Иван Јовић и Владимир Коларић: Хришћанство и филм

Разговор Ивана Јовића и Владимира Коларића поводом изласка Коларићеве књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017). Црква Василија Острошког, Бежанијска Коса, 14. децембар 2017.

Владимир Коларић: Вечерас овде мање представљамо књигу коју сам написао а више ћу се у разговору са Иваном Јовићем позабавити њеном темом, то јест односом хришћанства и филма. Да је ово што представљам роман, фикција или такозвана имагинативна проза, ја бих рекао да имам задовољство да поред мене седи један од јунака моје књиге, али ово је теоријска књига која говори о филмовима, неким проблемима филма и уметности уопште, из перспективе хришћанства. Шта то значи? Пре свега значи то како филмом и уметношћу можемо да изразимо доживљај света или искуство које бисмо могли назвати хришћанским, односно како ми као уметници, који смо верујући – ако смо то – можемо да изразимо своју веру и своје схватање света, своју слику света кроз уметност или филм. То је био проблем уметности од почетка – како кроз уметност, која увек мора да буде чулна, јер она се служи неким опипљивим формама, она се перципира, прихвата чулима, уметност увек зависи од наше чулне перцепције; даље, она увек мора бити у неком чулном материјалу, и музика је ипак треперење ваздуха, опет нека материја која посредује између нас и доживљаја тог дела – дакле, како кроз материју, кроз чула, нешто видљиво, опипљиво можемо да изразимо нешто што није видљиво, кроз нешто створено нешто што није створено. Како можемо уопште, опет кроз ту једну издвојену ствар, кроз материју и једну створену форму, да изразимо и целину света која је много више од оног што видимо. То је увек био проблем уметности. Већ раније, у старој Грчкој уметност је препозната као подржавање, постоји један термин мимесис, то на грчком значи подржавање, представљање; нешто се подражава, уметност има неки однос према стварности, према свету и подражава га. Како схватамо то подржавање, од тога зависи и наше схватање уметности али и света, оно како ми схватамо свет и шта је за нас свет. У хришћанству то добија једну специфичну конотацију, значење. Од самог почетка у хришћанству се поставља питање да ли слика уопште може да представља религијско искуство, пре свега да ли може да представља Бога. Ми знамо за забрану представљања Бога код Јевреја, у Старом Завету, јер Бог не може да се именује а поготово да се наслика. У Новом Завету је постојала од самог почетка једна недоумица када је то у питању, постојала је потреба да се слика Господ Исус Христос. Због те старозаветне забране сликања лика Божијег, прво је сликан алегоријски, дакле у облику хлебова или рибе или крста. Они су представљали Христа, а лик Христов се углавном није сликао. Пошто је Христ називан Јагњетом Божијим сликано је јагње и оно је представљало Христа. Међутим, врло брзо се код хришћана јавила потреба да сликају његов лик а тек касније је то теолошки оправдано. На чувеном Халкидонском сабору то је дефинисано на нивоу канона – христологија такозвана или учење о Христу – ту је речено једном за свагда, а потврђено после победом над иконоборством, да Христос може да се слика, да Бог може да се слика али искључиво у лику Бога Сина, Исуса Христа, који се овлапотио у телу. Дакле, он може да се слика зато што је историјски постојао у једном тренутку простора и времена, овлапоћен у опипљивом а не сабласном, фантомском људском телу; у потпуном целовитом, људском телу. Ми можемо да сликамо Бога као Христа, као друго лице Свете Тројице, Господа Исуса Христа зато што се он јавио у нашем свету, нашем времену и простору, ми смо могли да га видимо и опипамо. Поставља се и друго питање – шта ми сликамо када сликамо Христа, јер Христос има и људску и божанску природу, да ли ми тиме што сликамо само његову људску природу унижавамо Христа, да ли сликамо заправо њега као представу Бога Оца или целовите Свете Тројице. Постављала су се многа озбиљна питања. То је решено на један изванредан начин, коришћењем философске терминологије античке Грчке, Платона и Аристотела пре свега и неоплатонизма, тако што је речено – ми не сликамо природу божију, природу Господа Исуса Христа, не сликамо ни суштину, дакле то су појмови суштине и природе или усија и фисис, него сликамо његову личност, његов лик који су они именовали као ипостаси, ипостас. Дакле, не персону која може да има значење маске, спољашњег лика, оног што је видљиво него целине личности, једног издвојеног посебног постојања које као такво можемо да прикажемо и можемо да именујемо. Ми не можемо да именујемо и да прикажемо у виду слике суштину нити природу, можемо само да именујемо ону суштину и природу кроз лик, ми именујемо лик који има суштину и природу, али ми именујемо лик или сликамо лик. Дакле, ми сликамо лик Господа Исуса Христа, његов ипостас. То је решено једном за свагда. Самим тим можемо сликати и светитеље Божије, они су људи и ако можемо да сликамо Господа можемо да сликамо и људе. И они се увек сликају према обрасцу иконе Исуса Христа зато што на неки начин сваки светитељ иконизује Господа Исуса Христа; као што је Господ Исус Христос икона Бога Оца, тако је и човек икона Христова. У уметности се онда поставило питање како ту догматску поставку испунити у потпуности, како она може да се одржи са променама стилова, утицаја разних култура па и технолошких промена. У 19. и 20. веку настаје филм, прво фоторафија и затим и филм, и онда постављамо озбиљно питање – фотографија, а посебно филм, који је фотографија у покрету, има двоструку проблем. Кад сликате руком, колико год слика била реалистична ви је сликате у неком материјалу, неком вашом уметничком вештином и тиме преображавате стварност коју видите, јер ја кад сликам некога, макар потпуно верно, свима је јасно да то није та особа, да је то цртеж или слика те особе. Ако фотографишемо ми не видимо то посредовање, ми пресликавамо, и то пресликавамо спољашњи вид стварности само, као да фотографијом не говоримо ништа о стварности него је удвајамо. У једној књизи  оца Сергеја Булгакова, Икона и иконопоштовање, коју је издао Отачник – издавач и моје књиге – каже се да је уметност често била оптуживана за луциферско удвајање стварности: јер, шта ће нам удвајање стварности кад већ имамо стварност саму. Међутим, уметност је на разне начине, укључујући и иконоборство односно иконобранитељство, оправдала себе и своју улогу у нашим животима, у нашем трагању за смислом, нашем постојању у свету. И филм је на нарочити начин оправдавао ту улогу, налазећи неки свој смисао. Од почетака, филм је био одбациван као озбиљна уметност или као уметност која може да сведочи о истини,  или чак да изражава идеје а камоли неке више реалности. Али је истовремено био схваћен као уметност која ипак може или да сведочи, са једне стране, унутрашњи свет човека који не може бити представљив спољним формама или опет да види стварност својом способношћу да је перципира, без нашег посредовања, јер ми увек гледамо стварност кроз призму наших предрасуда или већ формираних ставова, формираних начина на који гледамо стварност. Када нам камера посредује стварност, без обзира што је она усмерена на одређени начин, она пушта самој техници да нам преноси ту реалности и ту нешто може да се појави или не. Са друге стране, од уметности не треба стварати идола, она је само уметност, један дијалог, један говор о стварности, и као што можемо говорити овим нашим говорним језиком о неком искуству, па и духовном и религијском, тако можемо говорити и филмским језиком. Ми знамо да постоји довољан број филмова који су то на неки начин успевали. Овде је са мном Иван Јовић који је направио филм Исцељење, који јесте филм који бисмо могли назвати ако не хришћанским, јер неки се не слажу да уопште филм треба звати хришћанским или не, у сваком случају филмом који је успео да изрази одређена религијска осећања и религијско искуство пре свега, али и да тематизује врло експлицитно живот хришћана стављајући монаха и његово духовно искуство у свој фокус, дакле одређујући априори то духовно искуство у формату хришћанског поимања света.

