И грађанери и интелектуалци лажно-патриотског типа немају вере у сопствени народ. И за једне и друге, решење је Негде Тамо. А до тада интелектуалци лажно-патриотског типа чекаће у наручју милог диктатора
Петар Нинић (Извор: Лична архива)
Смета вам Вучић?
Али вам једнако сметају и студенти?
Честитамо!
Ви сте најоданији подржаваоци овог режима!
Режим увек може да рачуна на вас.
Замислите оваквог патриоту (мада нема шта да замишљате, има их посебно међу „интелигенцијом“): Нећу са студентима, тамо има злих грађанера и аутошовиниста. Они ће да ме насамаре, нећу да будем њихов корисни идиот и зато бирам да наставим са кукањем на Вучића као и ових 13 година и то је то. Јесте да моје деловање током 13 година није ни најмање нашкодило режиму, али можда ће 14-е године бити другачије.
Јер шта ми је алтернатива? Да подржим студенте? Али међу њима има грађанера, аутошовиниста и кругодвојкаша! Они ће ме преварити, насамарити и искористити за своје вражје сврхе!
Има ли јаловијег патриотизма од овог?
У фазону: „Немојте мене, ја сам неспособан! Знате, мене грађанери некако увек искористе! Зато боље да се не хватам у то коло. Зато ћу радити све исто као и ових 13 година, очекујући овога пута другачији резултат. То ми се чини као врло паметно!“
Вучић аплаудира, па каже: „Јесте! То је врло паметно.“
А својим људима каже: „Момци, интелигенција је на нашој страни. Они неће учинити ма какав потез против нас, ма шта ми радили. Можемо буквално да кажемо да нисмо знали шта смо потписали кад смо потписивали Бриселски споразум. Можемо на миру да гледамо протеривање Срба са КиМ. Можемо да се светимо студентима и њиховим родитељима. Можемо да шаљемо батинаше, криминалце на њих. Можемо да лажемо, крадемо. Можемо целу Србију да претворимо у руднике и депоније, али наши интелектуалци неће прећи на страну студената, јер се плаше да их грађанери не заразе грађанерством, да их не насамаре и овог пута. Руке су нам одрешене.“
„Интелектуалци“, лажно-патриотског типа, су веома крхки. Њихова уверења и убеђења се просто истопе пред снагом грађанштине. Ако у некој просторији има ма и један грађанер – то је проблем, за интелектуалца лажно-патриотског типа. То је пропала прича. Јер лажно-патриотски интелектуалац је велики чистунац. Не може он са сваким.
Не раде ови студенти онако како је он замислио. Зато неће са њима. Него кад буду протести како је он замислио, значи без и једног грађанера, да „интелектуалци“ не морају да се плаше да ће грађанерија да их превари, е онда ће се он придружити протесту.
Кад буде такав протест, онда га зовите.
До тад, он ће да јалово критикује Вучића, надајући се да ће браћа Руси, као деус екс махина, доћи и разрешити све једним потезом, наравно у нашу корист.
Овај тип интелектуалца најпре открива да је његова вера у вредности које заступа тако бледа, млака и слаба, да те вредности може да угрози чак и сенка грађанштине. Друго – он полаже веће наде у Русе, него у Србе. Толико о патриотизму.
Зоран Чворовић: Лустрација или Ђаво је отац сваке револуције
Фазон: „Ако не може Вучић, може Путин. Русијо, помози! Јер ми смо неспособни!”
Дакле, опет поклоништво према режиму, само путиновском, опет се тражи спас негде тамо, од неке империје или силе, док се осмомесечни студентски отпор трулом режиму исмева, ниподаштава.
Фазон: „Не можемо ми ништа сами, треба неко други да дође и реши нам проблеме.“
Зар то не говоре и грађанери? Само они сматрају да та помоћ треба да дође из ЕУ и Америке, а интелектуалци лажно-патриотског типа сматрају да су наши спасиоци у Русији и Кини.
Дакле и једни и други немају вере у своју заједницу, у сопствени народ. И за једне и друге, решење је Негде Тамо.
А до тада интелектуалци лажно-патриотског типа чекаће у наручју милог диктатора. Ту је топло, ту је познато. Ту су најсигурнији, јер нема већег ужаса за лажно-патриотског интелектуалца од – неизвесности.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Петра Нинића)
Categories: Гостинска соба
Помаже Бог!
Лажно-патриотски „инетелектуалци“: Милош Ковић, Слободан Антонић, Чедомир Антић…
Да срамота буде већа, они се и јавно оглашавају…
Јел то беше један од оне две ****** ******* са инстаграм профила „Моји корени“ што се смеје српској историји пре Немањића, и што верно ботује за истог тог режимског патријарха? Јел могуће да се он оглашава као неки противник режима?
Грешио сам пуно
Крив сам много
Илузије сам живео
У незнању боравио
Кад сам мислио да сам бољи
Гори нисам могао бити
Ако желиш бити бољи
Онда схвати себе ради
Што смо стварно ту
И кога желиш испред себе
Пројекат „Србе на Србе“ напредује изнад сваких очекивања. Ври као у кошници. Јован Рашковић је давно рекао да су „Срби луд народ“. Мислио је на наше Крајишнике и на свој начин је хтео да пошаље поруку Рватима, да се не играју са ватром. Промашио је. Крајишници су одиграли свој део мушки, али је сотонски савез био јачи.
