Господо из министарства, знате какво је расположење у домаћој јавности, колико је образовање спуштено на најниже гране, колико је потцењено и обесмишљено. Знате исто тако каква је атмосфера у школама
Foto: Canva
Само да подсетим, у понедељак се кренуло у школу.
Ко је то? Седамсто хиљада ђака, њихови родитељи, учитељи и наставници. Огроман број људи. Одокативно прерачунато, то је скоро два милиона директно везаних и заинтересованих за школу. Додајмо на то и друге службе које се образовањем баве и које од њега живе, од министарстава и невладиних организација до пекара и киоска брзе хране. Томе би требало прикључити и читаво друштво јер ова деца из школе треба да изађу и постану стуб будућности.
Замислите тај покрет у понедељак. Требао би бити величанствен. У већини дечијих глава вероватно и јесте. Они су безазлени и живе у стварности коју смо им ми трасирали. А нас све остале треба да буде срамота. Јер смо лажови. Јер смо кукавице. Јер смо лењи. Јер смо незаинтересовани. Јер нас је, суштински, баш брига. Баш нас је брига за сву ту нашу децу јер их шаљемо на место којим смо незадовољни, на које вичемо, чије проблеме нисмо способни да решимо, већ чекамо да их уместо нас разбистри и у нормалан ток уведе неко други. Само нисмо сагласни ко то тачно треба да буде.
Господо из министарства, и оног просветног, и оног које треба да се бави породицом!
Ви знате, или би требало да знате, како стоје ствари у нашој школи и какав јој је рејтинг на међународном плану. Исто тако знате какво је расположење у домаћој јавности, колико је образовање спуштено на најниже гране, колико је потцењено и обесмишљено. Знате исто тако каква је атмосфера у школама, колико насиља и дискриминације има, какав је положај деце са посебним потребама. Обраћали су вам се разни стручни људи са предлозима за унапређење и реформу система. Обраћали су вам се синдикати и дописима, и кроз дискусије које сте на фол организовали, и кроз огорчене протесте на улици. Стизали су вам извештаји из такозване базе. Стизали су вам извештаји релевантних институција. Дочекала су вас убиства и премлаћивања. Упозорени сте на лоше планове и програме. Пописан вам је број школа који нема тоалете и текућу воду. Суочени сте са црном статистиком која говори о броју младих људи који земљу напуштају или жели напустити. Имате информацију да се ове године на наставничке смерове мало ко уписао.
Па где сте ви? Шта сте урадили? Стручњаке не слушате, мишљења наставника не уважавате, успешну децу не подстичете, не награђујете адекватно, не пратите њихов развој, планове не уподобљујете, законе о спречавању насиља не доносите. Децу са посебним потребама гурате у писмене протоколе где је наоко све у реду. У одабиру уџбеника хушкате родитеље на наставнике. Искуцавате небројене дописе школама једва читљиве и без икакве суштине осим ситнопаланачког отклона: ми смо им рекли, постоје закони, нека институције раде свој посао, а иза чега стоји најлицемерније прање савести и најобичнија незаинтересованост и лењост, а вероватно и незнање. Не знате тачан број просветних радника. Знате за случајеве где једну норму деле и по три наставника јер треба намирити апетите подобних, али вас то не дотиче. Не занима вас ни то што ускоро неће бити образованих наставника. На крају, немате никакву стратегију. Ви се школом не бавите. Ви чекате да прође тај мандат који сте добили и надате се да вам неће донети превише непријатности, а нашу децу не волите.
Родитељи!