Владимир Коларић

Иване, да ли можеш да нам кажеш да ли постоје филмови који су на тебе утицали? Ти ниси имао претходно филмско образовање, па ме занима да ли постоје филмови који су одредили твој приступ овој теми и овом филму, који су ти на неки начин пружили одређена средства да изразиш оно што си желео?

Иван Јовић: То је код мене мало блесаво, јер ти филмови које сам ја волео немају везе са оним што сам ја направио, попут Било једном у Америци, али пре свега Тарковски се у једном тренутку појавио, ако је то правац у којем размишљамо. Он се појавио врло чудно и необично, нешто што нисам умео одмах из прве да схватим, терало ме да размишљам. Прво се ту појавио Рубљов, како то обично и иде код Тарковског, прво сам огледао Рубљова а онда Носталгију, па онда Огледало или Сталкер, нисам сад сигуран, али то је једини опус редитељски који сам ја некако обухватио. Пре тога су све били неки филмови          који су били некако носталгични у некој својој основи. Сећам се да је на мене јако утицао филм Идемо даље, са Драганом Николићем где је он учитељ, и ја сам више научио из тог филма него целе педагошке академије. Тако да су мени тада филмови били нека врста едукативног средства, мене је јако мало школа учила те неке ствари. Када сам дошао до тога да правим Исцељење, мени је заправо најмање у глави био филм, био је Тарковски, нешто мало Параџанов- Боја нара и Сенке заборављених предака – то држим у глави, да могу одмах да сетим, све остало бих мора да вртим још; али на прву лопту кад дођеш код психијатра па онда анализира прву твоју мисао, то је заиста био Тарковски и негде иза Параџанов, не могу да се сетим да је било ко други естетски утицао на мене када сам ушао у стварање Исцељења. Јако пуно литературе је утицало на стварање Исцељења, на пример да је то био Томас Ман, Достојевски тако и тако, Чехов рецимо и Чингиз Ајтматов, он ми је дао правац и усмерио како би то требало да изгледа. Онда су се појавиле и књиге које су ми указале како то не треба да изгледа и у томе шта волим а шта не волим је почела да се изграђује естетика Исцељења. Ипак, све ово што причам је моје довијање да изгледам као да сам имао неки посебан концепт, али сам заправо највише инстиктивно то урадио и највише сам то урадио из осећаја и потребе, скуп свих тих чуда,  јер то је као кад почнеш да препричаваш сан: па био сам у Максију па ме је возио патријарх Павле па је дошао неко, заправо читав један конгломерат блесавости која се ту догоди, па ти то сад тумачи. Тако бих ја могао да испричам како сам стварао Исцељење и ту би се стварно нашло од Максија преко патријарха па Томаса Мана па одређених мојих бивших љубави и тако даље, и то кад испричаш, хајде то тумачи. Најискреније би било да ја стварно нисам имао ништа то у глави кад сам то радио, то је било негде изван мене, водила ме је страшна жеља и потреба и велика љубав да се то догоди са тим људима, у том тренутку, на том месту, и имао сам некако потребу за тим, ништа друго није постојало. То ти је као кад ти се рађа дете, па ти не читаш нешто књиге о томе како дојити, које кашице да узмеш, коју си комшиницу питао за искуство, вероватно си то нешто радио али у том тренутку кад узимаш дете ти имаш само то дете и то ти се не догађа у глави на неком нивоу концепта него та љубав једноставно потисне то искуство у други план и ти само летиш, јер ми смо тамо радили по 19 сати, батерије нису могле да се напуне колико смо ми брзо тамо радили, није било паузе, не дана него ни сата паузе, јер смо имали опрему 15 дана након чега смо морали да вратимо и то је скупо јако, и ако случајно нешто догодило онда не би био снимљен добар део филма.

