a church and on its top a cross – almost invisible, perhaps the size of a millimeter. Nevertheless, the religious parties, supported by many on the Zionist „left“ made a scandal and the stamps were quickly withdrawn and replaced by an almost identical series from which the microscopic cross was withdrawn.
Then there was the long-drawn-out battle about Christian influence in elementary arithmetic. Pious Jews object to the international plus sign for it is a cross, and it may in their opinion, influence little children to convert to Christianity. Another „explanation“ holds; it would then be difficult to „educate“ them to spit on the cross, if they become used to it in their arithmetic exercises. Until the early 1970s two different sets of arithmetic books were used in Israel. One for the secular schools, employing an inverted „T“ sign. In the early ’70’s the religious fanatics „converted“ the Labour Party to the great danger of the cross in arithmetic, and from that time, in all Hebrew elementary schools (and now many high schools as well) the international plus sign has beeen forbidden.
Similar development is visible in other areas of education. Teaching the New Testament was always forbidden, but in the old time conscientious teachers of history used to circumvent the prohibition, by organizing seminars or sending the students to libraries (not the school libraries, of course). About 10 years ago there was a wave of denouncing such teachers. One in Jerualem was almost sacked, for advising her history pupils, who were studying the history of Jews in Palestine around 30-40 AD, that it would be a good thing if they would read a few chapters of the New Testament as a historical aid. She retained her post only after humbly promising not to do this again.
However in recent years, anti-Christian feelings are literally exploding in Israel (and among Israel-worshipping Jews in Diaspora too) together with the increase of the Jewish fanaticism in all other areas too.
The real enemies of truth here, as in many other aspects of the Israel reality, are the socialists, „liberals“, „radicals“, etc. in the USA. Imagine the reaction of the US Liberals, and of such papers as The Nation and New York Review of Books, not to speak of the New York Times if in any state whatsoever, the government financed spitting on a Star of David? But when here in Israel, the government finances the spitting on a cross, they are and will continue to be, quite silent. More than this, they helpt to finance it. United States taxpayers, who are of course mostly Christians, are finacing at least half the Israeli budget, one way or another, and therfore the spitting on the cross too.
Professor Israel Shahak is an Israeli citizen, former concentration camp inmate during WW II, and the founder of Israel’s Human Rights League. His new book „Jewish History, Jewish Religion“ about Jewish hatred and contempt toward Gentiles, is highly recommended.
„Гордана Достанић: Како крст и молитва за упокојене на градском гробљу у Земуну могу бити мржња према било коме“
Поштована Гордана ја верујем да сте ви искрено зачуђени овим потезом јеврејске општине у Земуну.
Ако и мало загребете ову проблематику неће вам то бити чудно.
„Израелска армија захтева да породица погинулог хришћанског војника скине крст са његовог
надгробног споменика“
https://naukaikultura.com/izraelska-armija-zahteva-da-porodica-poginulog-hriscanskog-vojnika-skine-krst-sa-njegovog-nadgrobnog-spomenika/%d0%ba%d1%83%d0%bb%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b0/
Ишчуђавању и патетичној реторици нема места (ко о чему, ја о уштипцима: даме да пеку уштипке, а не да беседе у цркви).
Не будимо неразумни, јер неразумије не допушта познање и признање истине; а игнорисање истине води у лицемерје, које је глупост, и ту се вициозни круг затвара.
Познајмо и признајмо истину, јер само нас она може ослободити из тог круга: у питању јесте кривично дело, и то тешко – акт тероризма.
Група православних Срба, тешко наоружана, организовано је дошла у јеврејску светињу – синагогу мртвих („Дом вечности“ како је они зову), и тамо поставила тешко наоружање.
То је, очекивано, изазвало страх и узнемирење јеврејске заједнице (узнемирење мртвих не подлеже процени, али и оно је несумњиво субстанцијално, црквена химна, канон Крсту, сведочи: „Подземне силе крста се страше“). Према законима Републике Србије, на суду је да процени све околности дела и санкцонише извршитеље.
Не правимо се наивни (као јерусалимске собарице), и не глумимо невиност: крст је оружје.
И то најјаче оружје, једино непобедиво оружје (ко не зна, нек прочита кондак Крсту; православна химнографија још каже: „Рог Хришћана, којим се незнабожни народи побеђују“…). Јаче од свих термонуклеарних бомби нејачког Израела, онолико колико је дух силнији и нерањивији од плоти.
Крст Јудаисте стално и болно подсећа на њихов ужасни национални пораз, и мучно двомиленијумско робство у које су после њега пали.
Крстом је разорена и обесвећена њихова Светиња над светињама – свештена завеса раздрана од врха до дна, и отворено оно што је ЈХВХ заповедио да вечно буде затворено.
Ако сам Сатана, цар овога света и заповедник безбројних ванземаљских армија бесплотних, који је дрско пред Христом Богом стајао и провоцирао Га, дрхти и тресе се пред крстом, само онај ко нема ни мало емпатије неће разумети ужас немоћних смртних људи, који су умом као деца, пред тим страшним оружјем (са њим је, можда, упоредив само ужас палестинске деце у Гази данас).
Пред крстом се сунце помрачило, и темељи земље затресли, па како се неће трошни умови помрачити, и плот од земље сазданих задрхтати?
То јест, можемо или да признамо то – да крст јесте страшно оружје, или да се одрекнемо истине крста.
Него радије објаснимо Јудејцима, нежно, као малој деци (или стрпљиво, као дементним старцима) да је крст слика и симбол њиховог Мојсија, који је својим телом образујући крст, победио Амалеките у одсудном боју – и том победом увео јеврејски народ у земљу обећану.
И да немају разлога да дрхте пред њим.
Онда ће, кад се приберу од страха (=страсти), можда разумети шта је то Мојсије својим елоквентним говором тела имао да им поручи.