Где шаљете децу у понедељак? Како ћете им објаснити сопствено незадовољство? Хоћете ли искрено рећи да сте школом незадовољни, али они у ту исту школу морају ићи јер тако раде и друга деца, а чему она служи не знате ни сами, нити сте довољни храбри и вредни да ишта мењате. Јер то „не зависи од вас“. А од кога зависи? Борили сте се да будете равноправно укључени у школски живот. И добили сте то, макар декларативно, јер ја не примећујем ваше активно присуство тамо где треба да га буде. Најактивнији сте на друштвеним мрежама. У оговарању. У школи ћутите. Јер се плашите да би се противни глас могао обрушити против вашег детета. Да, слажем се да би то могло бити. Али само ако је то један усамљени глас. Ако су гласови удружени и објективни, ситуација се мења. Зашто не подржите своје наставнике када се буне против преобимне администрације и превазиђених програма, када се буне против насиља, када су понижени и претучени, већ им тражите мане, пребројавате број радних сати, сажаљевате их или им роварите по новчанику? Ви родитељи и ваши наставници сте на истом задатку. Треба да створите васпитано и образовано дете. Срећно дете. Дете које ће имати будућност. Дете које неће желети да побегне одавде и које ћете гледати преко вибера.
Зашто, драги родитељи, не захтевате да се ова држава коју плаћате, која треба да буде ваш сервис, бави вашом децом на прави начин? Немојте свој бес и огорчење сипати на наставнике. Сами сте криви. Пристали сте да вам деца буду у фокусу само прве недеље школе када ће вам министарка вероватно објаснити како да их преведете преко улице.
Колеге просветари!
Немате достојанства. Заборавили сте да сте део струке која би требала бити основ сваког друштва. У вас гледа неколико стотина хиљада деце очекујући да их поведете, пружајући вам неограничено поверење. А ви? Апатични, пристајете, не браните се, ћутите, заборавили сте шта је солидарност. Ви ових дана шпартате планове, правилнике, сецкате сличице за паное, попуњавате рубрике, уздишете јер се одмор завршава. Размишљате ли шта ћете радити ако ове школске године у вашој школи буде пуцњаве? Смишљате ли стратегију која ће вас заштити на родитељским састанцима када изложите цену екскурзије? Да ли сте осмислили план одступнице ако вам неко тражи оцену на поклон или вам запрети са: знаш ли ти ко сам ја?
Ма, само ви шпартајте! И питајте се у тишини дома свог како ћете обрадити неке бесмислене лекције и децу спремити за матуру. Питајте се и како ћете преживети са платом која вам следује. Питајте се и како сте дошли на тако ниске гране да свако може о вас очешати језик, а ви да оћутите. Јер то није ваш посао. Не можете ништа променити. Ни ви децу не волите. Јер од њих правите полтроне и особе без кичме, без личног мишљења. На свако дечије питање, на критику, одговорићете како је све то прописао неко од горе, како нисте то ви смислили. Мислите да сте тако скинули одговорност са себе? Е, па нисте. Ви сте на то први пристали као одрасли и одговорни људи, а сад на исту матрицу желите и децу престројити. Зато вас иста та деца и не поштују. Они не виде у вама интегритет, не виде да се залажете за њихова права, не осећају сигурну руку која их води ка циљу. Деца виде преплашене и потчињене људе, сиромашне духом, бедне по статусу. Родитељи вас не цене. Они мисле да свој посао не радите како треба, да сте неуки, бахати, да их пљачкате, да сте лењи. Исмевају вас због немуштих протеста, увек истих, скраћења часова сваког првог септембра којима се не постиже ништа. Исмевају вас због неартикулисане дреке јер не знате шта хоћете, не знате која вас ципела жуља. Исмевају вас због понизности пред надлежнима када се претварате у преплашене ђачиће и испуњавате захтеве строгих инспектора.
Више од тридесет година радим у школи и одговорно тврдим да ситуација није никада била гора. Сви одрасли имају своју одговорност и сви од тога перу руке. Сви би да проблеме реши неко други. Зато… јадна наша деца! Направили смо им свет у коме је све привид без чврстог ослонца и јасног пута. Својим примером им показујемо да су пун трбух и колиба важнији од слободе. Дозволили смо да нас посматрају као немоћне, понижене, вечно испаштајуће без сопствене кривице. На оптужбе одговарамо без срама са: нисам ја, мајке, ми… или… немој мене, молим те.