Владимир Коларић: Иваново сведочење говори једну ствар, а то је да не треба нарочито мистификовати уметност. У антици је уметност имала исту реч као занат, она је почивала на нечему што се звало поиесис, дакле грађење, прављење, готовљење. тако да ви практично следите извесна правила, начин грађења нечега што треба да буде лепо, треба да има неки облик. Са друге стране, ми увек изражавамо нешто, неки порив постоји, неко искуство, нека љубав али је она увек изражена као и у неком језику, као кад ми покушавамо својим језиком неке врло често тешко опипљиве, замисливе ствари да представимо – ми имамо проблем нека своја искуства и доживљаје представимо некоме, чак и врло блиском човеку, нашим говорним језиком; јако је тешко, увек постоји разлика између онога што смо осетили, доживели и искусили и онога што можемо некоме да пренесемо. Увек остаје неки остатак који не можемо, можда можемо на неком инстиктивном нивоу, на нивоу интуиције или нечега што можда и то превазилази, и превазилази наше људске снаге, али у сваком случају имамо проблем да то пренесемо. Свака уметност је неки језик, и Иван је опет без обзира на тај порив који је имао, морао да испољи у некој форми, да ипак научи како се филм прави, да научи неку врсту заната а не само како се укључује и искључује камера, него како се ипак филм прави да би се изградили ликови, испричала прича, радило са глумцима и тако даље. Тај филм неминовно почива на одређеним, прилично увреженим поступцима. Помињао је Тарковског, који је кодификован, постао је нека врста правила, препознатљивог код нечег што сматрамо хришћанским филмом. У третману ликова и приче видимо да његов филм Исцељење почива на неким наративним обрасцима житија или житијиних легенди, житија светитеља или стараца; имамо многе анегдоте које су директно пренете из житијних текстова. Друго, начин представљања је исто врло карактеристичан у тишинама, оним продуженим кадровима и тако даље, писао сам у томе у књизи. Који би на неки начин требало да сугеришу одређене духовне догађаје и неко растерећење од спољашње интеракције, која би надраживала чула и подстицала страсти  код нас. Дакле, једна уметност која је мирнија, аскетскија и која може да нам отвори за неку другу врсту искустава. Исто је говорио једну ствар, врло важну а која се тицала иконописа – да никада личност уметника не може бити независна од онога што ствара. Вјачеслав Иванов, један велики руски философ са почетка 20. века, из оног периода Сребрног века када је живео и Берђајев и остали, каже да уметност није усхођење; ви не усходите преко уметности, него је нисхођење, ви се успете на одређену духовну висину и онда одатле стварате, уобличавате у некој форми, материји, своју уметност. А то је већ повезано и са оним да је сваки уметник и ствралац на неки начин потенцијални проводник одређених енергија Духа Светога и стваралачких енергија, где се састварава Господу. Тако да ми увек и кад стварамо не знамо довољно заправо колику ми ту улогу играмо. У филму постоји, а то ће и бити следеће питање Ивану, једна незгодна ствар, јер ми можемо да пишемо кад смо писци па чак и редитељи и сликари, да оправдамо себе и своју дистанцу према делу и кажемо – нисмо савршени људи али покушавамо да себе прочистимо кроз то дело, кроз то стварање или да макар изразимо неко своје виђење, да уђемо у дијалог и да изложимо нека своја виђења света, али са глумцем је то јако велики проблем. Позориште је било осуђивано од раних Светих отаца, јер је позориште у том времену било везано за ритуал, за паганске представе. Позориште је често било место подстицања страсти, дошло је и до декаденције огромне, чак су и убијани људи уживо на неким представама, робови, убијани су и хришћани, прогањани у време нечега што се сматрало позоришним представама. Занат глумца је био озлоглашен из више разлога и конкретно, сматрало се да глумац својим телом целокупним подражава реалност, глуми, он не контролише свој израз, као да је обузет неким вишим силама, као да је пасиван а не активан стваралац. То је било подозрење према уметнику и питање је како може један уметник, као несавршен човек, грешан, да на неки начин глуми Христа или неког светитеља.

Иван Јовић

Сад је овде питање како ми у филму – а постоји разлика између филма и позоришта, и што се тиче глумца али и у овом контексту – како ми можемо да доведемо глумца да он може да изрази одређена религијска искуства или осећања, на који начин се ради са њим, на који начин се он представља у филму да би служио оној сврси о којој ми вечерас говоримо- Да видимо шта о томе мисли Иван и какво је његово искуство, то је најбитније, он је то радио а не ми који причамо о томе…

