Само слеп човек може да превиди корупцију, неправду, вулгарно удвориштво и још вулгарнију пародију државе. Незадовољних људи има много више него што би била у стању да регрутује ма која спољна инстанца или плаћена пропаганда

Ива Радовић (Фото: Лична архива)

Fake it until you make it

После шест месеци протеста, може се закључити да је власт добила оно што је хтела.

Бавити се протестом на нивоу геополитике и, наводног, ширег друштвеног, или глобалног, плана, згодно је прибежиште за прорачунате. Чак и теорије завере, колико год сумануте биле, имају извесно упориште у видљивим чињеницама. У смутним временима такве теорије бујају до те мере, да почињу и да се обистињују.

У крајњој линији, све процесе можемо посматрати и на симболичком, метафизичком или псеудометафизичком плану, па опет глумити „најпаметнијег у друштву“. Уз манир јавног опхођења од врха власти наниже, то је одлична прилика за самопромоцију и одрицање икакве компетенције свем осталом свету.

Ако ћемо да се бавимо друштвеним и историјским анализама са намером да одгонетнемо ко вуче конце, ко је заврбован а ко изманипулисан, или просто – глуп, занемарићемо очигледну чињеницу: на протестима је, широм Србије, у протеклим месецима учествовао огроман број људи. Шта год они чинили или говорили, шта год ви, или ја, или било ко о томе мислио, процењивали их као заблуделе овце, корисне идиоте, „потпуне будале, без изузетка“, или хероје – стоји јасна чињеница да су ти људи незадовољни. Бесни, револтирани, сити свега. Никакво „врбовање“ није заслужно за њихову процену очајног стања у свом суседству, у јавном превозу, у градитељству, судству, школи, у новчанику. Само слеп човек може да превиди корупцију, неправду, вулгарно удвориштво и још вулгарнију пародију државе која брине о грађанима. Незадовољних људи има много више него што би била у стању да регрутује ма која спољна инстанца или плаћена пропаганда.

Ива Радовић: Изван кутије

На нашем етничком простору, упрошћено речено, постоје два начина функционисања. Јован Цвијић је говорио о динарском – јуначком, и рајетинском – трпељивом менталитету. У нашем етногенетском лонцу ове карактеролошке црте сажеле су се у периодичну доминацију једног, или другог, односа према стварности. Вештина доминантне политике састојала се у томе да се бунт одржи док се не успостави нова структура власти, када се форсира пристајање, уз разне врсте наддржавних оправдања за њега. Зато се кроз нашу новију историју смењују периоди буна и готово кукавичког ћутања на непочинства.

Сходно томе, све што је власт требало да учини, јесте да оправдани гнев умори, разводни и доведе га до резигнације. Резигнација нема адреналина, она умртвљује порив за правдом.

Власт је ово чинила подгревањем ноторног страха: да ће разочарати они у које су се полагале наде. У томе успева, успешним игнорисањем бунта, чиме тај бунт постаје досадна, ефемерна појава, стална и иритантна, блаћењем незадовољних људи и коначно, извлачењем главне караконџуле на велика врата. Не мислим на Вучићевића, него на – обојену револуцију.

Слободан Антонић: Обојени грађански рат

Месецима су на улицама људи који нису одушевљени евроатлантским интеграцијама и свиме што из њих следи, који носе национална обележја, који су симболички или активни верници СПЦ, и који не желе да смене једне бриселске послушнике другима.

Такви људи су упорно означавани као особе слабог ума, које не знају да су у вештичјем котлу и да раде за туђ интерес. Игнорисани су стварни разлози побуне, подметане су оптужбе – да су они рушиоци српства и гонитељи Цркве.

Изнурени протестом и замагљивањем захтева, уз реалну могућност (и више од могућности) да су у њиховим редовима прозападни активисти, људи су се повлачили. Нико нормалан нема времена, новца ни снаге да бескрајно, на један исти, очигледно не много успешан начин, чисти српске Аугијеве штале. Такве околности су прилика да акцију преузму у своје руке они којима је то у опису посла или будуће каријере, или они одевени у идеолошке кошуље младости. У протестима остају све бешњи (с разлогом) и све радикалнији, дом тренутка када постане прихватљиво и оно што се чинило немогућим – да се доведе ма која караконџула (не Вучићевић, ипак), него – обојена.