Биљана Васић: Како си нестала – Ти, најбоља мајка, жена, ћерка, најбољи радник…
Не, ми децу не волимо. Нама су се деца нашла, па сад не знамо шта да радимо са њима.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца
Опрема: Стање ствари
(Зелена учионица, 28. 8. 2024)
Categories: Гостинска соба
Зависи из чијег се угла гледа. Неком је ово стање лоше а неком одлично. Онај ко је радио на уништењу Србије он може да буде апсолутно задовољан. Они који се још увек сећају времена слободе и нормалности херојских деведесетих година – њима је лоше.
24 године нас реформише запад кроз усвајање ЕУ закона, стандарда, програма и др. Ево резултат је евидентан. Није ово ништа случајно и нису ово урадили неписмени партијаши. Ово је урађено строго по плану који је неко припремио за нас.
Неки су студенти шетали дували у пиштаљке иако су они генерација која је вероватно последња добила одлично образовање скоро бесплатно. Покупили кофере и запалили преко, а оставили будућој деци и ученицима да кусају оно шта су они закували.
5 октобар, најцрњи дан наше историје, дан ултимативне срамоте и катастрофе, апокалипса пре апокалипсе, а ово сада је само логични сплет и крешендо.
Образовање не постоји, ово је антиобразовање, државни факултети си десеткованог квалитета. Државни систем је препун лажних диплома које су проглашене за валидне по ЕУ препорукама. Џендер идеологија је кренула да се промовише у образовним установама, од вртића па навише. Браво мајстори – БЕОГРАД ЈЕ СВЕТ! Што би рекао чувени транранспарент, снага хаоса и безумља.
Мени је свеједно да ли уЏ(?)бенике пише инобуџетлија, тиска иностранац или из њих предаје српски језик „предавач српског језика“ који србски језик користи само као лепак за туђице. Сами су угурали прве две ствари у наставу уместо да одбију понуде за додатке за избор иноиздавачких кућа и побуне се кад је требало. Имам утисак да међу „обичним“ људима нема подршке за учитељску побуну. Разлог је опште душевно стање народа. По њиховом језику – психичка ситуација нације.
Zanimljiva su razmisljanja prosvetnih radnika .Iako u slicnim tekstovima navode neke od realnih problema , niko se ne dotice sustine .Navescu dva ozbiljna problema , sa punom odgovornoscu ucitelja koji 38 godina radi sa decom. Prvo , znacajan broj uciteljica elementarno ne zna matematiku , koja je vec u cetvrtom razredu veoma ozbiljna i zahtevna .Ozbiljno testiranje znanja bi , siguran sam , dalo porazavajuce rezultate.Drugo , poslednjih godina monopol na
izdavanje udzbenika ima nemacki izdavac.Neka neko uporedi citanke od prvog do cetvrtog razreda nemackih izdavaca , sa citankama koje je izdavao Zavod za izdavanjem udzbenika i videce da su se negde izgubile sve one divne price , basne , bajke koje su decenijama vaspitale decu …
Пажљиво сам прочитао текст госпође Васић. И добро је да каже оно што јој је на души, добро је да постоји критика оних који деценијама раде са децом, па су најпозванији да је дају.
Лоше у тексту је што је непрактичан. Ако ме дете пита шта текст препоручује, који вид борбе, шта је и циљ и тсл. рекао бих да појма немам. Кад се овако крене у тражењем одговорних код свих редом, обично се заврши са сваљивањем кривице на Бога.
Надам се да би госпођа у неком следећем тексту могла да напише проблеми у просвети су то, то и то, могућа решења су то, то и то, ваљало би да тежимо том, том и том.
П.С. Као родитеља, углавном ме брига за ,,рејтинг школе на међународном плану“, као и за ,,расположење у домаћој јавности“ (коју чине Информери, Блицови, Данаси, Курири, Пинкови и тсл). Али ме јесте брига када чујем да је неки родитељ ударио наставника и брига ме даље да чујем шта је држава, тј. тужилаштво предузело против тог родитеља и који је судски епилог.