Иван Јовић: Да, ово је већ лакше питање. Прво је што је тај избор глумаца врло битан, да нађеш човека то ти је као кад правиш кућу па нађеш добру греду која ће то да држи, мораш да познајеш тај материјал којим ћеш да радиш, колико цола има одређена цев, ако ћеш да изолујеш кућу дебљину стиродура и тако даље. Тако ти је и са овим, мораш да знаш отприлике шта ће тој кући да прија и како то треба да изгледа. Прва ствар коју сам схватио кад сам почео да радим је да је сценска уметност литургична, да има све елементе литургије, као што је саборност, свештеник који осликава Христа, ђакони, деца која излазе… Онда сам имао доживај да иконостас и филм имају неку сличност јер као што кроз иконостас кроз видљиво улазимо у невидљиво тако се негде дешава и са филмом. Онда сам имао доживљај о томе шта ћемо ми радити тим филмом, а то јесте да ћемо сакупљати светлост. Каква год она била, она мора бити светлост и она ће бити концентрована у некој траци или на нечему, и онда се она таква кроз овај пројектор баца на одређену белину и ту се отвара тај свет који смо ми сакупили. И онда је тешко гледати у ту светлост и тај однос сакупљања те светлости одређује и глумца и оног који снима и заправо целу екипу, али глумац и директор фотографије су главни сакупљачи светлости. Они морају, а то је оно што сам ја са њима прво рашчистио на почетку, је то да нема глуме, то ми је било основно да применимо јер морамо да сведочимо, не можемо да глумимо јер глума у својој основи носи неку врсту лажи, како бих рекао, долази споља, није део нас. Морамо да пронађемо ту истину у себи како би посведочили да смо ми то. Знате већ како већ иде код редитеља, глумац очекује да му кажеш где да стави руку, где да погледа а ја му причам да сведочи, мало ти буде незгодно, апстрактно али срећом имао сам паметне глумце, што није увек случај, без жеље да увредим. То је такав свет који је једноставно научио да буде екстравагатан, има ту своју меру, добићу овације шта год да урадим у било ком позоришту. Ја још нисам био ни на једној представи, ма каква да је била, да је била и најблесавија, а да нису добили овације и да ниси изашли бар четири пута    на бис. Такав човек једноставно нема потребу да буде добар јер шта год да уради он ће да добије 1000 евра, седи тамо, дође, дају му текст пред снимање, нешто прочита и уради, да ли се зове овако или онако али његово име одради за њега и то је; али видиш да то неће тако ићи и код мене је то преломило кад сам ја њима рекао да они морају свој лик да исповеде, да су они заправо свештеници у тој литургији, основи сценске уметности и да ту нема варања, нема глуме, мораш да будеш истинит и ти и твој лик. Прво мораш да будеш личност да би постао лик, односно да би пронашао тај лик, и ми смо ишли од личности ка лику а кад пронађеш тај лик онда мораш да га исповедиш, да га заволиш, разумеш, покријеш га епитрахиљом и ако играш Хитлера онда ти је мало незгодно али мораш и њега да волиш, да га исповедиш, шта да радиш… Срећом, ја нисам имао ту прилику да исповедају Хитлера али јесу исповедали своје ликове. Врло важно је да је током снимања било врло драматичних, унутрашњих тренутака за глумца Јову Максића јер ми смо ушли у његов лик тако што он у једном тренутку у филму отвара Јеванђеље а ту су се налазе фотографије његове жене и његовог детета. Док је он у њих гледао ја сам захтевао да не буде никаквих звукова, и иначе на снимању, што значи нема агрегата пре свега и све је било у свећама и пламену и апсолутној тишини која је морала да траје, чак и после оног „стоп“ нико други није могао да прича осим ја шапатом са Јовом или Паблом Живановићем, директором фотографије. Договор целе екипе био је да се тишина мора чувати јер ако одеш на врх неког брда и онда направиш тамо буку, онда тако можеш да снимаш и у Кнез Михаиловој улици. Тај концентрат тишине и та атмосфера је заправо помагала глумцу да исповеди свој лик јер ни служба се не врши у галами, осим причешћа. У принципу, мора да буде тишина и та тишина је помогла прво Јови, а онда и Радовану Миљанићу који је имао своје искуство болести, да пронађу све то и сада да не улазим са малим Немањом Јеремићем како је то ишло. И сада кад постављам нови филм и када постављам нову представу ја се заправо увек ослањам на то да ми служимо, да је то једна врста литургије и да је свако ко уђе на то јесте једна врста свештонослужитеља, службеника. И ми нисмо ту посебно битни, поготово у Србији, јер овде може да се буде не без позоришта него на пример пекаре, коме требају књиге и све то. Кад све то сагледаш – ми нисмо вода, ми не продајемо нешто што је битно, па није ни било позоришта доста дуго у Србији јер кад је тек дошао Јоаким Вујић и тако даље… И ја сам зато њима морао да кажем да ми дајемо људима смисао, јер ми смо попут пудлица, каранфила зато што кад ниси дога која чува ти си ту онда да мало улепшаш балкон и да живот постане лепши са тобом и да има мало више смисла. Ако не дамо људима смисао ми онда не треба ни да радимо ништа јер је то онда као они керићи који лају на гуму камиончине од две тоне, тако ми сад изгледамо, потпуно бесмислено. Да бисмо имали пуноту онога што радимо ја сам направио нешто што зовемо литургијска сцена и то сакупљање светлости, прожимање нетварне светлости. Има један део где сам поставио то питање – да ли сунце има своју светлост јер је месец нема, он је прима од сунца и емитује ка земљи, и ту сам поставио ту теорију у неком разговору – шта ако је сунце нека лопта, кугла која сакупља нетварне честице светлости из космоса и онда сабира ту светлост која није сунчева светлост јер прво је био дан кад је створен свет, па се онда појавила сунце што значи да светлост већ постоји? И ако та светлост улази у нас – јер без светлости нема нас, нема боје, нема ничега, пипамо се само – када та светлост улази у нас она се преображава у нешто што сам назвао музиком, ритмом који ми треба да пренесемо на сцени, то ослушкивање ритмова. То колико те нетварне светлости узмемо толико је богат наш музички садржај, толико ми имамо нота више у себи да одсвирамо на сцени. Наравно да ово треба да слегне мало и лако се схвати и дође до тога како треба да помери руку и где стане, дође се до мизансцене то крене само од себе, јер кад почне човек да ослушкује свој унутрашњи ритам, када се ослободи стега глуме он почиње да буде личност која сведочи, и онда му не требаш ту много, ми смо му само друштво у томе, у његовом сведочењу.

Владимир Коларић: Добро је што се ово снима јер смо имали прилике да чујемо једно аутентично исповедање и схватање уметности које је опет на трагу оног најсуптилнијег истраживања уметности уопште у цивилизацији, у нашем цивилизацијском кругу, да не идемо ван овог нашег круга који полази од антике и Блиског Истока. Отац Павле Флоренски – ових дана се навршила осамдесета годишњица његовог убиства у совјетском логору – назвао је храм синтезом уметности а иконостас исто једним примером, он није помињао филм као иконостас али је заправо иконостас поставио као једну од парадигми уметности. Чувена је његова књига о икони – једна од оних које се морају прочитати – говори о томе. Такође, тај круг руских мислилаца са почетка века, такозвани Сребрни век руске мисли, говорио је о религијском смислу уметности, о томе да уметност има смисао, али нема сопствени смисао већ је њен смисао религијски. То је доста слично овоме што је Иван говорио, а да не спомињемо да ово што је он говорио има доста платонистичке или врло директно питагорејске увиде, готово од речи до речи, при томе не мислим да је он то препричавао или плагирао, већ то говори да се умови дотичу и да се некакви обрасци некада преносе свесним или несвесним, оваквим или онаквим путевима. То је јако важно, а пошто смо овде у храму исто сведочи једну врло занимљиву ствар – то је да је за уметнике некако, поготово у последње време, од те неопатристике, те патристичке обнове где је вероватно Григорије Палама најважнији – сад смо слушали о нествореним енергијама и о светлости – од свих отаца се Григорије Палама највише примио код уметника у покушају да изразе оно чиме се баве. Ово искуство опет говори да Иван Јовић вероватно имао увиде који су заиста најсуптилнији у историји филма, што не значи да је он редитељ на нивоу тих редитеља, али имају ту исту интуицију о светлости. Та интуиција и та потреба редитеља који се баве оваквим питањима да не користе професионалне глумце него аматере        је врло препознатљива. У генијалном филму о Јованки Орлеанки, од оних који се морају погледати, редитеља Карла Теодора Драјера, имамо Марију Фалконети у једној од највећих улога филмских икада, а она је била конобарица, никада се није појавила у филму пре тога. Велики хришћански редитељ, један од највећих, можда и највећи, Робер Бресон је користио готово искључиво, нарочито у познијим филмовима, глумце аматере, непрофесионалне глумце. И каснији редитељи су то радили, готово по правилу. Код самог Тарковског кога неминовно помињемо, хтели то или не, карактеристично је да за његов први целовечерњи филм, Иваново детињство, за главну улогу, која је била фасцинантна, узео дечака коме је то била прва улога, касније заиста славног совјетског глумца Николаја Бурљајева, кажем совјетског јер је престао да ради рано као глумац, још док је постојао Совјетски Савез, а касније је почео да се бави нажалост политиком у разним видовима. Тарковски је открио једног великог глумца у њему још као дечаку, дакле као некоме ко није био до тада обележен некаквим другим искуством, глумачким и уметничким. То ме сад подсећа на Платовов дијалог Ијон, где он каже да онај ко тумачи уметност заправо то не ради на основу заната, неког знања или заната, него на основу божанског откровења јер њему Бог говори како треба да разуме оно што говори. То су интуиције које потичу од тада. Није џаба код нас велики Жарко Видовић, покојни, говорио веома сличне ствари овима које говори сада Иван Јовић. Дакле, недавно преминули Жарко Видовић, највећи хришћански философ српски, после владике Николаја, наслутио је многе од ових ствари на један супериоран начин а то је тема за себе, треба једно вече овако и многа друга посветити само Жарку Видовићу и његовом схватању уметности.