Питање је шта би данас Ј.Р. рекао за Србе у Србији. Било би то важно чути, он је био психијатар. И раније је била позната изрека „Ако сам луд, нисам глуп“, али изгледа да више не важи. Бојим се да би Рашковић морао да констатује само ово друго својство. С тим да тек ово неће и не може издобрити…
Kad cujes rec intelektualac, pucaj!
Jer patriotski intelektualac totalitarizam kvari. On uvek pita. Zasto? Sa kim?
Smeta mi Vucic .Naravno .Razloge je nepotrebno objasnjavati .Smetaju mi i studenti .Zato sto su glupi i zato sto su svojim kretenskim akcijama samo ucvrstili vlast naprednjackog olosa .Ko to ne razume neka ne pise ovakve tekstove .
.
To je velika tema, čak mislim da je autor teksta mogao i još dublje da obradi, analizira ovo veoma važno polje. Ovaj režim maltene vlada, tj.jedna od karika pomoću koje vlada ova sekta poslednjih 13 g, je delovanje lažnih patriota a koji ustvari odrađuju posao za globaliste. Posebno treba naglasiti one najperfidnije lažnjake tipa Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Darka Tanaskovića….Malagurskog, a tu su i Ković, Čeda Antić, tkz.novinar Milan Milenković, pojedini jutjuberi i cvrkutavi Ratko Ristić.
Јуче сам у интервјуу на Н. Стандарду чуо једну реченицу Олега Солдата у којој је он уствари цитирао Милорада Екмечића – да је 5 октобар и свргавање Милошевића крај историје Србије.
Целих 25 година сам се нервирао због распродаје Србије, издаје, срамоте, понижења без краја…
Али лепо је Екмечић приметио, предати политичко председнкштво Срба Србије, Босне, РС Крајине, председника ритуално на Видовдан у чину обесвећивања најважнијег датума, затим целокупне државне документације…
Исказивање политичке воље биће дозвољено једино у виду фарсе – живимо његове речи
@A head full od dreams
„…5 октобар и свргавање Милошевића крај историје Србије“
Да ми опрости дух М.Екмечића што ја нешто додајем његовим речима, али рекао бих није 5. октобар крај историје Србије, али јесте крај суверености Србије.
Суверености која је трајала десетак година, од 1991, до 2000. Тежак је био терет слободе и невазалског статуса, независности од чизме страног хегемона. Окружени непријатељима споља, роварени петом колоном изнутра. Под санкцијама, водећи ратове (wars by proxy) у Хрватској и БиХ, бранећи свој народ. Знамо да успех на крају 1995-те није био потпун. Напротив, велико понижење смо доживели у августу губитком Крајине и изгоном народа. Зато је остатак србског народа западно од Дрине ипак добио Републику Српску која и данас опстаје, али са знатно урушеним статусом државне творевине. Уследила је Нато агресија и окупација Косова и Метохије. И ту смо показали изванрeдну отпорност, као народ и држава, а они на линијама фронта херојство кога се неће постидети довијека пред дедовима и прецима.
Крах је наступио 5. октобра, насилним рушењем легитимне власти, да би се 28.јуна 2001 обешчастио симбол српског историјског бића. Видовдан 1389. и Видовдан 1914 – симболи српске борбе, живота, херојства и страдања. 2001ве смо тај Празник бацили под ноге и погазили. Инфантилна, петоколонашка досовска банда је затим уништила, урнисала Србију.
„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека!“ Нама је припало да бруку искијавамо до краја наших дана. Фарсичне представе са контејнерима и нашом децом не олакшавају терет тоталне окупације. Само су со у рану биспомоћности батргања у живом блату националне поделе и омразе. Можда потомци наших потомака доживе до нове зоре, до слободе. Али за тако нешто треба други Карађорђе. Овај неће доћи због злехудог краја оног првог који је Србину донео слободу, да би му кум главу секиром одсекао по наређењу онога кога славимо као „великог“. Вождова глава у Цариграду, строго чувана у подруму Румели Тврђаве, снева слободу Србије. За то време Србље његово, на јави живи ноћну мору модерне робије…
Тај вожд је главом без обзира 1813 побегао из Србије и оставио народ на милост и немилост Турцима после 9 година крварења на бојиштима. Тад је већ изгубио главу. Велики је остао. То су чињенице и нико и ништа их не може променити. Нама, Србима, треба Милош а не Карађорђе.
@Нани
Сада је потребнији Карађорђе од Милоша, да поведе народ на устанак.
Милош би био само добар ако би имао нечију главу да понуди султану,
а то управо ради Вучић нудећи србске главе на тањиру “Султану“ НАТО-у
и “Првом везиру“ ЕУ.
Вучић не нуди своју главу, него главе његових обожавалаца и пратилаца,
а верујем да Ви не припадате тој скупини.
