Генерални секретар Светског савета цркава пастор Џери Пилеј у посети СПЦ

Састанак потврдио потребу даљег развијања узајамних веза, заснованих још у доба Светог Владике жичког и охридског г. Николаја, са циљем јачања међухришћанске солидарности и духа заједништва

Фото: СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије данас је у Патријаршијском двору у Београду, заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом браничевским г. Игњатијем, чланом Светог Архијерејског Синода, примио Високопречасног пастора др Џерија Пилеја, генералног секретара Светског савета цркава, у чијој пратњи је др Андреј Јефтић, директор Комисије за веру и поредак Светског савета цркава.

Саговорници су отворено и конструктивно разговарали о различитим аспектима међуцрквених односа и актуелним изазовима са којима се Цркве суочавају на глобалном нивоу. Патријарх Порфирије је изразио благодарност Светском савету цркава за оно што чине за мир и међухришћанску сарадњу, на корист свих народа. Генерални секретар је пружио уверавања предстојатељу Српске Православне Цркве у континуирану подршку и солидарност Светског савета цркава. Састанак је потврдио потребу даљег развијања узајамних веза, заснованих још у доба Светог Владике жичког и охридског г. Николаја, са циљем јачања међухришћанске солидарности, духа заједништва и наставка сарадње у суочавању са различитим друштвеним изазовима нашег времена.

Поглавари Помесних Цркава: Резолуција поводом питања „екуменистички покрет и Православна Црква“ (1948)

Генерални секретар се посебно осврнуо на тешку ситуацију на Косову и Метохији и изразио солидарност због свих тешкоћа и несрећа кроз које је у блиској прошлости доживео српски народ и његова Црква. Напоменуо је да је Централни одбор Светског савета цркава 2023. године донео одлуку да учини посету Српској Православној Цркви у оквиру иницијативе „Ходочашће за правду и мир“, а у контексту тешке ситуације у којој се Српска Православна Црква налази на Косову и Метохији. У вези са тим патријарх Порфирије је подсетио да је њему до сада два пута забрањиван улазак на територију јужне српске покрајине иако није укључен у политички дијалог, а једнако се моли Спаситељу за све народе на Косову и Метохији.

На питање пастора Пилеја на који начин Светски савет цркава може да помогне Српској Православној Цркви у превазилажењу проблема, патријарх Порфирије је рекао да ми чинимо шта можемо али не зависи све од нас, али и то да смо истрајни у томе да сведочимо реалност коју живимо: „Као Црква дајемо све од себе. Знамо своја ограничења и своје капацитете. И ми смо скромни у вези са тим.” Он је даље истакао потребу да се Црква усредсреди на своју духовну мисију, а не да се заплете у дневнополитичка питања.

Митрополит почајевски Владимир: Писмо патријарху Кирилу и Сабору РПЦ о иступању из „Светског савета цркава“ (2017)

Светејши Патријарх је такође рекао да је сваки вид подршке добродошао зато што је за решавање ових питања нужна подршка међународне заједнице која понекад изостаје, а посебно је значајно што Светски савет цркава настоји да се обезбеди међународна платформа за дијалог.

Састанку су присуствовали: викарни Епископ новобрдски г. Иларион, архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Никола Мутавџић, референт за међуцрквене послове Светог Архијерејског Синода и гђа Оливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља – новина Српске Патријаршије.

Андреј Јефтић први Србин на важној функцији у Светском савету цркава

У току дана делегација Светског савета цркава је посетила Музеј Српске Православне Цркве и храм Светог Саве на Врачару, где се пастор Пилеј сусрео са професорима и студентима Богословског факултета у Београду.

Први дан посете генералног секретара Светског савета цркава окончан је отварањем изложбе „Светски савет цркава и Српска Православна Црква (1948-1991)“, у Свечаној дворани Светосавског дома у Земуну. Изложбу, засновану на документарном материјалу, званичним препискама, фотографијама и плакатима, приредио је Архив Српске Православне Цркве ради сведочења вишедеценијске садржајне и корисне сарадње Српске Патријаршије са Светским саветом цркава.

Фото: СПЦ

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сајт СПЦ, 3. 9, 2024)



Categories: Гостинска соба

Tags: , , ,

5 replies

  1. Светски Савет „Цркава“ (ССЦ) се једнозначно односи према конфликту у Украјини као према руској агресији и редовно осуђују руску страну за цивилне жртве и нападе на цивилне објекте, школе, болнице, а са циљем терорисања цивилне популације.
    Ко има стомак за ово про…вање нека погледа.
    https://www.oikoumene.org/countries/ukraine?page=0

    Ако бисте зарад равнотеже хтели да нађете нешто о улози Ната, немојте се трудити, та реч се у пропаганди ССЦ-а не помиње.

    ССЦ је само разводњена верзија ратнохушкачке Нато пропагандне машинерије, на религиозној равни, која свој програм антируске и антиправославне мисије фокусира на свештеноначалија помесних цркава. И код нас су дошли да шире и намећу своју причу. Истовремено са наше стране се не усуђују да кажу (барем није јавно пренесено) ништа о насиљу над канонском Украјинском Црквом, а да не спомињемо наше светиње на КиМ које опстају у гето условима. Зато је истакнуто да „Ми истрајно сведочимо реалност у којој живимо“. Остаје недоумица и питање — има ли (ис)празније реченице на српском језику?