Постоји једна контроверза у овој причи коју је Иван рекао и која би могла да занима све нас: када кажемо да је глума исповест, да глумац треба да дође у ситуацију исповести, имамо једну контоверзу – у чије име глумац говори, у чије име глумац исповеда? Он глуми лик, он је приватна личност која се зове на пример Јово Максић, а глуми неименованог, безименог, у филму безименог у сваком случају, а у свету дела именованог монаха. Ми знамо да када се исповедамо или причешћујемо прво кажемо своје име, то је и довољно да кажемо, оно остало не говоримо, оно остало је неизрециво а оно што се од нас тражи да кажемо то је име. Ту је онај идентитет, истост између слике и речи, иконе и речи, иконе и логоса, јединство иконе и речи. Христос је онај који се може именовати, јер има име, и онај који се може насликати. Овде се између тога помиње неко ко изводи лик – у чије име он говори, како доводимо то да нечије аутентично, можда приватно искуство прихватимо као аутентично искуство лика а да при томе то има некакву улогу у нашим животима? И друго, ако говоримо о светлости, оно што је занимњиво је где иде светлост, да ли иде ка нама или да ли неки други свет, како то каже Јоргос Кордис, велики савремени иконописац, продире у нашу реалност кроз икону. Или можда, на неки начин, ми продиремо у неки други свет неким спознајним начинима, интуицијама или како већ, или пак пуштамо неке друге енергије да када продру у наш свет, као кроз неки прозор, у наш простор стварност, у нашу историју, наше временито постојање, тада улази оно што је вечно, што је нестворено, оно што нас застрашује и како каже митрополит Антоније Блум, оно нешто што чини да се при сусрету са тим осећамо као са тигром у кавезу, осећамо да је то нешто што нас превазилази као нестворено… Дакле парадокс лика и личности. Иване?

Иван Јовић: Да, то јесте највеће питање јер сам и ја схватио да све ово што радим мора да добије неки облик, концепт, и почео да стављам то у нешто што може да испадне књига која за сад има радни наслов Скупљачи светлости и која заправо говори о целом процесу уласка те нетворене светлости која се налази у самом тексту и где заправо исисаваш ту светлост коју писац ту ставља, јер постоји светлост у јеванђељима, у речима светитеља, у свему што се ствара, у сваком детету које се роди постоји потенцијални светитељ и све има душу – у то се поставља тај тренутак када се светлост претвара у музику, музика се претвара у ритам, ритам у окрет а тај покрет осликава свет који је у теби. Истини за вољу, ту се догоди та врста биполарности између личности и лика, и то није нимало једноставно, уопште у уметности се догађа биполарност јер оно што каже Достојевски не мора да каже Достојевски него његов лик. Причам како се то дели јер кад уђемо у тај простор уметности са разлогом се каже да је то опасан простор и да ту треба водити рачуна. Ја сам завршио и дефектологију и радио као терапеут и много пута видео људе са сцене који би требало да потраже савет од неких људи зато што то заиста мрви унутрашњи свет човека ако је неопрезан, ако олако улази у све то, његова психа, морал и етика се помеша и направи конфузију у човеку. Личност заправо познаје свој лик онолико добро колико свештеник познаје свог исповедника. Њих двојица у једном тајанству, у једној светој тајни стварања, и не мора цела црква да зна како се зове човек који се исповеда али мора да зна свештеник који га покрије епитрахиљом. Тако да ми не морамо да знамо како се глумац Јово зове у филму, односно лик, али Јово га је знао, његово име и презиме, Јово је знао све о њему боље него сви ми остали, боље него Моња Јовић, писац сценарија. Он је са њим имао то тајанствено, ја сам лик довео до цркве а Јово га је преузео у цркви, како бих то рекао. Моје је било да га препустим. Моња га је направила као лик, уденула у његов живот и те светлосне ствари, ја сам га обрадио и прегледао и рекао да мислим да ће ћеш ти бити најбољи свештеник овом лику, овде говорим о Јови Максићу и лику монаха у филму Исцељење. Онда сам препустио њих двојицу заједно и оно што је најважније ту, од изузетне важности за мој рад бар – мора да постоји време које проведе лик и личност заједно. Ми смо филм радили годину дана. То је као кад спустиш шећер у воду, он мора да проведе ту неко време да би се растопио и у томе сам ја само нека кашичица која то промеша, да евентуално убрза тај процес. Ти на крају исто видиш воду али ћеш знати да је то шећерна водица тек кад је пробаш, кад буде на филму, односно кад се процес заврши. У процесу стварања морамо да дамо шећеру времена да се истопи, као што морамо да дамо лику време да се утопи у личност, да се лик и личност сједине. Да би глумац могао да посведочи нешто и да би он заиста био аутентичан – то заиста јесте лакше код натуршчика и то сад кад радим на новом филму често видим, многи редитељи су ту брљали јер кад дође глумац онда свакаквих модела ту има и док се све то рашчисти има прилично посла, па и проблема, а да је код натуршчика лакше сам видео и кад сам радио са дечаком из филма Исцељење, Немањом Јеремићем из Зворника, са којим је радио претходно неки његов учитељ глуме – но да се вратим на тај тренутак када долазим у контакт са глумцем, и што је најважније јер ја доживљавам да је филм у принципу глума, тачније слика плус глума, мада душу и ритам донесе глумац, тај тренутак је оно кад треба да га убедим да буде свој, да буде личност. Сад, човек тражи слободу али и слобода тражи човека, он мора да дорасте до зрелости слободе јер чим дође глумац он хоће неку слободу, типа немој да ми говориш како, пусти ја ћу сам, што није проблем, али то тражи и дете од четири године али ће после да погине на улици. Мора да се дорасте до те слободе и говорити некоме ко је велики глумац, коме су већ сви рекли да је сјајан, окружен ловорикама, заправо је говорити му да он и ми сами нисмо дошли до тог процеса, да сви морамо да се променимо. Кад смо радили филм Завештање, ја сам рекао целој екипи – ако нас овај процес не доведе да се сви променимо, нисмо ништа урадили. И сваки филм мора да нас доведе дотле да ми нисмо више исти људи, морамо да будемо бољи људи јер ако ми не постанемо бољи како ће постати они који гледају. Ако то нема ту идеју, која можда јесте клиначка али ја у њу верујем, да ми ту мењамо неки свет, пре свега наш свет, свет моје породице, пријатеља, ових људи који нас слушају, можда оду донекле промењени одавде, онда смо им ставили нешто у руке а сад шта ће они са тим да раде то је њихово, али ми треба да им кажемо да то што имају у рукама вреди нешто. Онда покушавам да људе са којима радим наговорим да се сви заједно пременимо у том процесу. У том процесу промене они мењају мене и ја мењам њих, и у том процесу саборности, у тој једној заједници која може само сценска уметност да ти да, јер кад пишеш онда си соло, писац је неки аскета а ми смо у општежићу. Писац има неки виши духовни ниво кад пише, неки доживљај самоће, борбе са духовима а овде бар можеш кад ти загусти да позовеш неког, да поразговараш и да заједнички нађете неки пут. Говорим ово јер сам и писац и редитељ уједно, па сам могао да поредим те две ствари. Оног тренутка кад глумац осети да је он службеник – ми сад у новом филму имамо ликове службеника, да не дужим – али глумац заправо служи и он је чиновник и он служи тим људима који су дошли ту, на тој сцени он је на служби. Ја сам на служби, он је на служби, и тада почињемо да спуштамо свој его који су нам ти аплаузи, и те овације и ти натписи у новинама и насловне стране подигли, који су учинили све да смо будемо мало глупљи (и то сам стварно осетио јер кад почну да те хвале временом ти стварно отупи оштрица уметности и што си већа звезда све си глупљи, окошташ, не можеш да се помериш, рекли су ти да си добар и ти идеш ту где си добар, као кад дете почне да псује а сви около се смеју, после не можеш да га избациш из тога да псовка није баш најпожељнија). Кажем ово на фону свих оних људи који су тражили натуршчике јер он је срећан што је уопште ту, и он ће да служи па ће да се распадне на тој сцени а глумац баш и не мора, осећа да не мора, али кад кренемо одатле морамо да осетимо да смо ту по неком позиву. То је оно што покушавам да кажем људима и зашто сам ја претходно био учитељ па и писао, а то је да мораш да добро чујеш шта се догађа у теби. И кад чујеш тај позив то ти је као наређење, ти мораш да салутираш, ти добијеш задатак и на тај задатак мораш да одговориш. И тај задатак је исти за мене и за оног аутолимара јер кад би тај аутолимар који поправља кола имао осећај да ће се у тим колима Христос да се вози, он би онда вероватно био бољи лимар. Мојим глумцима кажем можда ће у публици седети Христос, хајде да не изађе на пола филма, да му не буде досадно, пробај да некако осети да смо његови. И без обзира да ли су верујући или не, они осећају шта им причам – да то што радимо мора да буде у вечности или џабе радимо јер у супротном има толико других ствари које бисмо могли да радимо, и корисније је и сврсисходније него да ту читамо неке текстове и кревељимо се. Да то не било тако, онда онај пекар који прави кифле треба да мисли да ће и ту кифлу јести неки Христос, и да било ко други ко ради било шта друго има тај доживљај да заправо служи Христу и да њему даје то, и тада настаје тај тренутак озбиљности. Сад морамо другачије, и ту долази до раздоделнице, до црте – потпуно ме не интересује Глорија, где си сликао јер вероватно не интересује ни Христа много, јер он ће да изађе са представе ако не ваља, можда неће али неће бити еуфоричан као ови остали који су гледали, али ту морамо да пресечемо. Мала анегдота – Иван Босиљчић ми је у подели за следећи филм, он ми се јавио после Исцељења сав одушевљен, са осећајем као да је ишао на службу сваки пут кад га је погледао, три пута, и одемо ми у позориште да преговарамо о некој представи и у причи ја кажем: „Немој ти ту сад много да се цимаш, кад сам направио од своје жене сценаристу направићу и од тебе глумца“… Е, кад је то преживео, рекао сам имаш улогу а преживео је заиста хришћански, он је дубоко верујући човек и знао је прво моју добру намеру а знао је и да мора да прогута ту неку пилулу која је некад лековита. Да се разумемо, гутам и ја њихове пилуле, да не испадне да ја сад делим пацке, али кад се прогута та пилула онда заиста почиње да се та сујета раствара и онда се сретнеш са гомилом анонимуса који су само нешто весели, јер ти стигнеш из Москве као главни лик и глумац у некој њиховој серији на ту нашу пробу где осетиш радост игре, а то ми је и он сам рекао, јер ми смо стварно инфатилни ту, враћаш се у тај период чедности, детињства. Ако не успемо да ту радост коју нам је Христос дао, то је молитвена радост, нас је Бог погледао да то можемо да радимо, да не морамо да будемо на Бранковом мосту да варимо, него можемо да се играмо и та радост коју је он осетио на нашим пробама је схватио као суштину доласка до Христа. А кад дођеш до њега, онда не треба много памети, ту се треба само пустити, бити свој, у том смислу бити личност, такав си какав си – ти волиш да рецитујеш за 8. март, Јово је поповски син, он опет ради друге ствари, иде са својим оцем кад нема ко па пева са њим кад свети водицу, глумица Анђела Поповић се убија са новогодишњим представама по школама, али то је тако и кад прихватиш ти си онда личност и та личност сад стоји пред Христом и кажемо „Боже, помози нешто, види шта ћеш са нама, ми смо ту да ти служимо и догоди се филм“… Заиста се догоди чудо, и заиста се пременимо, није једноставно али није ни претерана мистика, можда се догоди и неком другом, на фолклору или слично. То је прича о лику и личности у којој ти мораш да превазиђеш биполарност, да не полудиш и постанеш шизофрен, а опет да не буде да се стално брани од те шизофреније и тих ликова и постане стално исти па онда гледаш глумца Кичића и у Лудој ноћи и У сенкама над Балканом и не знаш кад се једно завршило а друго почело… Тај неки део у коме се превазилази биполарност тако што човек једноставно уђе у тајанство односа, то је тајна љубави, а то је увек помало анархично, љубав се увек по мало не да, и то је добро за уметност, то је добро за филм, та анархична љубав која има ту динамику и препирки и оговарања и свега помало, али ако имаш то уливање у Христа онда је то у реду, средиће се. Ако тога нема онда је опасно, онда ништа не буде на крају крајева, не буде ни филм ни представа. то јес’ буде неко дружење, попијемо кафу, правимо се паметни. У принципу, хришћански филм није исто што и православни филм, то је јако важно да се зна, ја га делим јер има много хришћанских филмова, сваки филм је у сукобу добра и зла, од трилера, драме, увек је ту неки сукоб добра и зла, а сад како код се они отелотворили, да ли је неки лош убио неког па га добар јури или је нека свекрва лоша па се пате њих две и седе и ћуте у некој драми, то је питање одабира теме али у принципу све је исто, сукоб добра и зла. Оно што је једина разлика између хришћанског и православног филма јесте у естетици, као и између католичке и православне иконе, имате и Богородицу и Христа и крст, само је у слици и стилу, заправо у духу, разлика. Ми немамо много православних филмова, оних који су у духу и слици православни. Сад сам недавно био на Московском фестивалу са Завештањем, и сакупили су се ту браћа Руси, како већ они имају ту ароганцију империјалну, Михалков и то све… И догађа се тај тренутак кад ми причамо о православном филму и о томе како сам видео Завештање и тада сам им рекао нешто по мени веома важно, што се можда њима и није свидело, али су ме схватили озбиљно, а то је да руска култура у приличној кризи, с обзиром на оно што ми гледамо и читамо јер то делује као премотавање касете на 19. век и као да немају више много идеја, и да је та ратна идеологија који они сад имају је утицала на њих, да Руси мало хватају на ту стару славу и да ће та реч која ће доћи доћи из Србије.

