Указао сам што се слободном човјеку може догодити када ставом или поступком отвори простор спекулацијама да је подржао Вучићев режим. Та похвала је „орден” који озбиљно нарушава кредибилитет слободе у човјеку
Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)
Није тако давно било када су новинари и читаоци комуницирали пишући и читајући „између редова”, како смо говорили. Уредници медија су били и партијски цензори. Комунисти су на та мјеста постављали људе од повјерења, тзв. „подобне”, који ће пазити да у јавност не оде нешто њиховој идеологији неподобно. А новинари су били „друштвено-политички” радници.
На тако цензурисаној медијској сцени временом се развила вјештина, како рекох, писања и читања „између редова”. Ко је то умио, и хтио, ко се није плашио и „свога ‘лада”, написао би више него што је било у редовима текста, и то умијеће је користио да „каже” и оно што није било идеолошки подобно, због чега би можда и страдао да је био експлицитан. А онај ко је био томе вичан, „прочитао” би и то ненаписано. Не мали број уредника се „правио Тошама”.
Била је то надахњујућа игра у којој су се и новинар и читалац осјећали мудрим. И није она играна само за владавине комуниста. Играна је и раније, чак можда и лепршавије.
Лијево либерални тоталитаризам донио је брутално новинарство. То је новинарство без љепоте, без стила, без мудрости – гола сила.
Протојереј Јован Пламенац: Када ти каже да си свој онај који није свој ни у својој глави…
Данашња медијска бруталност, својеврсна „медијска индустрија”, учинила је сасвим стерилним и новинаре и читаоце, односно, шире: и произвођаче медијској садржаја и његове конзументе. Њене плодове видим окачене, у виду коментара, на мој текстић „Када ти каже да си свој онај који није свој ни у својој глави…”, који сам поставио на мој профил на Фејсбуку 7. октобра и којег је 11. октобра пренио портал Стање ствари.
Указао сам што се слободном човјеку, или ономе ко се представља слободним, или ономе који барем има амбицију да буде слободан, може догодити када, било хотимице било нехотимице, својим јавно изреченим ставом или јавним поступком отвори простор спекулацијама да је подржао Вучићев режим. Може му се догодити оно што се догодило Ненаду Јездићу – да га јавно похвали Александар Вучић. Та похвала је „орден” који озбиљно нарушава кредибилитет слободе у човјеку.
Па и ако сам то управо тако, недвосмислено, рекао у свом малом тексту, и на мом профилу на Фејсбуку и на порталу Стање ствари преовладали су коментари којима њихови аутори, моји читаоци, бране Јездића од мене. Каква бесмислица! Па ја о Ненаду Јездићу знам само да је глумац, и ништа више. Осудио сам га таман колико га и похвалио – нит’ сам га осудио, нит’ га похвалио. Нијесам се тиме бавио. Али, данашњи медијски млин за мљевење духа и интелекта учинио је своје: ови људи, захваћени његовим жрвњем, не умију да прочитају тако очигледно у моме текстићу.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница прот. Јована Пламенца)
Categories: Гостинска соба
Да, таква су времена дошла у којим људи углавном не разумеју ни себе саме а камоли друге.
Ha, ha…svestenik nije bas najzadovoljniji reakcijama na svoj tekst. A sta ces, covek je iz cista mira udario na Nenada Jezdica, jednog od retkih ljudi na javnoj sceni koji ima ozbilan integritet. Vole ga ljudi, jer znaju da nije sitna dusa i da misli svojom glavom. I svestenik na partijskom zadatku odmah krenuo u napad. I sad se cese kad su ga ljudi popljuvali a Jezdica ogromna vecina brani. Ne brani ga vecina zato sto je SNS masina tako rekla, nego zato sto je Jezdic ljudina, veci od politike i tih jajarskih prepucavanja. I nece ljudi da dozvole da takvog coveka napada neki svestenik koji ga uzged budi receno i po sopstvenom priznanju i nepoznaje i nezna nista o njemu. Ali zato zna kako bi se Jezdic trebao ponasati da bi ispao „ispravan“ u njegovim ocima. Svestenik se samo obrukao za vjeke vjekova. Sam pao, sam se ubio. Da mu ego nije preveliki mozda bi se svestenik i izvinio tome Jezdicu eksplicitno i javno. Jer pogresi covek nekada i kaze neku pogresnu stvar. Niko od nas nije bezgresan. a ne ovako iz prikrajka, toboze ja o tome Jezdicu ne znam nista, nije to bila poenta mog teksta,….ja sam toboze imao neku visu misao koju vi laici niste razumeli, nego mene mucenika razapinjete jer ste priglupi. Nece biti svestenice Plamenac, nego si coveka napao na pravdi Boga zato sto misli svojom glavom i zato sto se ne boji krda. To je bilo jako nisko ponasanje.
