Филм поставља питање граница љубави, дато у Христовој заповести „Љуби непријатеља свога”, тематизујући проблем опроштаја као услов за живот у љубави и победу над смрћу и бесмислом
Кадар из филма Исцељење
Филмска прича о драми након драме и о рату који у људима бесни и након рата. Главни јунак, православни монах, наћи ће се на путу унутрашњег исцељења, на начин о којем није ни сањао. Филм прати пут духовног уздизања, метафорично присутан већ у првим кадровима јунаковог хода до усамљене испоснице. У лајтмотивским сценама заливања сувог мртвог дрвета, присутним кроз цео филм, слика се апсурд монахове вере.
Филм поставља питање граница љубави, дато у Христовој заповести „Љуби непријатеља свога”, тематизујући проблем опроштаја као услов за живот у љубави и победу над смрћу и бесмислом. Трајна обогаљеност свих јунака, изашлих из ратног пакла, призива опроштај као једино средство коначног исцељења.
Погледајте цео филм:
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Александар Живковић: Духовна драма савремених синаита у „Исцељењу“ Ивана Јовића
- Иван Јовић и Владимир Коларић: Хришћанство и филм
- Ђакон Ненад Илић: Нови српски филм?
- Борис Митић: Постамент истине – о филму „Завештање“ Ивана Јовића
Categories: Гостинска соба
„… слика се апсурд монахове вере“ ???
Филм је тежак промашај пропагандистичког посипања пепелом (и још понечим) по глави српском монаху. Знамо да Србљи не ваљају никоме, али овде, врло прецизно нациљано, чак ни српски монах не ваља. Пун је мржње, не само да одбацује ближњег, него са пакошћу му не опрашта. А зашто, кад је „ситница“ у питању — син од старца (Албанца/Шиптара) је монаху убио „само“ жену и дете. И монах не може да се помоли чак ни за оздрављење на смрт болесног детета (наравно кривог низашта), иначе сина убице тј. старчевог унука.
Истински „јунак“ филма је управо то дете коме се у сну јави преклани вршњак (Србин) па кад то саопшти монаху овај се преобрати, покаје и од мржње излечи…
Наравоученије, Србин је мржњом обилан па макар био опитни монах. Потребно је да га поучи дете убице монахове породице па да овај узнапредује духовно монашки… Пре тога ништа није успевало, ни рукодеље, ни молитве, ни отшелништво. Просветљење свакако долази свише док искушења и страдања могу бити из истог извора или пак, по допуштењу, са сотонске стране. За српског монаха, крваво страдање долази кроз одраслог Шиптара/Албанца, а преобраћење и спасење преко невиног детета истог. То јест, Србаљ је ту мање више непотребан. Тек је терен за разигравање шиптарских/албанских ликова, од којих они неприказани убедљивије лебде пред очима него сами протагонисти — убица (Шиптар/Албанац) и преклана мајка и беба монахови…
Да не грешим душу сасвим, тзв филмска фотографија је на нивоу. Али су ретки дијалози неубедљиви (просто информативни), и ликови слабо артикулисани. Но, овде није до „стручно“ техничке анализе филма него грдног, мучног и некако понижавајућг општег утиска који оставља – као да вам је неко послужио комад колача, споља финог изгледа, али који се показао горак и устајао… Позната је изрека да је лепота у оку гледаоца, па можда ја ту нешто не видех или превидех. Али да би нека уметничко дело резонирало кроз лепоту са душом гледаоца, мора постојати сазвучје истих „лепих фреквенција“ како у уметничком делу тако и у гледаоцу…
Не требају ни јАмери ни Турци да снимају (антисрпске) филмове о Србима. Боље то раде Срби сами, својеручно, нешто као режисери, нешто као глумци, да их сада не помињемо. Новост је да се поред про-ЕUропеизиране и про-јАмериканизиране филмске „елите“ ево сад јавио и „православни“ кино-морализатор. То се зове напредак тј. прогрес. Неће директно демонизовати Србе као народ (CNN и остале главне медијске куће су увек већи мајстори), али ће суптилније показати да ни у најсветијем, часном делу србства нема доброг ни хвале вредног, осим ако га не поуче они који само 2004-те порушише и попалише преко стотину цркава, манастира, горбаља, хиљаде људи из кућа истераше а неке побише.