Тако сам и мислио, и био сам потпуно уверен у то да су се завртели и заиграли, више ниси светска сила него регионална, затворили су се, нема их на фестивалима, немају утицаја, нема тог калибра више, писаца и слично. Вероватно се неће многи сложити са мном, али то је мој доживљај, вероватно није ни најпаметнији али ја сам заправо рекао да добро слушају шта ће Србија да каже и да ће та реч која буде дошла од нас бити онолико снажна колико они буду могли да је подрже. Мислим да не треба да се замлаћују са Косовом, као да је Косово један беџ који може да стоји на реверу православних и да је Косово нешто што још нигде није ни испричано ни опевано ни исказано, а да Руси тако добро инстиктивно осећају снагу Косова, и снагу тих бомби које су пале на нас, као и да ће ти мртви испод бомби тек да пропевају. Њихови мртви су пропевали и певају и сад, руски, и има их свуда, и на парадама и на споменицима, њихова култура сећања је изузетно велика, јасна и за свако поштовање. Наша тек долази. То што имамо Цркву какву имамо и што често не знамо какву је имамо, то значи да ће доћи време кад ћемо је упознати, и мислим да ће свет добити реч баш од Косова, баш из Србије и баш ће Руси морати да је чују. И кад је чују, онда ће бити одговорни за то што чују, не могу више онда да нас држе као малог брата негде у ћошку. Мораће мало да схвате да тај слинави брат има свашта да каже. То ти је као дворска луда негде на тим великим дворовима – из њега увек проговори нека тајанствено пророчка реч јер ти пророци никада нису били сасвим нормални, од апостола на овамо они нису били социјално прихваћени. Мислим да Руси не треба да се играју са тим и да мисле да то што смо ми такви какви јесмо и што шаљемо те наше емисаре тамо по Русији па нам се смеју кад кисну и стављају оне кесе на главе на паради – то није Србија, има још много тога да се каже. И мислим да су ме схватили. До тога се дошло јер сам тешко објашњавао филм Завештање и врло сам се мучио са тим. Да бисте имали доживљај тога како то изгледа објаснићу вам – простор где су редитељи и новинари је заправо нека драгуљарница и ту поред поред сваког драгуља стоји човек са пиштољем и довозе нас и одвозе у мерцедесу а ми немамо пара за кафу у том хотелу… Ту Руси заправо демонстирају силу. Поред тога наш филм се приказивао кад је била прослава напада Хитлерове Немачке на Москву, Путин је ту нешто страшно покисао на паради и вртело се на мрежама. Било им је чудно како наши јунаци филма 70 година нису причали о логорима, не разумеју они пуно Србе и Хрвате, па сам морао да им објашњавам и ту је кликнуло – рекао сам им да не морају уопште да слушају, да није прича у информацијама већ да је суштина филма Завештање у доживљају, и да смо намерно сликали само њихова лица да би то била једна врста фрескописа, онај где су ктитори и ратници јер сам хтео по том моделу да направим да свако од њих носи нешто пред Бога, као што у ктиторској композицији неко носи књигу или је неко ратник. Исто тако су моји сведоци, јунаци Завештања, имали ту врсту православног у себи. То сам хтео да им објасним и замолио сам их да осете доживљај тог иконостаса, да не причамо пред њима, да није ни важно зашто нисмо причали 70 година. И очито је да се не разумемо или се тешко разумемо. И у том тренутку и тој тишини сам схватио и Русију, схватио сам да Русију заправо не можеш ни разумети већ да само можеш да верујеш у њу, исто као и у те ликове тада, у то да они нас могу само да осете а не могу да објасне. То је била суштина оног односа који смо тада имали и тај тренутак када одговорност, а сад се враћам на онај почетак и одговорност између лика и личности – ту се лик и личност исповедају и налазе у једној тачки која се зове одговорност пред Богом, пред народом, пред људима, одговорност зато што смо добили позив. Ми смо добили позив и радимо ово, а сад како се догодило да један учитељ са Ледина сними први православни филм и добије 12 међународних награда, како се догодило да ја направим 450 сати сведочења о Јасеновцу и осталим логорима, као да нико пре мене није могао да сними – једноставно, нешто је мистично ту било. И исто је то питање зашто Цеца а не Јелена Томашевић, можда мало вулгаризујем сад, али некако је она ту, имаш милион људи који боље певају, боље изгледају а опет је она ту на некој сцени… Зашто? Кад одговоримо себи на то зашто, у том снисхођењу и том смирењу које сам научио код Тарковског, тад схватиш да уметност можеш да схватиш само кроз смирење јер кад се смириш и кад пустиш то чује то зашто, када се смириш и почнеш да слушаш онда ћеш чути одговор. И заиста, све што сам урадио до сада и све што ми предстоји јесте ослушкивање. Глума јесте ослушкивање тог звука у себи, тог позива и само изговор онога што сте чули. Најчешће не можеш то да изговориш, најчешће мораш само да покажеш. То што сам ја урадио се догодило тако што сам чуо позив и одговорио на позив, све остало је у Божијој руци било.