    15
  2. Срамота докле је врх СПЦ у стању да падне, они своја непочинства крију из имена Светог владике Николаја Србског. Немају бар толико достојанства. Активно да саучествују у разарању Србства и изражавају солидарност уместо да напусте Светски савет цркава који је као Нато пакт у цивилном друштву запада. Издајама власти никад краја а ни сергијанству црквене јерархије. Чему обичан народ да се нада кад види њих католичке духом и озвереле за новцем. Мора да су нам колективни греси велики кад нас воде овакве власти цивилне и духовне. Али док видимо и не пристајемо и боримо се ми смо живи!

    14
  3. Мајсторе затекох
    на крову старе куће
    мењају сломљен цреп
    мајстори на крову
    мајстори унутра
    мајстори, мајстори
    ко вас је звао
    зашто дирате мој црни кров
    на којем стоји рода бела
    на којем расте трава кудрава
    мој кров у подножју дугог века
    зашто сте ми кућу заузели
    зашто сте напали
    чекићима ексерима
    четкама бојама
    мајстори мајстори
    излазите пустите ме
    да сам кућу уређујем
    не чују они
    укуцавају моје кости
    фарбају мојом крвљу
    износе из мог срца
    намештај стари
    неподношљиви мајстори
    њих тридесет седе на мени једном
    доћи ће кажу чувен гост
    ловиће маглу по шумарцима
    са твојом ће се кућом сударити
    мора да буде као из бајке
    ево теби огледало
    чешљај смех у њему
    лице ти је подупрто
    железном тугом
    мајстори мајстори
    шта сте учинили
    то није моја кућа
    то мој гост није
    то више нисам ни ја.

    https://stanjestvari.com/2022/10/15/sekulic-majstori-u-kuci/

    à propos https://stanjestvari.com/2022/11/15/sveti-justin-novi-celijski-cetiri-pisma-o-ekumenizmu/ , http://borbazaveru.info/content/blogcategory/68/105/

    in memoriam https://stanjestvari.com/2024/09/04/tanaskovic-licemerni-zahtevi-da-se-spc-izjasni-o-litijumu/

  4. За ридање.

  5. Никео-цариградски Символ вере говори о вери у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
    Протестанти је замишљају као невидљиво стабло чије су видљиве гране све хришћанске деноминације, тако да се свако спасава на својој грани.
    За римокатолике Црква је заједница свих оних који прихватају врховну власт римског папе.
    За Православне Хришћане Црква је видљива заједница оних који православно верују у Свету Тројицу и Христа Спаситеља, који на исти начин тумаче Свето Писмо, имају исто Свето Предање, иста Богослужења, исте Свете Тајне, поштују исте Свете каноне. Да не би дошло до забуне, будући да и протестанти и римокатолици називају себе црквама, Православни Хришћани су уз име- Црква, додали и придев- Православна, иако фактички он није неопходан јер је Црква једна и једина и у Њу не спадају ни протестанти ни римокатолици нити било ко други (монофизити, унијати, старокатолици, разне секте…) осим Православних.
    Кроз историју су неке од неправославних заједница колоквијално називане црквама, али тек је двадесети век донео тенденцију, потеклу из истамбулске патријаршије, да се те заједнице почну сматрати фактичким Црквама које због неких премостивих разлика нису у заједници са Православном Црквом. Тако је настао екуменски покрет и његова најзначајнија институција- Светски савет цркава, чији је задатак да се поменуте разлике премосте и да се ступи у богослужбено међуопштење.
    Црква, међутим, још од времена Васељенских сабора, познаје само канонски утврђено примање оних који нису у Цркви (иновераца, јеретика, некрштених, расколника) у Њу саму, тако да не може бити речи ни о каквом уједињавању или сједињавању Цркве са било ким.
    Тако је Светски савет цркава, организација са лажним називом (јер постоји само једна Црква- Православна) и са неостваривим циљем (јер до никаквог уједињења не може доћи).
    Треба напоменути да је истамбулски патријарх на Критском сабору 2016. године, наметнуо одлуку, коју су учесници прихватили, да Православна Црква прихвата историјске називе неправославних цркава чиме им се признаје постојање као цркава, а будући да је Црква само једна, по томе су оне њен саставни део иако се разликују по вери, канонима, богослужењима, предању и др. Ова одлука представља јерес од које се, колико знам, ниједна помесна Црква није оградила.
    Владика Артемије је деведесетих година поднео Сабору извештај у коме се препоручује излазак СПЦ из Светског савета цркава али су екуменисти, иако је Сабор одлуку усвојио, успели да то спрече под изговором да то морају учинити све помесне Цркве заједно, што није тачно будући да нису све заједно ни приступале већ појединачно, а такође, грузијска и бугарска помесна Црква су из њега иступиле, а у новије време је то учинио и наш православни епископ Силуан објавивши излазак своје, аустралијско- новозеландске епархије из ССЦ.
    Али наш патријарх се узда у помоћ (лажног) ССЦ и међународне заједнице и чини све што може (?) трудећи се да се не заплете у дневно политичка питања (вероватно она која су везана за опстанак српског народа како на Косову и Метохији тако и у целој Србији).
    А можда да се мало усрдније обратимо Богу за помоћ?

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading