Нова економска политика требало би да пође од наших основа снаге из прошлости, а свака друга политика би требало да штити владавину права како нам се историја не би понављала
Мирослав Здравковић (Фото: Снимак екрана)
Читајући америчке и друге мислиоце на Рон Пол институту (линк) схватио сам неке основне сличности Србије са САД-ом у XIX веку. САД су биле земља храбрих и слободних људи и то је трајало до Првог светског рата када је почело јачање државе. Она је додатно ојачала у Другом светском рату и наставила је да јача док су Американци полако губили своја права док нису постали преплашени људи за своју егзистенцију, а осећај величине и снаге пружа им држава војним интервенцијама по свету. А како би било лепо да опет буду слободни и храбри људи?
Србија је слична САД-у јер је током XIX века насељавана, слободни сељаци су крчили шуме и захватали онолико земље колико су могли да обрађују. То је утицало да она средином тог века буде сточарски најразвијенија земља у свету (линк, линк). Земља слободних и храбрих сељака је могла да у Првом светском рату пружи херојски отпор двема највећим војним силама тог времена, Аустро-Угарској и Немачкој.
Да би Србија опет била велика економска политика би требало да се врати на почетна подешавања: по глави становника спадамо у највеће извознике воћа у свету, али смо постали велики увозници меса. Обнова сточарства неопходна је да би се повратила виталност селима.
Студенти су обишли многа места у Србији, са последњим маршем на Дрину. Нисам приметио да су били у Радовањском лугу, а од места рођења Карађорђа до Радовањског луга има 15 километара за шта је потребно мало више од три сата пешачења (линк). Карађорђева животна иронија је да је у животу прошао хиљаде километара, а да је убијен близу места где је рођен.
Обилазак Вишевца и Радовањског луга могли би да послуже да се током пешачења размисли и о разликама у односу на САД: о њиховој Декларацији о независности (линк) и нашим издајствима и убиствима националних вођа. Колико год да су Американцима одузета нека изворна права слободних људи и даље имају систем који им пружа илузију о личним слободама.
Првобитно гробно место Карађорђa у Радовањском лугу (Фото: spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs)
Нова економска политика требало би да пође од наших основа снаге из прошлости, а свака друга политика би требало да штити владавину права како нам се историја не би понављала.
Categories: Гостинска соба
Србија се дуги низ година суочава са системском корупцијом, непотизмом и економски моделима који подривају развој. Овде су кључни проблеми:
Корупција
Милијарде евра у Јавним набавкама одлазе у прецењене пројекте (нпр. инфраструктурне) са накнадним „провизијама“ за одлучиваче.
Судство и друге институције не раде свој посао доследно, случајеви се ретко истражују, а казне су благе.
Грађани често прихватају корупцију као „нормалну“ (нпр. здравствени систем, образовање). У јавним фирмама постоји слој партиског кадра, који има ситне користи од корупције.
Непотизам, власт и послови за „своје“
Кључне државне позиције попуњавају се лојалним партијским кадром, а не стручњацима.
Власници медија, менаџмент јавних фирми често су у сродству или блиским везама са политичким елитама.
Увозни лоби за уништавање домаће производње
Домаћи произвођачи (нпр. пољопривредници) губе трку због јефтиније робе из иностранства, док увозници (често повезани са властима) зарађују.
Држање фиксног курса динара према евру, и израдња великог броја “шопинг молова” олакшава увозном лобију да преплави домаће тржиште страном робом.
„Буразерска“ економија:
Тендери за „изабране“. Јавни пројекти се додељују фирмама блиским властима.
Јачање српске олигархије.
Глобална спрега: Србија као „лака мета“
Мултинационалне компаније (нпр. рударски гиганти) користе слабости система да искористе ресурсе, уз подршку локалних политичара. Сумљиве приватизације. Стратешки објекти (рудници, инфраструктура), домаће фирме, извори воде, плодне оранице, … продају се страним компанијама испод тржишне вредности, уз скривене провизије за посреднике.
Новац из јавних пројеката често се „пере“ преко офшор фирми.
Огромно задуживање код страних поверилаца за готово редовно непроизводне пројекте и без јачања домаће привреде и индустрије.
Последице
Слаба домаћа економија, зависност од увоза, неразвијена индустрија, задуженост, губитак суверености.
Неповерење у институције, грађани не верују у промене.
Емиграција младих, друштво губи најспособније.
Србији је потребна радикална реформа правосуђа, медија и економске стратегије и смене “елита” да би се прекинуо зачарани круг корупције. Док се то не деси, циклус ће се наставити, а “одабрани” ће живети у рају.
Надам се да је Слободан Милошевић последња жртва радовањске политике ! Надам се да о убиству Ђинђића нису одлучивали Срби .
„по глави становника спадамо у највеће извознике воћа у свету, али смо постали велики увозници меса. Обнова сточарства неопходна је да би се повратила виталност селима“
Добро је што ово чух. Ми не извозимо ВОЋЕ. Ми извозимо ВОДУ!!!
Ајде не будите лењи па потражите колико литара воде је потребно за килограм јабуке, малине, краставца, лубенице, паприке.
Ај баш погледајте, колико деценија су стари подземни басени воде. Да ли то сезонска киша може да надокнади.
Види колико кише падне у Србији годишње у просеку, а колико се воћа и поврћа извезе – па то извежено из тона, преведи у литре воде, потребне за производњу.
Ускоро, ако се овај турбо извоз настави, ни рио тинто неће моћи копати, јер у земљи неће бити воде за ту њихову обраду литијума.
Ни сточарство, ни свињарство!!!
Него информатика!!!
Србија треба да извози лековите биљке и то прерађене а не сировину, и то без наводњавања, или да свака чесма има водомер, па можеш годишње џабе само ограничену количину (ови водомери нам ме гину, смејте се ссмо). Јело и пиће чувати за себе, а свести кркањлук на неопходну меру.
И спремати флору за сушна времена, субтропски и тропски појас нам се приближавају. Требају нам биљке које ће опстати на мање падавина.
Да ли ме је ико чуо, ехеееееј?????