Да, и још ово, текст о „Исцељењу“ објављен управо на дан Светог Мученика Харитона Косовског. Не бих то назвао добрим случајем. Свети Мучениче Харитоне моли Бога за нас.
За „Кино“
Да сте којим случајем погледали Јовићев документарни филм „Завештање“, у коме сведоче преживали Срби из „НДХ“, претпостављам да Вам не би на памет пало да овако грубо нападате уваженог режисера за сва зла овог света! Заиста нам није потребна мржња антисрба и антиправославца, довољно се кољемо између себе! Молим Вас убудуће, пре него што кренете, (у) „Кино“, са запаљивим оптужбама, прво сазнајте нешто више о аутору и његовом делу!
@Мирослав Маравић
Погледао сам филм без упознавања биографије аутора. Ту се може замерити да нисам урадио домаћи задатак који би омогућио шири и обухватнији опис моје рецепције филма, али са друге стране, мени није (био) циљ да се бавим аутором ни његовим опусом, него просто да укажем на промашеност филма, наравно у субјективним границама. Нисам гледао „Завештање“, али ако и прихватим подразумевану оцену да се ради о веома квалитетном филму, то никако не мења утисак који је на мене произвело „Исцељење“. Филм је слаб и у крајњој мери, а што је мени важно, је антисрпски, јер оптужује и бичује монаха због греха непраштања, чему је посвећено две трећине филма. Сасвим је површан и неуверљив и трећи део где није монах опростио убици, него је ето добио поуку кроз сан детета па се просветлио као у зен коану. Основно што је одбојно у филму је претенциозно настојање режисера да се Срб натера на праштање. Рекао бих, па доста је више праштања у туђе име. Доста са наивним и недопустивим прихватањем наметнутог осећаја кривице и комплекса инфериорности. Још само да се позову „жене у црном“ па да слика буде потпуна. Хтео бих да верујем да је аутор имао добру намеру и циљ, али филм каже да је промашио, погрешио, то јест огрешио се (оригинално значење греха је управо у промашају). Ко другачије види, нека га хвали и уздиже, а ја му (али не и себи) опраштам своје изгубљено време, а са њим и ружне утиске.
О квалитету филма се може разговарати, свако има своје утиске, али проблем је што сте Ви напали аутора, повезали га сада чак и са женама у црном, само зато што Вам се филм није допао. Моја опаска је везана за то да би требало да, ако Вам се не допада филм, да пишете о филму. А ако хоћете да нападате аутора и повезујете га са мрзитељима Срба и Православља, онда морате мало боље упознати самог аутора и своје тезе доказати још неким примером, јер две ласте не чине пролеће.
Дакле, независно од тога што се Вама филм не свиђа (о укусима се не расправља), потпуно сте промашили са критиком аутора: он јесте искрено православан и трудио се по својим моћима да направи један хришћански филм. Слажем се да није направио ремек-дело, али, пошто је православних филмова, авај, толико мало, зар не треба, у најмању руку, макар да поздравимо пионирски покушај једног аутора, охрабримо га да настави и поправи евентуалне грешке, уместо да га одмах, без доказа, без милости, тучемо директно у главу?
Верујем да су и његове и Ваше намере, „Кино“, најбоље, али потребно је бити само мало опрезнији пре него што се свом жестином на брата излије гнев „праведника“.
@Кино
Оно нѣ умѣ разликовати шиптарско кече од обичног муслиманског ћулафа, али умѣ да се унѣређује по туђем труду, да психологизира и пискара, мо’ш мислит – филмске критике.
Оно нѣ умѣ разликовати ни говор једног Косовца од говора босанског Србина, али умѣ детектирати „нѣнародне елементе“ и с висине поповати о туђем срБству.