@Морава и Дрина
„Суверености која је трајала десетак година, од 1991, до 2000.“
Нетачно!
Сувереност, тј. суверенитет Србије престаје тзв. „Мајским превратом“ 1903. а да би потврда уништења било какве могућности повратка истог била потврђена, најпре идејама тзв. „Дрезденског конгреса“, потврђено АВНОЈ-ем у (Титовом) Јајцу а свена територији НДХ-а, а затим зацементирано усташко-комуњарском окупацијом Србије и српских земаља од октобра 1944. до дан-данас!
То што Ви сматрате под „сувереношћу“ за време владавине бољшевика Милошевића је само био период „транзиције“, тј. реструктурације и смене генерација у УДБ-и и КОС-у, и другим гранама државне управе, као и бруталне поделе плена (наследства СФРЈ) са усташом Туђманом и његовом хунтом. О томе јасно и документовано сведочи Домагој Маргетић.
Њихове потомке управо гледамо „на делу“ у (по свим параметрима) разореној Србији.
@5 пута 0
Ипак је Србија изгубила суверените и пре 1903. “Мајским превратом“
закључивањем Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске, потписане
28. јуна 1881. године.
“Овим уговором Србија се обавезала да неће закључивати уговоре са
другим државама без претходне сагласности Аустроугарске, као и да
ће спречавати сваку активност против аустроугарске окупације Босне
и Херцеговине. Конвенција је била тајна и предвиђала је промену
политичке оријентације Србије са проруске на проаустријску. Њена
важност је истекла 13. јануара 1895. године. “
“Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између
Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора
одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са
другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то
да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.
Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински
уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску,
чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова
два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски
дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора,
изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од
Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на
заседању Берлинског конгреса.
Тајну конвенцију су потписали тадашњи српски министар спољних
послова Милутин Гарашанин и министар финансија Чедомиљ
Мијатовић, тиме Србију ставивши у зависан положај према Монархији,
у замену за међународно признату независност.
Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања
кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и
поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена
у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио
помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање
Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија
је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.
Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном
ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић,
што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије,
а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са
противницима.“
@Драган Славнић
Одлична опаска, захваљујем на исправци.
Навео сам ”мајски преврат” јер се чинило да је Александар Обреновић ипак имао неке карактеристике суверенитета, што се за Карађорђевиће (донекле са изузетком Петра првог) никако не може рећи.
…али, тенденциозно написати да је ”Србија имала сувереност од 1991. до 2000.” (парафраза) просто не подлеже елементарној евиденцији. Личи добрано на СПС-ЈУЛ потпис.
Србија можда није била (видљиво) зависна споља, али свакако и апсолутно јесте била потпуно потчињена УДБ/КОС агресивним, анти-српским структурама, и то траје све до данас, рекао бих несмањеном жестином. Заправо, осећају они ”пулс народа” и да је дошао крај, као и да се спрема ”рашћишћавање рачуна” када ће се карте отворити. А даље…
За име Божје, не каљајте великог Милоша упоређењем с овим… Као ни потомке Милошеве.
@Нани
Чињенице су загуљена ствар.
Први устанак је текао успѣшно све док су остале војводе биле послушне Карађорђу. Кола су кренула низбрдо 1809. кад су се код Ниша у одсудном тренуткупосвађале око првѣнства. Касније су војводе Петар Добрњац, Миленко Стојковић, а по нѣкима и Милошев брат Милан Обреновић загазиле у нѣшто што бисмо данас назвали велеиздајом (Добрњац је своју издају много касније, умирући у туђини од болести у мукама и признао).
Војводе су одбиле Карађорђев план одбране 1813. године, који се у најкраћем састојао у томе да се вароши спале, а народ са благом (=стоком), храном и војском повуче у брда, где им Турци зими нѣ би могли ништа. Војводама је било жао да оставе напљачкано злато и хареме, па су рѣшили да „своје“ вароши бране до послѣдње капље крви. Прошли су како су прошли, а Карађорђе је послѣ свађе с једним од њих доживѣо нервни слом. Болесног и полусвѣсног су га прѣвезли прѣко Дунава. Тако је Карађорђе „главом без обзира побѣгао из Србије“.
Још нѣшто. Карађорђе је за вожда изабран на скупу који би се могао назвати и сабором, када се нико нѣје смѣо прихватити вођства. Никада се нѣје отимао за власт, већ је, напротив, прихватао и да га у њој ограничавају: за његовог вакта је упоредо с ослобађањем текао и процес правне изградње државе.
Милош, са друге стране, нѣје трпѣо никакво ограничавање своје самовоље. Он за вожда нѣје изабран, али је умѣо вѣшто да се наметне. Све оне у којима је видѣо опасност за своју власт – једноставно је побио, без обзира на раније заслуге. Достојанство других му нѣје много значило. Кад више нѣје могао да влада потпуно неограничено – једноставно је абдицирао. Ако ствари погледамо с те стране, нѣке елементе милошевске политике већ имамо на сцени, само трѣба да је брже, боље и јаче подржите.