Сретење нам поставља питање: да ли желимо да се вратимо светлости, правди, заједништву? Јер Бог у кога верујемо није усамљени апсолут, већ Љубав која се дарује – Тројица, Заједница, Истина која се не може живети сама

Сретење

„Благословен који долази у име Господње!“

Сретење је празник сусрета – али не било каквог, већ онтолошког, егзистенцијалног, судбоносног. Ово није обичан тренутак у току године, већ тачка пресека времена и вечности, Старог и Новог Завета, ишчекивања и испуњења, традиције и живог живота. У сусрету старца Симеона и Богомладенца Христа испуњавају се вековна ишчекивања. То није само лични моменат једног праведника, већ космички догађај у којем човек, после хиљадугодишње чежње, коначно гледа лице Бога. Није случајно што старчеве речи звуче као ослобођење: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по речи својој…“ (Лк 2, 29). Јер када се догоди Сретење, престаје ишчекивање, а почиње испуњење. Али да ли је Сретење само удаљени библијски догађај? Или оно представља позив и одговорност за сваког од нас?

Сретење као критика изоловане религиозности

Често се данас може чути: „Не треба ти храм да би се молио Богу.“ Та тврдња звучи ослобађајуће, али ако је проширимо, доћи ћемо до једног дубљег питања: „Не треба ти ни школа, факултет и диплома да би стекао неко знање.“ Ако је тако, зашто уопште постоје институције образовања? Зашто се не препустимо потпуном самообразовању? Зато што човек није изоловано биће. Он знање не стиче у апстракцији, већ у заједници. Једнако је и са вером. Ако верујемо у Бога који је Заједница, Света Тројица, како можемо веру редуковати на индивидуални, усамљени чин? Сретење нас учи да је сусрет са Богом истовремено сусрет са другима, са историјом, са народом, са заједницом. Вера није само унутрашња емоција, већ одговорност према свету у којем живимо. Христос није дошао да човеку понуди индивидуални мистички доживљај, већ да га уведе у нову стварност – у Цркву, у заједницу љубави, у друштвену одговорност.

Сретење у Србији – историја и одговорност

Ако је Божић празник тајне, Сретење је празник јавности. На Божић су сведоци били мудраци и пастири – најумнији и најпростији. Сретење, међутим, укључује читав народ: кроз старца Симеона и пророчицу Ану, читава историја Израиља, са свим својим ишчекивањима, долази у сусрет Спаситељу. Зато није случајно што је овај празник дубоко утиснут у српску историју. Сретење није само теолошки догађај, већ и политички, друштвени, национални. На Сретење је 1804. године подигнут Први српски устанак – први корак ка обнови српске државности. На Сретење 1835. године Србија је добила свој први устав – Сретењски устав, који је био један од најмодернијих уставних аката свог времена.

Шта нас Сретење данас учи? Да ли смо ми достојни тог празника?

Живимо у времену кризе правде, кризе идентитета, кризе слободе. Као да смо, после векова борбе, дошли до духовне исцрпљености. Србија је створена на идејама правде и слободе, али да ли данас још увек имамо снаге да их бранимо? Да ли је Сретење данас само успомена, или је позив на нови сусрет са истином и правдом? И опет нас чека Сретење. Сусрет Срба и Бога правде коме у химни певамо. Да ли је то заблуда? Ако јесте, онда смо у истој заблуди као и наши преци који су градили ову државу.

Сретење као питање: Желимо ли заиста сусрет?

Сретење није само празник светлости, већ и празник суда. Христос у храму није само радост за Симеона, већ и камен спотицања за многе. У истом тренутку када старчеве очи сијају од радости, он пророкује да ће овај Младенац бити „знак коме ће се противречити“ (Лк 2, 34). И данас је Христос знак коме се противречи. Свет није у миру са истином. Друштво често жели Бога, али не и Његову правду. Желимо милост, али без одговорности. Желимо слободу, али без истине. Желимо Сретење, али без сусрета.

Зато Сретење није само празник традиције, већ питање које нам се поставља:

– Да ли смо спремни да уђемо у сусрет са Богом?

– Да ли смо спремни да се суочимо са истином, чак и кад је непријатна?

– Да ли је наша вера жива или је само културни фолклор?

Јер Бог се сусреће само са онима који заиста желе сусрет. Сретење није само оно што се догодило Симеону. Сретење је оно што се може догодити и нама – ако то желимо.

О. Дарко Стојановић: Ход ка Истини

Сретење као позив на заједништво и одговорност

У сусрет Сретењу, са молитвом и жељом да буде по оној народној: „… све свето и честито, и миломе Богу приступачно.“ Овај празник није само литургијска свечаност, већ изазов који стоји пред свима нама. У времену када је друштво подељено, када смо удаљени једни од других и од сопствених корена, Сретење нам поставља питање: да ли желимо да се вратимо светлости, правди, заједништву? Јер Бог у кога верујемо није усамљени апсолут, већ Љубав која се дарује – Тројица, Заједница, Истина која се не може живети сама. А питање није да ли ће Он доћи. Питање је – да ли га заиста чекамо?

Categories: Гостинска соба

Tags: О. Дарко Стојановић, Сретење, Христос, истина