Владимир Коларић: Иван је одговорио и на оно што сам планирао, мада нисам припремао питања, пустио сам да нас води разговор, на доста ствари је одговорио вишеструко. Оно што је занимљиво и што први пут сад слушам од Ивана, ову причу сам на разне начине слушао или макар наслутио па и писао о томе, али први пут слушам о његовом искуству са Русијом. То се доста подудара са мојим искуством јер ја се доста бавим руском културом и Русијом, преводим и пишем о томе. Када сам био на Криму, прошле године у мају, мени су рекли, и то не један човек, да ја њих као Србин боље разумем него Руси из престонице. Присуствовао сам сценама које су то могле да потврде, то је та нека врста инстиктивног схватања код одређених кругова. Када сам прошле године у децембру био у Ставропољу, на Северном Кавказу, као гост тамошње митрополије, исто је било великог интересовања и знања о нашем духовном искуству које их је помало и чудило јер су више као митологију схватали оно што су чули о нашем православљу, о слави на пример, да ја као Владимир нисам добио име по Владимиру Кијевском, да је мени слава Свети Никола. Било је занимљиво, та митологија њиховог схватања Србије, њихово велико интересовање али и нека слутња да је потребан један другачији пут, без обзира на њихову империјалну идеологију која има те патриотске или транснационалне, дубиозно националне основе где заправо Русија тренутно иде путем капиталистичке модернизације и то није увек сагласно. Оно што је моје лично искуство и са људима и са стварима које сам читао или преводио је заиста да на неки начин постоји криза руске литературе и да постоји један, како си ти то рекао, зачарани круг сталног враћања, постоји један претерани литературоцентризам, јер кад читате већину њихових данашњих писаца ви осећате мирис старе хартије и то је проблем. Најбољи и најзанимљивији писци, а опет таква дела сам и преводио, у Русији данас су татарског порекла или из централне Азије. Мој пријатељ Герман Умаралијевич Садулајев, име оца Умар Алија говори да је муслиман који је прешао у будизам, вероватно је већи писац од свих садашњих писаца, он је Чечин, затим Узбекистанац Рифат Гумеров. Многи долазе са рубних подручја данашње руске цивилизације, из рускојезичких подручја, Сибира и Алтаја и евентуално, морам рећи, Крима и Новорусије и мислим да одатле долази један нови глас Русије, нови глас једне цивилизације, буђење. У том смислу Крим је један адекват Косову, по много чему, не само на основу садашњих догађања политичких него на основу неких јако дубљих историјских, па можемо речи и мистичних темеља. Са друге стране, мислим да ту да однос садашње руске државе према Криму нешто говори о томе, о неким процесима којима сам ја присуствовао а који су ишли у том правцу о којем је Иван сада говорио, а који су нажалост ометани и прекинути вољом неких сила и утицаја. Међутим, ово није политичка трибина, то је за неко друго место и друго време, али ово искуство се пре свега тиче једне духовне вертикале која је врло озбиљна. Ту се јавља један посебан осећај света који опет препознајемо у светлости и у неком не само нашем хиперборејском искуству него и у аутентичном хришћанском искуству, то јест нашој интерпретацији искуства које смо наследили преузевши палицу источно-хришћанске цивилизације, некад ромејске. Видећемо којим ће то путевима да иде, а ми смо увек на тим рубним деловима и увек смо стражари. Луганск је простор у којем су се населили Срби и на којем данас живе многобројни потомци Срба и сада оснивају српски центар у Луганску, зараћеном Луганску, само 20 километара даље је рат и линија фронта. Они сада праве српски центар да подсете на искуство које је описано у једном од највећих српских дела, Сеобама – у другој књизи Сеоба имао причу о нашим Србима који живе у Славјаносербији, то је наш део историје о којој срамно мало знамо, а која јесте вертикала која нам много доноси у будућности.

Хвала Ивану што је покренуо ову тему на коју нисам рачунао и која је мени блиска.

Иванов документарни филм Завештање је заиста једно фасцинантно искуство и не само због оног о чему говори, јер то је само по себи потресно, него и начина на који говори. Он јесте једна од тих речи која може бити упућена од стране Срба целом свету. Опет се враћам на Жарка Видовића, једног од јунака тог филма, наш филозоф који се појављује у филму Завештање као сведок огромног страдања српског народа, који је једна од тих нових речи која треба да буде упућена од стране Срба свету – и то јесте управо тенденција одређених кругова јер сада се интензивно, пре свега, дела Жарка Видовића превод на руски језик и на тај начин коначно Русе упознају са њим. За тако нешто постоји тло, на пример неки моји пријатељи Руси који чак и нису толико били блиски Цркви, сматрали су есеј Жарка Видовића, Трагедија и литургија, једним од најбољих текстова који су икад у животу читали, делили међусобно и тај текст већ јако дуго игра приличну улогу у руској интелигенцији која је наклоњена православљу, и не само она дела владике Николаја која су била преведена, већ сада и Жарко Видовић улази у ту целу причу и надам се да ће га Руси коначно упознати, не само ради српско-руских веза, него и саме Русије.

Advertisements


Категорије:Лаки одговори на тешка питања

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s