Бѣдо људска. Јадно је и срПство и срБство које ће такви, злобни и плиткоумни, виртуелно бранити. Наравно да вас чињеница да сте проваљени у својој убогости никако неће натѣрати да се постидите и покријете ушима – промѣнићете псеудоним и наставити са унѣређивањем јавног простора. Штета је само што више нѣма(?) адресе на коју би уочену „пету колону“, као и ђедови вам, пријављивали, да ваш једини таленат дође до пуног изражаја, па ако вас се сѣте за дан безбѣдности – сѣте.
Ајде, де – хајвана је увѣк било и биће их, али још више поражава чињеница да готово нико нѣје ни запазио колико си се налупетао. Штавише, ако је судити по удѣљеним ти „плусићима“, твоје високоумно лупетање је баш многима по души…
@Гремлин
Није лепо вређати људе због њиховог мишљења о једном филму. Али је лако, мада и кукавички бедно, јер си „јунак“ са виртуелне адресе.
За уредника питање — зар коментар као Гремлинов не нарушава, и то врло простачки, Правила коментарисања?
@Кино
Наравно, Гремлин је бѣдна кукавица, јер је простачки „јунак“ с виртуелне адресе. А „Кино“ је чудо благочашћа и храбрости, које под својим именом и презименом нѣкога назива антисрпским пропагандистом, пореди га са „женама у црном“ и српским злотворима, у чему, дабоме, нѣма ничег уврѣдљивог ни простачког. Посебно је огавно оно ниско, лицемѣрно „молитвено“ обраћање оцу Харитону. Нѣсрѣћо једна. Прво покажи нѣки плод сопственог труда за Косово, па оцѣњуј туђ.
Свој тон гледам да прилагодим саговорнику, а ти пристојнији нѣси заслужио. Према свецу и тропар.
Као што већ рѣкох, колико врѣди твоје „мишљење“ о филму, показао си већ самим тѣм што нѣси укопчао да се у њему говори о односу између једног православног Србина и муслимана, а нѣ Шиптара и Србина, те да се радња нѣ одвија на Косову, већ нѣгдѣ у Босни. Излази да нѣ владаш ни основама језика кинематографије. И умѣсто да се бар покријеш ушима, кад већ нѣ увиђаш да би било пристојно да се извиниш аутору, ти ме још тужакаш уредништву. Дакле, нѣ огрѣших се о тебе ни с оном опаском о доушницима. То је већ дијагноза.
Овѣм завршавам с причом о Јовићевом филму. Очигледно да о њему нѣма с кѣм да се разговара.
@Гремлин
Није ти било доста што си, ***** ***, већ једном упрљао коментаторску секцију СтСт својим уличарским крицима, него се опет јављаш у сличном стилу. Могао си као човек да се извиниш, али то је изгледа ван твог моралног домашаја. Не допушта сирова надувеност провинцијског силеџије **** **** **** .
Не бих те удостојио овог одговора да на најбеднији начин ниси поменуо Мученика Харитона. Шта ти замишљаш о себи, ******** *****, и шта знаш о другим људима (па макар се исти овдe појављивали под псеудонимима) па се усуђујеш да сикћеш таквим увредама и гадостима? Како би било да покушаш да скапираш да је иза псеудонима жив човек, да се не залећеш на њега *** **** ****. Можда сам Радослава знао још за његових искушеничких дана, па ми твоје ругобне речи звуче као адски урлик…
Дакле, срам те и стид било, ако знаш шта је то.
И да завршим са оним што је била тема мог првог јављања, и што би требало да је садржај овог дела комент. секције, да није саботаже неких. Дакле, само детаљ о филму у коме један од протагониста носи белу капу. Да ли је то „ћулаф“ или кече је ирелевантно јер није јасно где се прича одиграва. Може бити Косово и Метохија или Босна. Вероватно да је ту географску дилему режисер намерно оставио неразрешеном. Ја сам узео да је КиМ и тако се према учесницима реферисао. На амбивалентност географије је указано и овде:
https://stanjestvari.com/2015/03/04/%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d1%81%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80-%d0%b6%d0%b8%d0%b2%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%b0-%d0%b4%d1%80%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d1%81%d0%b0/
„…У другом дијелу филма, снимљеном у Јабланици, која би могла да представља и Босну и Метохију, развија се фабула…“.
(Реч је о Јабланици, општина Бољевац, Србија).