„Указао сам што се слободном човјеку, или ономе ко се представља слободним, или ономе који барем има амбицију да буде слободан, може догодити када, било хотимице било нехотимице, својим јавно изреченим ставом или јавним поступком отвори простор спекулацијама да је подржао Вучићев режим. Може му се догодити оно што се догодило Ненаду Јездићу – да га јавно похвали Александар Вучић. Та похвала је „орден” који озбиљно нарушава кредибилитет слободе у човјеку.“
Драги оче Јоване, мало сте претерали. На страну то какав је, или није, Јездић као човек, каква је ракија коју производи, итд?! Чак и ту морамо бити опрезни пре него што било шта напишемо. Али, тврдити да Вучићева похвала некога је ”орден који озбиљно нарушава нечији кредибилитет” је дегутантно, да не кажем неукусно. Ако се водимо вашом логиком Вучић сутра може и вас јавно да похвали, без икаквог ваљаног разлога већ само да би вам напакостио. Значи ли то да би ми одмах морали да се питамо шта се десило са вама и вашим кредибилитетом?
Позориште.
Кованица настала од две речи.
Позор ( пажња ) и
Иште ( тражи ).
Позориште је сваког дана око нас од јутра до мрака.
Може бити :
Позор-иште
Позер-иште
Казал-иште
Театар-иште.
Или једноставно речено
Глум-иште.
У Србији смо имали до 1914 године
Краљевско Србско Народно Позориште.
Краљевски Србски Народни Глумци.
Преименовано до 1941 године у
Србско Народно Позориште.
Србски Народни Глумци.
Преименовано од 1945 године у
Народно Позориште.
Народне Глумце.
И дан данас 2025 године.
У Србији смо добили од 1947 године
Југословенско Народно Позориште.
Југословенске Народне Глумце.
И дан данас 2025 године.
Србски Народ је увек волео позориште.
Наравно и глумце и глумице.
И добре и лоше
Али не у својој сопственој кући.
Поука:
“Ал
тирјанству стати ногом за врат,на гори листа“.дужност је најсветија.''
Студентски индекси су заштитни знак/симбол борбе против тирјанства
''домаћега скота ка
Пошто читамо да пратите „Стање ствари“, да кажемо коју: Не сејете љубав оче, а хтели би да је жањете. Не знам, волео бих да грешим, али стичем утисак да су за Вас властита гордост и самољубље врлине?! Став слободних људи се не коментарише, посебно не на начин на који сте Ви, свесно, као свештеник СПЦ, коментарисали у политичком контексту, преузимајући улогу пленума.
„Али, данашњи медијски млин за мљевење духа и интелекта учинио је своје: ови људи, захваћени његовим жрвњем, не умију да прочитају тако очигледно у моме текстићу“
Текстић:
„када се својом слаботињом упусти у осуду студентске пубуне, па колико год она данас била разбуцана – када од онога што не ваља у њој не види оно што ваља“
Ја сам критиковао протојерејски текст. Осећам да је благословено да одговорим.
Много су танке линије између оптужбе, осуде и помиловања, у овом тексту. Искључиво неутралан ипак не изгледа.
Изгледа ли Вама Јоване тект неутралан? Да ли је неутралност била полазна тачка Вашег писања, или је ту била мала жаокица критике?
Накнадно пишете: „Па ја о Ненаду Јездићу знам само да је глумац, и ништа више“. Али више од тога да констатујете да је глумац, ипак извире из текста.
Ја сам збуњен, и Вашим првим текстом, и другим текстом.
Прихватам да сам ја погрешно разумео текст. Прихватам да ја нисам видео оно што је: по схватању протојерејевом „тако очигледно, недвосмислено речено“.
Прихватам и то да сам ја „стерилни конзумент“, и да се у времена која свештено лице памти – одигравало својеврсно надигравање писца, уредника, Тоша и читалаца, коме ја нисам дорастао.
Не драмим увређен. Преузимам директно упућене категоризације. Чак и допуштам да сам ускраћен за неке ове категорије у свом искуству – али прихватам све наведено као радну и полазну основу.
Не видим да сте навели могућност да сте се погрешно изразили. Да сте можда недоследни у самотумачењу.
Да је наставник преценио предзнање одељења. Можда пишете само за вуковце међу нама?
Опет, нека је моја критика према Вама била та да сејете раздор а не разумевање – повлачим је, јер сте појаснили став да о Јездићу незнате ништа. Осим да је глумац.
Шта ћете са тим да пишете уџбенике (текстове) који другима помажу да се оријентишу, спасу или саблазне – а да су те Ваше посланице Вама самом, логичније и недвосмисленије него добром броју читалаца?
Тешко је стајати пред људима на тргу и држати говор. Знамо то гледајући политичаре. Они то покушавају да загладе глатким флоскама где нема храпавих површина.
Када човек – свакако боље и здравије намере но они (то не морам да Вам спорим, нек је добра намера ту) стане да држи беседе, ако су имало храпавије, може свашта се разуме накарадно.
Поручио бих као мирјанин сваком свештенику да се вежба у дијалогу са људима. Они фронтални говори пред ћутећом масом умеју да створе лажан привид да је народ разумео и ћути. Да се слаже.
Написани и објављени текст може да се врати као бумеранг назад. Нит се ћути, нит се слаже, а многи га и не разумеју. Лако је певати из часловца на црквенословенском. Кад се проговори на српском, и кад речи изађу у народ – добије се јасна повратна реакција (фидбек).
Вучићу не ваља народ. Не разумеју га, не воле његове квалитете. Он би га мењао.
Како ви стојите са неваљалима који не разумеју? Да мењамо катедру или ђаке?
Овог пута, с поштовањем