У међувремену, под паролом „разиђи их!“ до кључања је доведен одијум према Универзитету који, да се не лажемо, обичан народ доживљава као некорисне, нерадишне коленовиће на доброј плати (слично важи за целу просвету). Ту су их подупрли прорежимски, гле-чуда-одједном-социјално-осетљиви аналитичари, па се сем професора, студената и грађанске опозиције нико много не брине над чињеницом да се свим универзитетима може, тек тако, ставити кључ у врата. Неки од ових гле-чуда-одједном су се напрасно сетили и Болоње, којој се, наводно, нико није противио (што није тачно, а и под носом им је резултат противљења). Све до данас, болоњски систем студија хваљен је као модеран, исплатив, користан, срачунат на уништење лагодне позиције вечитог апсолвента и буџетског ухљеба. Између осталог.

У таквој клими, и најенергичнији противници власти одлучују се за апстиненцију од протеста. Предузима се и артеријски притисак – непосредно, јавним скуповима, са употребом све тежих речи и константним медијским обликовањем свести, а и капиларни притисак – уценама, претњама, подмићивањем, обећањима, убеђивањем.

Још једна незацељива рана се изнова отвара: људи се окрећу једни против других. Људи који по неком питању (системском, моралном, социјалном) исто мисле, хушкају се једни против других сходно њиховим различитим идеолошким позицијама, играњем на њихове сујете и дражењем жеље за надмоћи. Та међусобна трвења индукују тако идеју да су сви (сви остали, што ће рећи – цео народ) слабе, поткупљиве и лицемерне кукавице. „Такви смо“. То је реченица која доводи до пуцања чира гнева, из којег цури сатисфакција личне надмоћи и резигнација лошим карактером народа. Тако се укорењује аутошовинизам. И ето нам још једног „обојеног“ елемента.

Никола Варагић: Професор Чворовић, „наш човек из Лондона” и листа студената

Ако протесте и преузму најрадикалнији, премда упитно, с моралне тачке гледишта било би разумљиво да их преузму они који гину за идеју. Нажалост, обично бива да их преузимају они који „гину“ за хватање веза и удомљење у некој лагодној (о)позицији. Такви се после лако и преудомљују. Узгред буди речено, не бих се држала става да и они прозападно оријентисани, ако су искрени, нису патриоте. Они, напросто, верују да је за судбину народа боља нека друга опција него она која се обично код нас назива суверенистичком или патриотском, што не значи да они не осећају пропадност народу или га не воле.

Већи су проблем ординарни каријеристи са обе стране власти, каквих су пуне већ и друштвене мреже, и чијој се утилитарној ревности понекад искрено дивим (заправо, дивљење је више усмерено на тако успешно, без остатка, убијање сопствене савести).

Већ актуелна слика протеста, фрагментираних, разређених, бесмислено радикализованих, довољна је да развије сумњу у све и сваког; акције губе замах и смисао, а тачке отпора почињу да се боје сумњивим бојама. Баш оно што је у интересу власти спровело се – налазимо се пред провалијом резигнације. Човек баш и нема много интереса (колико год посвећен општем добру био) да упорно гура коцку у округли отвор и мисли да ће она проћи у неком тренутку.

Фото: Фејсбук страница Иве Радовић

Разлози за отпор и побуну нису се променили. И даље су оправдани и логични, и даље су праведни и разумни. Начин побуне би требало преиспитати, како не бисмо дошли у ситуацију да нас самопрозвани пророци убеђују како смо корисни идиоти. За сада, испада скоро као да су у праву, и не би ми то много сметало да нису потрошене истинске врлине у корист оних који никакве врлине немају.

Ваља бити спреман на личну жртву, али и на разумевање за оне који на њу нису спремни. Највише, ваља рачунати са тим, да је међу нама много оних који ће се инвестирати искључиво за личну корист.

Скраћивање и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Иве Радовић)

Categories: Гостинска соба

Tags: Ива Радовић, студентски протест