@К(л)инац
Мили мој дѣчаче, први плусић ти је од чика-Гремлина. Нѣ зато што си нѣшто паметно рѣкао, већ због онѣх уредничких звѣздица. Чѣм си се тако ражестио, можда за тебе има нѣке наде. Зато кршим своје обѣћање и одговарам – е да би се нѣко можда ипак заинтересовао, па „зезнуо“ и погледао филм, који нѣје лимунада, на какве је просѣчан гледалац навађен. А сад о теми, пошто си опет успѣо да се налупеташ, и, пошто нѣћу користити грубе рѣчи, можда се ипак потрудиш и појачаш лектиру прѣ но што се усудиш да о нѣчем судиш. Дакле, бавим се само с пар колико-толико смислених опаски из друге половине твоје послѣдње поруке, јербо оно прѣтходно нѣје врѣдно коментара.
Једна изрека каже да није будала онај ко свашта чита, већ онај који вѣрује у све што прочита. Упућујеш ме на чланак Александра Живковића (за који заиста нѣсам знао) и дајеш ми чекић да те опет млатнем по челу. Он каже да је прича из филма могла да се догоди и у Босни и у Метохији. Ти, си, мучениче, рѣшио да се радња одвија на Косову, јер, за разлику од Живковића, који Косово нѣје ни поменуо, уопште нѣ разликујеш Косово од Метохије. Особеност Метохије је у томе што је тамо становништво црногорско-херцеговачко порѣклом, па говоре јекавицом, док су на Косову махом староштокавци, који су листом екавци. Дакле, твоја прича о Косову и све што из ње слѣди је чисто лупетање.
Живковић, ваљда стилски, допушта да се радња могла одвијати и у Метохији, али Гремлин се с његовим утиском (он у чланку сам каже да говори о свом доживљају, нѣ пише критику) нѣ слаже. Ни код дѣда, ни код дѣчака, нѣма ни сѣнке нѣчег шиптарског. А по њиховом говору се нѣ може помислити да су из Митровице, Звечана или чак Сѣнице, рѣцимо, нити из Прибоја, већ да су управо из Босне. Ове нијансе инострани гледалац нѣ може запазити, нити су му битне, али за озбиљног домаћег гледаоца су суштинске. За нас нѣје свеједно да ли су дѣда и унук Шиптари или српски муслимани: да ли је рѣч о узурпаторима с којима се морамо рвати, или о иновѣрној сабраћи с којима, хтѣли ми и они или нѣ – морамо живѣти. Доживљај филма је сасвѣм другачији. Дакле – мѣсто радње је овдѣ суштински битно.
Можда су творци филма заиста имали на уму нѣку ширу причу, како Живковић мисли, али ја је у филму нѣ видим. Аутори су очито морали да се сналазе и крпе, да стварају нѣшто помоћу штапа и канапа: погледајте шпицу на крају – захвалност прѣдсѣднику нѣке мѣсне заједнице, мѣштанима, братству манастира… Гдѣ су држава, домаће фирме? Нѣма их. Као што нѣје било ни домаће публике, потом. Аутори су ризик (надам се) повадили на иностраним фестивалима. Пошто смо никаква публика, нѣмамо ни права да се тек тако какимо над таквим подухватом.
Што се мене тиче, главни промашај у филму стаје у двѣ секунде: монах, ако је заиста монах, – неће се молити над молитвеником на саврѣменом језику. Такви молитвеници су створени због мирјана, а нѣ монаха. Или је то снисхођење тупавим српским гледаоцима, нѣспособним укапирати да се монах моли Богородици? Наши учени људи умѣју тако потцѣњивати „просту“ публику. Или је то, пак, један од елемената „постмодерног православља“, које Живковић узгред помиње? Онѣх пар основних молитава што их у филму чујемо из уста монаха нѣсу толики проблем – Сваки Рус ће помислити да су на црквенословенском, јер тако им и звуче, без обзира на два слога вишка. Што све укупно значи да нѣки други боље од нас умѣју цѣнити оно што имамо и оно што… што смо ваљда били.
@Гремлин тј. @експерт за ћулаф и кече и мало шта друго
Ах, да, ипак је он још експерт за многу реч увредљиву и безобразну, али ајде да му се то одбије на хроничну (старачку?) озлобљеност. Немоћ да зајази кипљење своје хипертрофиране самоумишљености га чини да брља и срља у дискусију као у кафанску тучу са маниром хулиганским. Не може се од своје навике отргнути ни за тренутак, па на пример, у блажем последњем јављању, да би рекао како има (против)аргумент, невољник каже – ево чекића да те млатнем у главу! Да кажемо, јесте и духовито. Али чекић (?) кад оно ни ****** (само-цензура), јер се везује за детаље, за које му се мора поновити, као слабом ђаку, да су ирелевантни. Не, закачио се @Гремлин за географију, као чичак на овцу и не пушта :)))
Али, ајде, овде смо на терену психолошком, да га не резилим даље, кад га Господ чува управо таквог, нека му и помогне да се просвети и посвети… е да би прво зауздао злословље.
Да подсетим, тема је филм. И то филм, (како ја видим) слаб и промашен уколико је покушао да проникне у „апсурд монашке вере“. Не, филм није проникао у дубину православне вере јер и сам је неуверљив. Ако ће веру да сведе на редуковану духовност зен-будизма, онда је погодио – монах бива просветљен због сна дечака. Слично као што рекох раније, сажета фабула би могла да прође као (слаб) зен-коан.
Важније (мени) од тога је шири контекст и утисак, за који верујем (тј и знам) да није само мој, да ће Срб монах бити доживљен (нарочито од стране или домаће а неупућене или антисрпске публике) као инфериоран лик кога „у ред доводи“ нико други до „непријатељ“. Јесте, дете, јесте сан, итд, али остаје позиција српске неадекватности и потребе да се Србаљ меље и мења док не опрости крв и смрт свог детета и жене.
Тај образац се уклапа у шире пројекте преумљивања Срба, па напад иде са многих страна изнутра и споља. Теза је да су Срби кривци за распад СФРЈ, за (ч)етничка чишћења, за геноцид над муслиманима, за геноцид над Шиптарима, да лажу о Јасеновцу… То јест није теза, него је стојећа тема пропагандног сатанизирања Срба на Западу од 1991-ве. Тога многи домаћи Србљи нису свесни у довољној мери па им се лампица не упали чак и кад постоји очигледна веза.
Да будем јасан и да поновим (и тако избегнем чекиће Гремлина, макар ови били од перја) никако не кажем и не верујем да је постојала нека скривена или зла намера аутора, али ко не види ову паралелу, ову асоцијацију са пропагандистичким окружењем, слеп је код својих очију јер не схвата где смо у „очима света“. Можете рећи да нас није брига ни за свет ни како нас гледају, али је онда питање чему (коме?) филм, зашто промоције и фестивали? Такође, коме се аутор обраћа? Како је публика шарена идеолошки и културно (дакле умногоме и антисрпска) мора се добро пазити да се идеје и поруке изартикулишу у корисном смеру.
Да се кратко вратим и Гремлиновој географској опсесији. Он каже да „за нас нѣје свеједно да ли су дѣда и унук Шиптари или српски муслимани“ јер први су „узурпатори с којима се морамо рвати“ а други иноверна сабраћа „с којима … морамо живѣти.“ Ево да се сагласим са тим, али режисер није идентификовао недвосмислено о којима је реч тако да место дешавања није од централне важности. Може се рећи, обе варијанте су могуће у филму, и обе су реално присутне на терену.
И још, сцена са молитвеником (од две секунде) је секундарна јер ће то приметити тек понеки црквенословенски зилот, а такви нажалост постају све ређа, да не кажем угрожена, врста. То је већ била тема на СтСт где се видело да је ижџикљао (добре ли звучне речи за ову прилику) свежи коров међу „новоученима“. Како је кренуло нећемо опстати од преучених, али то за неки други пут…
П.С. Иначе, Гремлине, ја сам по добу, како кажеш, клинац/дечак, колико смо обојица Ескими…
П.С.П.С Такође, теби од мене први плусић јер си смањио вербалну профанацију, а и рекао си понешто у вези са филмом што држи воду.